Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 31. jula 2022. godine svetu arhijerejsku Liturgiju u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu.
Sasluživali su protojereji-stavrofori Vidan Tomanić i Dimitrije Kasapis, protojereji Jovan Gardović i Branislav Jelić, jerej Branislav Kedžić, protođakon Radomir Vrućinić i đakoni Đorđe Petrović i Aleksandar Sekulić. U toku svete Liturgije, Patrijarh je rukopoložio đakona Aleksandra Sekulića u čin prezvitera.
U nastavku donosimo besedu Njegove Svetosti Patrijarha g. Porfirija:
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, i današnja jevanđeljska priča, kao izraz reči Božje, sama po sebi je jasna. Nije neophodno da dodajemo neka nova tumačenja i da razvijamo misao koja je zapisana u Jevanđelju, ali svaka reč Hristova jeste podstrek da se udubljujemo u tajnu vere kako bismo iznutra bili prosvetljivani i preobražavani.
U ovom odlomku iz Jevanđelja po Mateju još jedamput Gospod podvlači važnost vere za naš život i, štaviše, pokazuje da je vera osnov našeg života kako su govorili Oci: Onako kako verujemo tako i živimo. Dakle, naša vera nije naprosto naše pojedinačno mišljenje i naš izolovani stav, nego je naša vera izraz volje Božje koja se pretvara u praksu, u delo u našim životima. Videli smo da je Gospod i ovde iscelio bolesnike, slepe i gluve, demonizovanog, ali cilj tih isceljivanja nije bio naprosto postizanje telesnog zdravlja, nego pre svega i iznad svega spasenje. Zato je vera kao pogled na svet, pogled na život, vera kao naše ja, kao naše sveukupno biće, kao naš životni stav nešto što je veoma važno, nešto što je početak i kraj svake naše reči, misli i pokreta. U najmanju ruku, vera naša kao Jevanđelje koje je prisutno u našim srcima i pred našim očima jeste ogledalo u kojem možemo da prepoznamo svoja odstupanja, svoje padove, svoje promašaje i svoje grehe, a onda poput bludnog sina, prepoznavajući stanje otuđenosti od Boga, poželimo da se vratimo u Očev dom.
U ovoj priči još jedamput onda kada mu se ljudi obraćaju za pomoć Gospod najpre baš iz tog razloga traži veru i pita: Da li veruješ da to mogu učiniti? Tek kad čuje: Verujem ili makar: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju, onda se čudo samo po sebi zbiva. Čudo je uvek rezultat prisustva Božjeg, prisustva blagodati Božje, a blagodat Božja je neprestano uz nas, pored nas i u nama. Bog je ovde uvek i svugde prisutan ljubavlju svojom. Da bi ta božija prisutnost, ljubav Njegova, sila i snaga bile delatne u našim životima neophodno je da se otvori prostor za to prisustvo, a prostor prisustva Božjeg jeste naša vera. To je onaj materijal koji mi prinosimo Bogu, na kojem On onda zida naše spasenje svojim prisustvom, blagodaću svojom, a pre svega i iznad svega svojom bezuslovnom ljubavlju.
Vera naša je formulisana, ispisana i iscrtana u onome što nazivamo blaženstvima. To treba da bude naš portret, skica našeg portreta. Sve ono što nalazimo u reči Gospodnjoj, u Njegovoj besedi na Gori, u blaženstvima, treba da bude sadržaj našeg života, a sve to se temelji na veri i na našem smirenju. Ta vera nikad nije individualna, pojedinačna, samostalna. Nikad vera nije samo moja. Onaj koji misli da može isključivo i samo svojom verom, bez zajednice sa drugima, da raste, da se preobražava i da biva isceljivan u najmanju ruku ide pogrešnim putem. To nam pokazuje toliko primera iz Jevanđelja, i farisej i stariji sin iz priče o bludnom sinu, jer i jedan i drugi jesu modeli onih koji su ispunjavali spolja zapovesti Božje, ali su nosili u sebi oholost. Nosili su u sebi osećanje da njima pripada počast, da su zaslužili da im se divi. Zato takva vera pojedinačna, samoljubiva i ohola jeste samoizolatorska. Čovek je u njoj potpuni samac. On takvom verom oseća da je pokraden, jer mu sve pripada, a ipak postoji neko ko nije primetio njegovu veličinu. Štaviše, baš kao u priči o bludnom sinu, iako je imao sve, pa čak i počasti, starijem sinu je zasmetalo što u srcu Očevom ima ljubavi i za drugoga. Dakle, ne vera pojedinačna, samoljubiva, gorda, koja je po pravilu na kraju fanatična i vodi usamljenost. To je vera bez smirenja, vera bez poverenja u Boga. To je vera koja ima poverenje samo u sebe, u svoj podvig, u svoju stranu, u svoju čistotu. Vera na koju nas poziva Gospod jeste vera zajednice, baš onako kako smo čitali u Jevanđelju prošle nedelje kada smo videli da je Gospod verom četvorice, dakle, verom grupe, zajednice ljudi iscelio jednog koji ne veruje. Onda treba da zaključimo da naša vera treba da bude vera Crkve, vera kao poverenje u Crkvu, jer tu je Hristos. On je glava Crkve. Vera zajednice čini čuda.
Takođe, treba da postavimo sebi pitanje: Kolika je vera naše zajednice? Kolika je vera naše Crkve? U Starom Zavetu Gospod nas poučava, kada je hteo da uništi Sodomu i Gomoru zbog razvrata koji je bujao tamo, onda je Avram kao pravedan, kao svetitelj Božji, zamolio Gospoda: Nemoj, Gospode, ako ima pedeset pravednika. I Gospod reče: Dovedi mi ih. Ne nađe Avram pedeset pravednika. Pa onda Avram kaže: Ako ima četrdeset, da li ćeš onda pomilovati taj grad? Hoću, veli Gospod. Ali ne nađe Avram ni četrdeset. I sve tako je Avram spuštao broj moleći Gospoda da spase grad ako ima deset pravednika. Ne nađe se ni deset. Dakle, važno je, braćo i sestre, da poniremo u sebe, u Jevanđelje Hristovo, da najpre iznutra tražimo ljubav Božju, prisustvo Njegovo, jer On jeste tu. Prepoznajmo da smo mi ljubljeni sin koji je u zagrljaju Oca bezuslovno, kod koga nema: Volim te ako si to i to ili ako ispunjavaš to i to. Dakle, braćo i sestre, neka bi Gospod dao da i mi zajedno sa ovima koji su danas, videli smo, isceljeni ljubavlju i rukom Hristovom i mi kažemo: Da, verujem, Gospode, da možeš; da, verujem, pomozi mome neverju, neka vera moja, vera naša, vera Crkve bude prostor Tvog prisustva, prisustva Tvoje ljubavi koju prepoznajemo u Tebi ovde i sada i vekove vekova. Amin!
Izvori: SPC
