Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 8. decembra 2024. godine na Svetoj liturgiji u Crkvi Svetog Jovana Vladimira u beogradskom naselju Medakoviću.
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Luki u kojem, kao u jednoj priči, imamo zapravo dva događaja koji nam otkrivaju jednu te istu istinu, istinu koju nam otkriva zapravo i čitavo Jevanđelje Hristovo, a to je da tamo gde je Gospod, gde je Hristos tamo je i život, a Gospod je tamo gde ima vere. Zapravo, On je svugde i na svakom mestu, ali Njegovo dejstvo, Njegova energija i Njegova ljubav ostaju vidljivi i delotvorni samo tamo gde ima vere.
Vera i život su međusobno povezani, jer su čovek i Bog neraskidivo međusobno povezan. Tamo gde nema vere, ova priča nam napominje, prisutan je samo strah. Zaista to i jeste iskustvo naše svakodnevno. Zar nemamo straha svudge i na svakom mestu oko nas? Ali zar strah nije prisutan i u nama? Nesigurnost, frustracije na svakom mestu u odnosu na sve i sva? Strah je naprosto stanje svakog pojedinca, svake žive duše i čitavog sveta tamo gde nema Gospoda tamo, gde nema vere, jer Gospod je tamo gde je prisutna živa i delatna vera naša.
I evo baš to nam poručuje i otkriva današnji odlomak iz Jevanđelja po Luki. Najpre vidimo kako je izbezumljen došao jedan časnik sinagoge da moli Gospoda da isceli njegovu kćer koja je na samrti. Dok je Gospod odlazio sa tim čovekom po imenu Jair kojem je odlučio da pomogne, odjedamput je osetio da iz njega izlazi sila, energija njegova, i da postaje delotvorna. Naime, znao je da je tu neko ko ima veru i kome je On potreban. To je upravo bila žena koja je bila bolesna dvanaest godina od bolesti, koja je u to vreme smatrana prokletstvom, je onaj koji je bolovao od te bolesti morao je biti izopšten iz svakodnevnog života, mora je da bude zatvoren u svojoj kući, drugim rečima da bude osuđen na samoću, na tugu, na odvojenost od drugih, na depresiju, na strah, na strah od toga da stupi sa bilo kim u bilo koju vrstu komunikacije. I evo, ta žena koja je bila odbačena od svih imala je vere u Gospoda, imala je ljubavi prema Njemu, imala je poverenja u to da, nezavisno od toga što je njena bolest ne samo telesna i duhovna i što mora da bude izopštena, zna da je Bog ljubav, da voli svakog čoveka i da je potrebna samo vera, vera koja je automatski pobedila strah, koja je izrodila i stvorila hrabrost i odlučnost u toj ženi, koja je pokidala okove njene izolovanosti. Ona je istupila iz izolacije, istupila je iz sebe, i sa verom bez ikakve reči samo se dotakla Gospoda i tog trenutka automatski, u milionitom deliću sekunde, ona je ozdravila, tj. tamo gde se pojavila snažna vera ona je odagnala strah i svaku vrstu frustracije, izrodila je hrabrost. Tog trenutka, budući da je Gospod svugde, Njegovo prisustvo je postalo delatno i ona se iscelila. Tamo gde se pojavila vera jedne žene, tu je život pobedio. Na isti način Gospod je dejstvovao i u odnosu na kćerku Jairovu i kada je stigao u kuću Jaira odlučio je, videvši veru Jairovu, da i nju pokaže pobedonosnom nad svakom bolešću, pa i nad smrću. Na kraju kad su rekli Gospodu da se upokojila, da nije više živa kćerka, On se obratio rečima Jairu istim rečima kojima se obratio i krvotočivoj ženi: Ne boj se! Samo veru i ona će biti živa! I zaista bila je dejstvena vera i blagodat Božja je dejstvovala. Gde ima vere ona postaje vidljiva. Pokazalo se da je i kod Jaira i kod žene krvotočive vera bila živa, ona se pretvorila u delatnu veru, a najpre u molitvu, jer je Jair zamolio Gospoda zato što je imao veru, a Gospod je pretvorio tu veru u molitvu, u pobedu, u pobedu nad smrću koja je tačka, fokus i rekapitulacija svake druge vrste neprijatelja ljudskog. U smrti se slivaju svi naši neprijatelji, a Gospod, evo, i nju pobeđuje u primeru Jairove kćeri, kao što je pokazao i u primeru udovice iz Naina kada je iscelio njenog sina, kao što je i pokazao u primeru Lazara Četvorodnevnog, svog prijatelja.
Zato, braćo i sestre, ne bojte se! Negujte veru u Hrista. Imajte poverenja u Njega i tražite od Njega odgovor. Tražite od Njega pomoć. Zatražite da vam On da smernice i uputstva kako treba da se držite Hrista. Uputstva i smernice koje Gospod daje nepogrešive su i vode uvek u trijumf, u pobedu, u pobedu istine, u pobedu lepote, u pobedu pravde.
Gospod treba da bude izvor svakog našeg razmišljanja i promišljanja, svake naše odluke i svakog našeg dela, jer kad je On izvor, kada se Njemu obratimo i kada Njega zamolimo za savet, za smernicu, za uputstvo, tada ćemo dobiti najistinitiji mogući odgovor, znaćemo kojim putem treba da idemo i koji nas put vodi u radost, u pobedu , u lepotu, u ljubav, u ljubav prema Njemu i u ljubav među nama. Zato današnje Jevanđelje podseća sve nas da sve zavisi od toga kako verujemo i u koga verujemo. Sve u našem životu zavisi od toga ko je naš Bog, koji su naši ideali, koji su naši principi života. Onako kako verujemo tako ćemo i živeti, ali i onako kako živimo onakvi će i naši plodovi biti. Kako sejemo, kako kaže apostol Pavle, tako ćemo i da žanjemo. Ne može čovek koji štedljivo i škrto baca seme da očekuje bogate plodove. Samo onaj koji širokom rukom baca seme u zemlju može da očekuje uz Božju pomoć, tj. sve ostale uslove pogodne i povoljne, da će žetva biti bogata.
Neka bi Gospod, koji je posejao seme vere u naše duše, dao da to seme vere ne bude mrtvo, nego da molitvom i svakom vrstom podviga umnožavamo to seme vere, da rastemo iz vere u veru, a onda će prisustvo Božje u našim životima biti sve očiglednije i snažnije tako da ćemo mi ovde i sada Njega imati kao svog Gospoda i i slaviti Ga zajedno sa Ocem i Duhom Svetom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Izvor: SPC
