Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 1. maja 2022. godine, u Tominu nedelju, svetom arhijerejskom Liturgijom u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Bogradu.
Sasluživali su Njegovo Preosveštenstvo Episkop toplički g. Jerotej, protojereji-stavrofori Milovan Glogovac i Miroslav Radojević, jereji Radomir Čvoro, Čedomir Milosavljević i Oliver Subotić, protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić, kao i đakoni Radomir Marinković, Vladan Tatalović i Vladimir Pekić, koga je, tom prilikom, Patrijarh rukopoložio u sveštenički čin. U nastavku prenosimo Patrijarhovu besedu:
Hristos voskrese! Zaista, braćo i sestre, vaskrse Gospod! I evo, po svome Vaskrsenju Gospod se javljao više puta ženama mironosicama, apostolima, javio se i sabranima kojih je bilo više od pet stotina, a u odlomku iz Jevanđelja po Jovanu opisan je trenutak kada se Gospod javio sabranim učenicima u jednoj sobi, ali među njima nije bio apostol Toma. Naravno, tamo gde je Gospod tu je mir Božji. On je i verbalno, ali pre svega suštinski realno, doneo mir i blagodati među učenicima. Apostol Toma, koji je bio odsutan, kada se pojavio i kada su mu ostali učenici rekli da su videli Gospoda, nije poverovao. Tražio je da vidi Njegove rane i da stavi ruke svoje na rane od klinova.
Ova priča, kao i sve priče iz Jevanđelja, pored toga što ima svoju istorijsku dimenziju ima i svoju duhovnu pouku i poruku koja je nama upućena. Toma iako je kao i ostali učenici neprestano bio uz Gospoda i sam je posumnjao kada je došlo do raspeća, ali iako su svi apostoli posumnjali kao i Toma oni se nisu razbežali tako što su se odvojili jedni od drugih. I dalje su ostali kao zajednica. Gospod se javlja tu gde su svi apostoli sabrani. Javlja se zajednici. Toma u ovoj priči jeste slika verovatno svakog čoveka, pa i onog koji veruje čitavim svojim bićem u raspetog i vaskrslog Hrista, jeste i slika svetitelja Božjih. Naime, postoji u svakom čoveku dijalektika između sumnje i vere. Pored toga što postoje razni razlozi koji nas često u našem svakodnevnom životu dovode do toga da se pitamo: Zašto nam se ovo dešava?, pa: Gde je Gospod?, pa ponekad: Da li je sve ovo u šta verujemo jeste tačno, jeste istina?, i pored, dakle praktičnih i konkretnih povoda zbog kojih se pitamo, pa ponekad i sumnjamo, i činjenica da smo stvoreni, da nismo apsolutni, da nemamo početak svog postojanja i sebe i u sebi, činjenica da smo relativni već sama po sebi, dakle, pokazuje da ništa u nama nije zauvek i zasigurno postojano ukoliko nismo čvrsto vezani za Gospoda. Otuda i u svakome od nas, složićete se, postoji ta dinamika između vere, ali i ponekad malodušnosti, malodušnosti koja može biti da ponekad dođe i do same sumnje, tj. imamo potrebu i mi ma koliko verovali da budemo iznutra sigurni i uvereni da to u šta verujemo baš tako, tj. imamo potrebu da vidimo Gospoda, imamo potrebu da Ga opipamo, imamo potrebu da nam se javi. Naravno, to ne znači da nam se javi spolja i da Ga opipamo spolja, nego da iznutra imamo istinsku i pravu informaciju o tome da Bog u Hristu jeste među nama i sa nama, da je prisutan među nama.
Otuda i pitanje Tomino, tj. njegova potreba da opipa Gospoda, da Ga dodirne rukama, da Ga vidi vaskrsloga je legitimna, ljudska je. Međutim, kada je Toma izrazio sumnju u odnosu na svedočenje ostalih učenika i kada mu se pojavio Gospod, Gospod ga je na neki način iskritikovao, uputio mu ukor ne zbog toga, braćo i sestre, što je hteo da odbaci Tominu potrebu za susretom ličnim sa Gospodom, ne zbog toga što je n zaista hteo da vidi svojim očima, da opipa svojim rukama, ne zbog toga što je hteo da ima neraskidivi, svoj, neponovljivi, dakle lični odnos sa Gospodom, jer to svi imamo i tako smo sazdani i stvoreni, nego je Gospod iskritikovao zapravo Tomin način na koji je on hteo da vidi Gospoda, to da Ga vidi telesno, da Ga opipa rukama. Pozvao ga je zapravo na unutrašnji preobražaj. Legitimno je da hoćemo da vidimo Gospoda, ali nije dovoljno da budemo zadovoljeni raznim čudima. Unutarnje čudo preobraženja i preobražavanja u nama je preduslov susreta sa Gospodom. Gospod se javio Zakheju, dozvolio da Ga vidi, dozvolio da Ga Hanenejka dotakne, kapetanu ispunio želju, ali svima njima i na mnogo mesta, a to zapravo očekuje od nas, tražio je, a traži i od nas, unutarnji preobražaj mnogo više od toga da doživimo neko spoljašnje čudo, da vidimo nešto što nadilazi prirodne i fizičke zakone. I još, Gospod je sve ovo iskazao Tomi u zajednici apostola. Apostoli, dvanaestorica, iako ih u tom trenutku ih nije bilo dvanaest, jer Juda je već napustio krug apostola, ali Jevanđelist kaže dvanaestorica, zato što je dvanaest apostola simbol punoće, a to znači simbol Crkve. Nema mogućnosti da se Gospod u punoći svojoj javlja izvan zajednice Crkve, izvan zajednice vernih. Zato uvek i iznova treba da negujemo u sebi legitimnu potrebu i želju za susretom sa Gospodom, da vidimo božansku svetlost, da osetimo božansku toplotu, ali srce i to u Crkvi, i naravno u Crkvi, taj susret svoj vrhunac doživljava u svetoj Evharistiji, u svetoj Liturgiji. Zato, braćo i sestre, da tragamo za Gospodom, da osmišljavamo to svoje traganje u Njegovom telu, u zajednici vernih u Crkvi, da slavimo Njegovo Vaskrsenje rečima: Hristos vaskrse!
Izvor: SPC/Radio Slovo ljubve
