Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 19. avgusta 2022. godine, na Preobraženje Gospodnje, Svetu arhijerejsku liturgiju u zagrebačkom Sabornom hramu posvećenom tom velikom Gospodnjem prazniku.
Na početku svoje besede Patrijarh Porfirije je izrazio radost zbog uspešnih radovi na obnovi Sabornog hrama koji je pretrpeo ozbiljna oštećenja u zemljotresima prošle godine:
– Iako još uvek ima dosta posla, hram je statički siguran i može, a molimo se Bogu da do toga ne dođe, podneti imnogo veće udare. Ostaje još da se iznutra do kraja uredi živopis i da se spoljna zidna plastika vrati u svoj prvobitni izgled. Siguran sam da smo zbog toga svi danas radosni. Naravno, da bi smo došli do ove pozicije pomogli su mnogobrojni pojedinci, ali i evropske institucije i državne institucije.
– Danas je Preobraženje i, evo, imamo priliku da služimo prvi put posle potresa i to nije slučajno. Preobraženje je pre svega slava ovog hrama. Hram je posvećen Preobraženju Gospodnjem. Hram i jeste mesto u koje treba da se sabiramo, da se skupljamo, ne da bismo rešavali, pre svega i primarno, bilo kakve lokalne ili globalne probleme od ovoga sveta, bez obzira kojoj oblasti čovekovog života pripadaju. U hramu se sabiramo baš zbog toga da se preobražavamo, da rastemo u Hristu, da rastemo u vrlini, da rastemo u dobru, da rastemo u ljubavi, da duhovno bivamo sve veći i veći, da se upodobljavamo Hristu, istakao je Patrijarh i naglasio:
– Na praznik Preobraženja, kao što smo čuli u odlomku iz Jevanđelja, Gospod se uspeo na goru Tavor i preobrazio u svetlost takvu da učenici nisu mogli da gledaju u Njega. Preobrazio se i projavio u svetlosti pred trojcom svojih učenika, pred Petrom, Jakovom i Jovanom. Tu su bili prisutni i dvojca starozavetnih proroka, Mojsije i Ilija, koji su upravo propovedali Mesiju, dolazak Mesije. Svedočili su Spasitelja. U tom događaju na gori Tavorskoj, prilikom Preobraženja Hristovog, čuo se glas Boga Oca: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji, Njega slušajte. Prisustvo dvojce proroka u ovom događaju bilo je svedočenje da je Hristos taj koji je Mesija, da je On Spasitelj i da je On došao u svet da bude karika između tvarnog i netvarnog, između prolaznog i neprolaznog. U Njemu je i jedno i drugo prisutno, jer On je i Bog i čovek – Bogočovek.
– Preobraženje Gospodnje u svetlost božansku, nevidljivu po svetim Ocima, bez obzira što je sa jedne strane bilo realno i istorijsko, u isto vreme ima i svoju simvoliku i ukazuje na to da je čovek prizvan da se uspne na goru Tavor, da se uspinje i preobražava, ali da cilj i kraj njegovog preobražavanja nije samo i ovde i sada u okvirima istorije. Oboženje i svetost su zaparavo ono što je krajnji cilj čovekovog postojanja. Zbog toga je prizvan iz nebića u biće, zbog toga je stvoren. Zato je Bog postao čovek i sišao među nas da bismo se mi u zajednici sa Njim, prosvećujući se Njegovom netvarnom svetlošću, usavršavali i rasli, i kao što je On postao čovek, i mi, učestvujući u Njegovoj blagodati, postali bogovi po blagodati, po ljubavi Njegovoj, tj. postali sposobni da učestvujemo u svemu onome što je božansko, izuzev Njegove suštine, Njegove prirode, besedio je Patrijarh i podsetio:
– Interesantno je i to da u trenutku dok je Gospod bio na visini, na gori Tavor, sa trojcom učenika i dok su se oni napajali Njegovom svetlošću, blagodaću Njegovom, poželeli tu da ostanu, tj. poželeli da zauvek u sebi zadrže tu blagodat, da zauvek gde god da idu i gde god da budu nose u sebi tu svetlost, u tom trenutku, u podnožju gore Tavor ostali učenici su pokušavali da iscele jednog mladića koji je bio bolestan, ali bez uspeha. Kada se Gospod pojavio sišavši sa gore Tavor, učenici su pitali: Zzašto mi nismo mogli da iscelimo ovoga?. Naravno, reč Gospodnja je bila da se svaka bolest, pa i ta bolest koju su hteli da iscele, izgoni postom i molitvom i da se nečista sila, ali i svaka slabost i svaki nedostatak izgone postom i molitvom. Međutim, još važniji smisao te priče jeste u tome da tamo gde nema Hrista, ma koliko neko vodio čist i savršen život, ma koliko bio moralno ispravan, ma koliko se spolja pridržavao pravila, zakona i Jevanđelja, ako nema Hrista, ako nema blagodati Njegove besplodan je svaki taj i takav podvig. Zato je i u molitvi, i u podvigu, i u postu neophodno da imamo smirenje i ljubav prema Hristu, a kroz Njegovu ljubav i ljubav prema čitavom svetu. Potrebno je da budemo svesni da je blagodat Božja ta koja nas drži, koja nas nosi, koja sa nama i u nama tvori sve ono što je čestito i dobro. Bez nje svaki naš podvig ostaje bez ploda, ostaje bez rezultata. Iako nije za prezir, podvig može biti kontraproduktivan onda kada smo obuzeti samoljubljem, sujetom, onda kada mislimo da zato što činimo po zakonu Božjem, da ispunjavamo svaku vrlinu, da nam pripada blagodat, da smo je zaslužili poput starijeg sina iz priče o Bludnom sinu ili iz priče o Milostivom ocu, koji veli: Sve sam činio, ispunjavao sve, a nikada mi nisi priredio ni najmanju gozbu. Znači, on obuzet svojim podvigom, obuzet gordošću, samoljubljem, misleći da može da zasluži blagodat Božju, da se ljubav kupuje, nije razumeo da sve što pripada ocu pripada i njemu, da je u očevom domu. Dakle, tamo gde je Hristos, braćo i sestre, tu je blagodat Njegova, tu je netvarna svetost, ali tu je i neprestano čudo oko nas i u nama. Dovoljno je, dakle, da imamo smirenje, u njemu je mir, u njemu je radost, u njemu su otvorene duhovne oči da prepoznamo prisustvo blagodati Božje. Zato je važno da naš podvig bude uspinjanje na Tavorsku goru gde je prisutan Hristos, gde je preobražavajući se pred našim očima otvario prebogatu trpezu ljubavi da i mi od nje u radosti blagodat okušamo i u svetlosti učestvujemo. Sveti Maksim kaže da smo pozvani na život γπέρ-φυσίν, natprirodni život, život u Tavorskoj svetlosti, i dodaje da nije dovoljno da živimo po prirodi, u skladu sa onim što je samo prirodno i kazuje da postoji i παρά φύσιν, tj. ono što je pored prirode, mimo prirode. Postoji život mimo prirode onda kada prirodni potencijali i darovi bivaju zloupotrebljeni, upotrebljeni u pogrešnom pravcu. Kada mislimo da ti darovi postoje da bismo zaslužili i kupili ljubav pre svega od Boga, a onda od drugih. Pozvani smo na natprirodni život, život u Tavorskoj svetlosti gde se neprestano čuje reč Oca: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji, Njega slušajte.
– Neka bi Gospod dao da zaista poslušamo reč Hristovu da ona bude naš život, da bude naša misao, da bude naša reč i naše delo, da i mi možemo zajedno sa apostolom Pavlom reći: Ne živim više ja, nego Hristos u meni. Tada idemo putem preobraženja i preobražavanja uspinjući se sa zemlje na nebo gde se slavi Jedan u Trojci Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Živeli i srećan praznik, poručio je Patrijarh Porfrije.
Izvor: SPC
