Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 30. aprila 2023. godine činom osvećenja novoobnovljenog hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Mrkonjić Gradu (Stari Hram) i svetom arhijerejskom Liturgijom.
U činu osvećenja hrama i svetoj arhijerejskoj Liturgiji sasluživali su preosvećena gospoda episkopi bihaćko-petrovački g. Sergije i mohački g. Damaskin; arhimandriti: Vasilije (Kostić), Varnava (Damjanović), Pajsije (Jung), Jerotej (Vlajković); protojereji-stavrofori Vlajko Grabež i Miladin Tešanović; protojerej Dragan Vidović; jeromonah Filaret (Šarić) i jerej Dejan Mandić; protođakoni Radomir Vrućinić i Nemanja Reljić.
Kum novoosvećenog hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Mrkonjić Gradu bio je meštanin g. Zoran Tegeltija, ministar finansija i trezora Bosne i Hercegovine sa svojom porodicom.
Po završetku Liturgije, Preosvećeni episkop Sergije obratio se Njegovoj Svetosti rečima:
Hristos Vaskrse!
Sabrani danas, na ovom mjestu, u ovom svetom hramu i u ovom gradu, ispunjeni vjerom, nadom i ljubavlju, ponavljam riječi psalmopojca Davida: „Evo dana koji stvori Gospod da se radujemo i veselimo u njemu!“
Vaša Svetosti, Vaše Preosveštenstvo, braćo sveštenici, dragi kumovi, poštovani gosti, braćo i sestre,
Postoje dani koje zaboravimo čim prođu, postoje oni koje želimo odmah zaboraviti. Ali postoje i oni koje ćemo vječno pamtiti. Današnji dan je jedan od onih dana koji neće proći ni kada prođe, niti će ga izbrisati novo jutro jer ćemo radost ovoga dana trajno zaustaviti u sjećanju. Zašto? Zato što je ovaj dan ispunjen vjerom, nadom i ljubavlju jer smo dočekali Vas, Vaša Svetosti da zajedno sa Vama osvetimo ovaj sveti hram kojeg, obnovljenog, predajemo ovdašnjoj pravoslavnoj zajednici na molitvenu upotrebu. Nije poznato kada je sagrađen prvi pravoslavni hram ovdje u Mrkonjić Gradu ali je ostalo zapisano da je pravoslavni hram stradao u požaru 3. septembra 1883. godine, kada je izgoreo veći dio hrama. Taj hram se pominje 1882. godine gdje se kaže: ”Do varoši postoji crkva parohijalna od drveta.” Izgradnja ovoga hrama započeta je nekoliko godina kasnije. Hram u izgradnji obišao je znameniti Mitropolit dabrobosanski Georgije Nikolajević. Novoizgrađeni hram Rođenja Presvete Bogorodice u Mrkonjić Gradu osveštao je Mitropolit dabrobosanski Evgenije Letica 1908. godine. Početkom Drugog svjetskog rata ustaše su spalile ovaj hram. Obnovljen je nakon Drugog svjetskog rata a hram je osveštao Episkop banjalučki Vasilije Kostić 1960. godine. Ovaj sveti hram stradao je i u poslednjem ratu i u danima nakon njegovog završetka, dok se Mrkonjić Grad nalazio pod hrvatskom okupacijom. Nakon rata je djelimično obnovljen i u njemu su se bogosluženja nesmetano vršila.
Evo, braćo i sestre, Vaša Svetosti, dočekali smo danas da krunišemo višegodišnju obnovu ovog svetoga hrama, da dočekamo Vas, Vaša Svetosti da baš sa Vama podijelimo radost današnjeg dana, da se zajedno sabrani u Hristu Gospodu pomolimo u ovom svetom i novoosvećenom hramu. Raduje se danas vjerni narod Mrkonjić Grada i Eparhije bihaćko-petrovačke što je dočekao da ugosti Patrijarha srpskog, poglavara naše Svete Crkve. Ovaj narod je prošao progonstvo i povratak i raspeće i golgotu ali vjera ga je održala i dala mu snage da ponovo sa zgarišta i ruševina započne novi život. Danas je ovaj grad u potpunosti obnovljen, nema ni traga zgarištima ni ruševinama. Ali ostali su ožiljci na duši i sjećanje na vrijeme koje se, vjerujemo, više nikada neće ponoviti. Iz muke ovdašnjih pravoslavnih Srba i njihovih žuljevitih ruku i srca predanog Gospodu, iznikla je vjera čiji je plod ovaj obnovljen hram, koji će, čvrsto verujem, sabirati pravoslavne na molitvu u godinama i decenijama koje tek dolaze. Zbog toga sa ponosom mogu da kažem da je ova današnja generacija pravoslavnih Srba u Mrkonjić Gradu položila ispit vjernosti i odanosti svojoj vjeri, svojim precima a prije svega i iznad svega Hristu Gospodu, kao što je rekao apostol Pavle ”dišemo, mičemo se i jesmo”. Takođe neizmerno smo blagodarni vaskrslom Hristu što ovaj sveti hram i blagosloveni dan dočekujemo sa srpskim Patrijarhom, koji je našao vremena da bude danas sa nama, da nas počasti svojim prisustvom. I zbog toga Vaša Svetosti, u ime svih sabranih, iskazujem Vam sinovsku blagodarnost ali Vam obećavam da ćemo, dok nas ima, ostati ono što su bili naši preci, pravoslavni Srbi koji se neće odreći sebe i svoga postojanja na ovom, mnogomučeničkom krvlju natopljenom ali blagoslovenom putu. Vrijeme u kojem živimo nije nimalo lako već je ispunjeno strahom i strepnjom. Ali, mi se uzdamo u Gospoda da će nam obnoviti srca naša kao što smo i mi obnovili ovaj hram u kojem nam je molitveno zastupništvo Presvete Bogorodice, kojoj je posvećen ovaj sveti hram, od velike važnosti.
Ne zaboravimo danas ni pokojne graditelje, obnovitelje, sveštenoslužitelje i čuvare ovoga svetoga hrama u njegovoj prošlosti jer znamo da se njihove duše danas raduju u Carstvu nebeskom. Zato smo nastavili ono što su oni započeli još u težem vremenu nego što je ovo naše. Ne zaboravimo i one koji su svakako, na svoj način, pomogli obnovu ovog Bogorodičinog hrama jer ih Presveta Bogorodica neće zaboraviti, jer ona nikada nikoga ne zaboravlja. Ne zaboravimo mi ni majku Hrista Gospoda, Presvetu Bogorodicu da bi nas njena milost pratila kroz sve dane života našega. Vjerujući da će današnji dan ovoga obnovljenoga hrama obnoviti ovaj grad i ovaj dan, svima vam neizmjerno blagodarim na svemu i za sve.
A Vas, Vaša Svetosti pozivam da nas ne zaboravite u Vašim svetim molitvama, da nam i dalje dolazite, da nas pohodite kao što Vas i očekujemo u septembru mjesecu kada ćete doći, ako Bog da, da osvetimo obnovljeni manastir Rmanj koji slavi 580. godina. Mrkonjić Grad danas je ispunjen radošću i nadom što je vidljivo na vašim radosnim licima, na ulicama ovoga grada u čiju ćemo istoriju biti upisani na ovaj sveti i veliki dan. Još jedamput, svima vam blagodarim na današnjem danu prepunom blagoslova. A Vas, Vaša Svetosti molim da nam se obratite, da nas blagoslovite i uvijek da nam u dobru dolazite.
Njegova Svetost je obraćajući se episkopu g. Sergiju, sveštenstvu, monaštvu i mnoštvu vernih istakao:
Hristos Vaskrse!
Braćo i sestre, vaistinu vaskrse Gospod! Vaistinu vaskrse i prazan je grob u koji je bio položen. Danas, sećajući se liturgijski svetih mironosica i slaveći svete mironosice, mi slavimo upravo taj događaj. Prošle nedelje smo imali Tominu nedelju i sećali se kako su svi apostoli bili blagosloveni kada im se pojavio Gospod posle pogrebenja. Gospod se pojavio kao vaskrsli i podario im je mir svoj. Jedino apostol Toma nije bio prisutan tom prilikom kada je Gospod došao i nije poverovao svedočenju jedanaestorice: „Dok ne stavim ruku svoju na rane od klinova i ne stavim prst svoj na rane njegove, neću verovati.“ Kada mu se Gospod pojavio i rekao: „Evo stavi prste svoje i ruku svoju na rane od klinova i uveri se da sam ja“, tada je rekao: „Gospod moj i Bog moj!“ I Gospod mu je uputio na prvi pogled blagu kritiku, rekavši da je poverovao zato što se uverio u materijalne dokaze a da su blaženi oni koji veruju a nisu videli.
U Jevanđelju od prošle nedelje, Gospod nije kritikovao Tomu jer je on hteo da se uveri, jer je hteo i on da vidi Gospoda, nego je kritikovao način na koji je to Toma hteo da ostvari. On je hteo materijalne, vidljive i opipljive dokaze a Gospod podseća da je svako od nas mnogo više, mnogo šire od materijalnog. Da je svako od nas duhovno biće, da imamo duhovne oči. A duhovno oko, koje je dar Božiji svakom čoveku, jeste vera našega srca koja je tamo gde se trudimo da ispunjavamo zapovesti Božije, da iako slabi, nemoćni i grešni, puni promašaja i padova, makar želimo da ustajemo iz svojih padova i makar želimo da ispunjavamo zapovesti Božije. Tu se čisti naše duhovno oko, tu se čisti srce i naša vera po daru Božijem postaje mnogo snažnija i šira, mnogo bogatija od onog uverenja koje možemo zadobiti kroz materijalne dokaze. A evo danas, dakle, kada znamo da je blagosloveno tragati za Gospodom, da je ispravno tražiti i želeti da ga vidimo, da ga zagrlimo, da nas Gospod zagrli, da je ispravno činiti to na duhovni način po Jevanđelju, danas imamo mironosice žene, koje su sve bile pogružene u istinsku i pravu veru, veru koja znači poverenje u Boga, ne uverenje u to da postoji neka viša sila tamo negde daleko od nas, koja komanduje istorijom i upravlja našim životima, nego poverenje u Boga koji je ljubav. Poverenje u to da, da – On sve vidi i sve zna ali nas iznad svega voli i hoće nas takve kakvi jesmo. Sa svešću da znamo kakvi jesmo i da znamo da imamo potrebu za Njim baš kao što su činile mironosice.
Nikada nije bilo jednostavno verovati u Gospoda, u Hrista. Ponekad je to bilo i opasno. Kao što je bilo u apostolska vremena za apostole, kao što je bilo u istoriji našeg naroda, kao što je to možda i danas negde. Kao što je to možda i nekima od nas sada. Vera u Hrista ponekad znači ogromnu žrtvu, ogroman rizik ali u suštini uvek je rizik jer smo pozvani da se uhvatimo u koštac najpre sa svojom gordošću, sa svojim samoljubljem, sa svojom sebičnošću, sa svojom samozatvorenošću, sa isključivošću u odnosu na druge, sa nespremnošću da praštamo drugima, sa nepremnošću da ištemo oproštaj od drugih. I kada kažemo drugih tu najpre mislimo na najneposrednije naše bližnje. Da budemo spremni da tražimo oproštaj: muž od žene, žena od muža, da prašta muž ženi i žena mužu, i onda sve tako u krug. Od porodice, komšiluka, grada jednog, naroda, odnosa među narodima. Rizik je, dakle, uvek ići za Hristom, jer lakše je ponekad opredeliti se za komfor, bilo spoljašnji – materijalni, bilo unutrašnji. Nije uvek jednostavno stati pred lice Božije i svedočiti istinu. Ponekad je komfornije prećutati istinu, ponekad je lakše napraviti neki kompromis a ponekad je najjednostavnije uzeti sve za sebe. Dakle, vera jeste poverenje u ljubav Božiju a od nas se traži, za početak, samo to da znamo da je sve u ruci Božijoj, da je On ljubav, da je i vera naša Njegov dar i da bez Njega ne možemo učiniti ništa. To je sasecanje gordosti u korenu.
Kada znamo da je sve u Njemu i od Njega, onda ćemo uvek biti darivani izobilno svim blagodatima i dobrima od Gospoda, i spolja i iznutra, najpre iznutra duhovnim darovima, a onda i spolja koliko je to potrebno, kako bismo bili, i u jednom i u drugom dobri ekonomi Božijih dobara. Kako bismo, to što smo dobili kao dar, videli kao mogućnost da mi projavimo i svoje poverenje u odnosu na Boga ali i ljubav svoju u odnosu na bližnje, Mironosice su, dakle, bile ispunjene verom i onda kada je bio najveći rizik ići za Hristom. Onda kada je osuđen na smrt i raspet bio. Onda kada su ga ubili oni koji nisu mogli da prihvate Boga u krajnjem njegovom smirenju, koji su hteli Boga kao vojskovođu, kao osvajača sveta a da pritom oni budu ta Božija vojska. U to doba je bilo najteže pratiti Hrista, najopasnije. I to se vidi i među samim apostolima. Oni koji su neprestano bili u prilici da vide lepotu lika Hristovog, lepotu lika Sina Božijeg, snagu Njegovu, blagodat Božiju Duha Svetoga na njemu, nekoliko puta su u strahu ostavili Hrista. I od straha od neprijatelja Hristovih razbežali se. A naravno, onda kada je postradao, kada je stradao Gospod, svi su otišli osim žena. Te iste žene koje su gledale, i u najdubljoj tuzi, bile u podnožju krsta Hristovog, one su sada došle da vide pogrebenog Sina Božijeg, da ga pomažu uljem i zatekle prazan grob. I na grobu anđela koji sedi, koji je najlepše oslikan u manastiru Mileševi, i koji im kaže: „Nije ovde, ne bojte se. To što je prazan grob, Ne bojte se, nego idite i obavestite apostole o tome da je prazan grob. Nije ovde, ustade.“ I evo, mironosice su bile prvi svedoci praznog groba – Vaskrsenja Sina Božijeg. I Vaskrsenja svakoga od nas zajedno sa Njim i u Njemu. Prvi svedoci pobede nad smrću i prvi blagovesnici te tajne. Mironosice su prvi apostoli pre apostola. One su bile i apostoli apostolima. Njih je Gospod odredio – žene! Žene koje su u to doba bile potpuno prezrene, ne samo na marginama društva nego su bile i vlasništvo svojih muževa, muškaraca. Gospod je podigao žene na nivo apostola pre apostola, da budu apostoli i samim apostolima, da one obaveste apostole da je Gospod ustao iz mrtvih. A to je učinio, pre svega, jer je kod njih postojala najdublja, najiskrenija i najpotpunija posvećenost Gospodu.
Najdublja potreba za Gospodom je kada tragamo za Bogom. Tamo je najdublja želja, tamo gde je najveća glad za Hristom, nezavisno od toga ko smo, bilo u Crkvi, bilo u društvu, bilo u jednom narodu. Tamo gde postoji iskrena potreba za Bogom Bog se javlja. Onaj koji ima iskrenu, smirenu potrebu, molitvom i verom biva udostojen da mu se Gospod javlja i on sam baš kao mironosice ima iznutra tu spoznaju, informaciju, i sobom i svojim životom postaje apostol i blagovesnik tog događaja. Braćo i sestre i mi kao mironosice danas sabrani u ovom hramu, sabrani smo na mestu gde se slavi i gde je prisutan raspeti i vaskrsli Hristos. I mi smo kao mironosice i gladni i žedni Boga, gladni i žedni pravde i istine Njegove, ljubavi Njegove a znamo opet da smo slabi i nemoćni, da smo grešni, znamo da imamo bezbroj promašaja. Znamo da ne možemo čak ni da se kajemo onako kako bi valjalo. Znamo da nismo dostojni ljubavi Božije ali baš zato što znamo, dolazimo s punim poverenjem u Njegovu ljubav. Znamo da je On ustao iz groba zbog nas. I da poznaje svakoga od nas u potpunosti, i da je sa svakim u punoći svojoj i zato se uzdamo uvek u Njegovu ljubav i u Njegovo milosrđe. To znamo i to znaju i oni koji su zidali ovaj hram koji smo danas osvetili i pokazali da smo narod Božiji i da smo živi. Jer kao što je duša telu, tako je hram Božiji jednom naselju, jednom selu, jednom gradu. I kao što je čovek sastavljen i od duše i tela i onda kad su duša i telo zajedno jeste živ organizam, živo biće, tako i jedno naselje koje ima hram jeste živo naselje, živo biće, i kao što, kada nema duše kada se razdvoji od tela, telo postaje mrtvo, tako bi i jedno naselje bez hrama bilo mrtvo. Ali mi znamo da jesmo živi, živi hramom Božijim i živi svojom verom koja, ne samo da nas je čuvala kroz istoriju, naša pravoslavna vera nas je u potpunosti oblikovala, gradila i izgradila, da imamo svoj poseban pečat, da imamo svoj poseban identitet, da smo svojom verom i svojim darovima prepoznati u buketu, u sazvežđu, u sazvučju svih naroda Božijih pod kapom nebeskom i da samo onda kada smo ukorenjeni u svojoj veri, kada smo svesni sebe, kada poštujemo sebe, kada volimo sebe i svoje, istinski a ne samo prepoznajemo vrednosti kod drugih, nego smo sposobni da poštujemo i da volimo druge narode i drugačije kulture. Sposobni smo i da ih poštujemo i da ih primamo i da bivamo obogaćivani njima ali isto tako da smo sposobni njih da obogaćujemo. Sve to nam je dala pravoslavna vera i zato smo danas neizmerno radosni što smo osvetili ovaj hram koji je takođe na krstu, koji je kroz istoriju paljen, rušen, pa opet obnovljen, da bismo se i mi dolazeći u njega obnavljali iz dana u dan Gospodom našim Hristom, znajući da je Crkva Hristova stub i utvrđenje istine. I da joj ni vrata adova ne mogu odoleti. I ma koliko neko ustajao na crkvu Hristovu i ma koliko naizgled rušio je za trenutak, ona se iz pepela diže jer ne zavisi od nas, od ljudi, nego od promisli Božije.
Ja sam danas ovde sa vama blagodareći blagoslovu i ljubavi vašeg pastira, našega sabrata i saslužitelja u Gospodu vladike Sergija. Blagodaranm sam što sam sa Vama, što smo mogli da služimo Svetu liturgiju, i znajte da je i moja, oprostite što kažem tako u prvom licu jednine, ljubav prema vama, blagodareći Gospodu i njegovoj blagodati trajna i uvek tolika da ima dovoljno mesta za vas u mome skromnom i nedostojnom srcu, da ima uvek mesta da makar jedno siromašno, skromno Gospode pomiluj za vas uvek mogu uputiti u nadi da i vi to isto činite i za moju malenkost ali i za celu našu Crkvu, za sav naš narod – da svi jedno budemo, da nezavisno od toga što smo različiti, nikada ne budemo suprotstavljeni jedni drugima, nego da u različitosti doprinosimo jedinstvu, bogatstvu i snazi našeg naroda. U to ime i u znak sećanja na današnji dan, doneli smo ikonu Svetoga Save, našega duhovnoga oca, onoga koji nas je jedamput za svagda, odredio u istoriji naroda, da budemo pravoslavni hrišćani, pravoslavni Srbi i da budemo njegovi pravoslavni svetosavci. Doneli smo ikonu da stoji u ovom hramu da se molite i vi njemu ali da blagoslov i molitve njegove budu uvek sa svima vama i u dobri i u zlu. Živeli, neka sve Gospod blagoslovi. Hristos Vaskrse!
Ordenom Svetog Save II reda, odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve a na predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa bihaćko-petrovačkog g. Sergija odlikovan je kum hrama g. Zoran Tegeltija, za njegovu nesebičnu ljubav, podršku i pomoć u obnovljenju hrama.
Ordenom Kralja Milutina, takođe odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda, a na predlog episkopa Sergija odlikovana je Opština Mrkonjić Grad sa celokupnim rukovodstvom za koje je ovo visoko odlikovanje primio g. Dragan Vođević, gradonačelnik.
Zatim je usledila i dodela ostalih visokih priznanja i zahvalnica dodeljenih od strane Eparhije bihaćko-petrovačke ustanovama i dobrotvorima hrama Rođenja Presvete Bogorodice u Mrkonjić Gradu koji su svojim zalaganjem i trudom učinili da hram bude dovršen i spreman za osvećenje.
Izvor: SPC
Video: TV Hram
