„Naša pravoslavna vera nije ništa drugo nego Jevanđelje Hristovo. Čuli smo i tokom Liturgije ono što nazivamo blaženstvima koje je Gospod izgovorio na Gori obraćajući se onima koji su ga pratili, ali i nama danas. Tu je pozvao sve nas da budemo bolji. To je smisao naše vere. Ne da menjamo svet oko sebe, najpre očekujući da će nam biti bolje, nego da mi budemo bolji, da se mi menjamo na bolje, da rastemo u vrlini, u dobru i razvijajući se u vrlini, u dobru, u čestitosti – bivajući bolji, biće i bolje oko nas“, poručio je Patrijarh Porfirije u drevnom manastiru Rmanj.
Povodom obeležavanja značajnog jubileja – 580 godina manastira Rmanj u Martin Brodu Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je Svetu arhijerejsku liturgiju u ovoj svetinji u subotu, 14. septembra kada molitveno obeležavamo Crkvenu novu godinu.
Njegovoj svetosti sasluživali su: Visokopreosvećeni Arhiepiskop i Mitropolit vranjski g. Pahomije, Visokopreosvećeni Arhiepiskop i Mitropolit mileševski g. Atanasije, Visokopreosvećeni Arhiepiskop cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije, Visokopreosvećeni Arhiepiskop zadarsko-šibenički i Mitropolit dalmatinski g. Nikodim, Visokopreosvećeni Arhiepiskop mostarsko-trebinjski i Mitropolit zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski g. Dimitrije, Visokopreosvećeni Mitropolit bregalnički g. Ilarion iz Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije, Preosvećena gospoda Episkopi: gornjokarlovački Gerasim, pakrački i slavonski Jovan, bihaćko-petrovački Sergije, marčanski Sava i jenopoljski Nikon, sveštenstvo i sveštenomonaštvo, u molitvenom prisustvu mnogobrojnog vernog naroda.
Pre početka Svete liturgije, Patrijarh Porfirije izvršio je čin velikog osvećenja novoobnovljenog Svetonikolajevskog manastirskog hrama uz sasluženje arhijerejâ i sveštenstva.
Na kraju Liturgije, za pomoć Majci Crkvi ordenom Novomučenika rmanjskih odlikovani su Milorad Dodik, predsednik Repubike Srpske i Stojan Vukajlović, a ostalim zaslužnim pojedincima uručene su arhijerejske gramate.
Beseda Njegovog Preosveštenstva Episkopa bihaćko-petrovačkog g. Sergija održana 14. septembra 2024. godine na osvećenju hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca u manastiru Rmnju
Obnova manastira Rmnja započeta je pre četiri decenije. Samo Gospod zna koliko je truda u rmanjsku obnovu uložio blažene uspomene Episkop dalmatinski Stefan, a i kasnije njegov naslednik blažene uspomene Mitropolit dabrobosanski Nikolaj, kao i vernik iz Martin Broda Veljko Medić koji je o Rmnju brinuo kao o sopstvenom domu. Veliki trud uložio je i episkop Hrizostom, sadašnji Mitropolit dabrobosanski, čijim smo blagoslovom nastavili započeto, a veliku zahvalnost dugujem i arhimandritu Serafimu, dugogodišnjem igumanu ovog manastira i mom sabratu, čiji je trud na obnovi Rmnja dobro svima poznat.
S obzirom da smo dugo bili na margini margine, baš kao i sve tri strane srpske Tromeđe, sa obnovom se počinjalo i zastajkivalo, pa opet na jedvite jade nastavljalo, jer nije bilo moguće početi i završiti započetu obnovu sa prognanim i osiromašenim stanovništvom koje je i samo mučilo svoje muke. Molitvena želja je ipak na kraju urodila plodom. Naša htenja je prepoznao predsednik Republike Srbije g. Aleksandar Vučić, pa nam je nesebično pomogao omogućavajući nam da inteziviramo radove na obnovi, a potom ga je sledio i predsednik Republike Srpske g. Milorad Dodik. Pomažući nam da privedemo kraju bogougodno delo, a u isto vreme, u obnovu Rmnja uključuju se i mnogi znani i neznani, tako da je graditeljska obnova je doživela svoju krunu i kao rezultat zajedničkih napora imamo ovo što danas nas vidimo – blistavi, obnovljeni i osveštani Rmanj, koji je ponovo postao ono što je oduvek bio – ponos srpske Tromeđe i njen krajeugaoni kamen.
Zbog toga se danas zajedno sa nama raduje i Sveta Katarina Kantakuzina Branković, koja je davne 1443. godine po predanju godinama gradila ovaj manastir i koja čak i danas, čvrsto verujem, brine za ovu svetinju. Raduje se i duša mnogih monaha, sveštenika, vojvoda, igumana i mučenika ove svete obitelji, čija je ljubav ovu svetinju dizala iz pepela. Raduju se, kao što rekoh, rmanjski mučenici, podvižnici i ispovednici, raduju se zajedno sa nama danas brojne generacije pravoslavnih Srba kojima je celokupan život prošao u ropstvu.
Manastir Rmanj je u tim ropskim noćima bio jedno svetlo nade, slamka spasa i molitvena uteha. Zato su ga naši neprijatelji palili i rušili, pljačkali i uništavali, ali veru ovog naroda nisu i nikada neće moći uništiti. Srpska Tromeđa danas je polupusta, neprijatelji našeg roda proterali su nas sa naših ognjišta, a povratak srpskog stanovništva posle toga nije bio podržan ni od koga. Zato smo danas tu gde jesmo, ali i ovo malo što nas ima čvrsto stoji na zemlji svojih predaka i Bogu se moli u drevnim svetinjama kao što je ova svetinja, manastir Rmanj, čija je istorija bogatija i dublja nego prošlost većine poznatih nam država.
Mi odavde nećemo nikuda ne zato što nemamo gde, već zato što je ovo naše i svaka stopa natopljena je krvlju i znojem naših usnulih predaka. Njima smo dužni postojanje i njih nećemo izneveriti. Zato ćemo ostati i opstati i svedočiti ime srpsko i veru pravoslavnu u ovim krajevima Bosanske Krajine, ali i u Lici i Dalmaciji, jer su Srbi sa sve tri strane Tromeđe jedno te isto – braća po krvi, veri i jeziku. Državne granice nastaju i nestaju, pišu se i brišu, ali narod traje i odoleva nadživljavajući carstva i države. Ako nas istorija Rmnja ičemu može naučiti jeste da se ne sme odstupiti od svog identiteta bez obzira sa kakvim smo okolnostima suočeni. Ponavljam, malo nas je, ali smo žilavi, hrabri i voljni da istrajemo u očuvanju naših svetinja i ognjišta, kao i naše prošlosti koju pamtimo i koju ćemo predati naraštajima koji tek dolaze. Zato nam je potrebna podrška i dalje kako Republike Srbije tako i Republike Srpske, ali i Bosne i Hercegovine.
Dugo smo mi skrajnuti čekajući da nas se neko seti, ali sada iz sveg glasa vapimo da se pomogne opstanak ovog naroda i njegovih svetinja. Dok se god čuju zvona manastirskih i parohijskih hramova živeće srpska Tromeđa, jer su svetinje bile i ostale zalog našeg postojanja. Neka bi dao Gospod da vaskrsenje Rmnja vaskrsne srpsku Tromeđu u kojoj je uvek bilo mesta za sve dobre i čestite ljude, bez obzira kojem narodu ili veri pripadali. Eparhija bihaćko-petrovačka sa Rmnjem u ovom duhovnom središtu jeste istinski čuvar naših opustošenih sela i gradova, ali i čuvar sećanja na hiljade i hiljade nevinih predaka koji su mučenički postradali tokom krvave prošlosti, a naročito u Drugom svetskom ratu.
Zbog toga smo i osnovali Centar za istoriju, tradiciju i duhovnost da sačuvamo besceno blago onih kojima smo sve dužni. Nalazeći se na vetrometini istorije na međi carstava i država, u procepu velikih sila, činićemo ono što možemo, jer kao što reče Sveti Petar Cetinjski: Učini koliko je kadar, učinio je koliko je i dužan.
Rmanj danas počinje živeti novim životom, a njegovo vaskrsenje, uveren sam, označiće i vaskrsenje i ostalih naših krajiških svetinja koje će sebi dozivati prognane pravoslavne Srbe i njihove naslednike sa molitvenom željom da ožive ono što je pre tri decenije zaspalo. U tom naporu potrebna nam je podrška svih vas zajedno, jer smo okupljeni oko plemenitih dela i zato možemo postići mnogo toga. Neka Rmanj svima nama bude podsetnik da smo tek počeli, da nema odustajanja niti izgovora, već da osmislimo zajednički buduće korake i da počnemo sa realizacijom dogovorenog. Tako ćemo potvrditi da smo dostojni naše slavne istorije, ali i vremena u kojem živimo i za koje smo odgovorni.
Svima vama blagodarim na današnjem dolasku u Svetonikolajevski Rmanj sa otvorenim pozivom da dođete opet u ovu kuću, kojoj je domaćin Sveti otac Nikola čijim smo blagoslovom sabrani u dan današnji. Vama, Vaša Svetosti, dugujem neizmernu zahvalnost što ste uvek pokazivali vašu ljubav za rtanjsku sveštenu obitelj, jer ste se prošlih godina očinski interesovali kako teče obnova Rmnja. U našoj eparhiji i našem Rmnju uvek ćete biti rado viđeni i zato dođite nam kad god budete u prilici, jer dom Svetog Nikolaja jeste i Vaša kuća.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 14. septembra 2024. godine na osvećenju hrama Svetog Nikolaja Čudotvorca u manastiru Rmnju
Vaše Preosveštenstvo, dragi u Hristu brate i saslužitelju vladiko Sergije, braćo arhijereji, časno sveštenstvo i monaštvo, uvaženi g. Predsedniče Republike Srpske i predstavnici svih političkih i društvenih institucija Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, najdraža braćo i sestre,
Radost i blagoslov veliki je što nas je Gospod molitvama Svetog Nikolaja Čudotvorca sabrao u ovu drevnu svetinju, da se sretnemo i u ljubavi zajedno pomolimo Bogu za dobro svoje, svojih domova i porodice, za dobro i spasenje čitavog našeg roda, čitavog našeg naroda, ali i za dobro i spasenje i mir čitavom svetu. Molitva nas pravoslavnih izražava ono što mi jesmo, izražava naš odnos prema Bogu i prema drugim ljudima, a u toj molitvi koju smo danas izrekli i ponovili više puta pominje se mir i dobra volja među svim ljudima. Naša pravoslavna vera i pravoslavni hram u svome korenu i temelju ima Boga Hrista koji je Bog mira i ljubavi.
Nekada je drevni putopisac istoričar obilazio mnoge krajeve, posetio je i video mnoge narode i zapisao da svaki narod ima neku svoju posebnost, da se svaki narod u ponečem razlikuje od drugog, da ima neki svoj poseban i jedinstven pečat, ali ono što je video da kod svih naroda postoji, to je i izraz promisla Božjeg, da svaki narod ima određeno mesto sa kojeg se obraća Bogu, ima žrtvenik sa kojeg uznosi molitve Bogu. Svaki narod ima, jednom rečju, hram. I nema nijednog naroda od kad je sveta i veka da nema hram, da je bez vere, a evo, naš srpski pravoslavni narod je odredio svoj put po ljubavi i promislu Božjem od Svetog Save pa sve do danas, a biće tako i do kraja sveta i veka.
Naš srpski narod je kršten kao pravoslavni narod. Naš srpski narod ima pravoslavni hram kao svoje obeležje, ima krst Hristov, pravoslavni krst kojim je zapečaćen, kroz koji se prepoznaje i kroz koji poznaje samog sebe. Zato naš narod kao hrišćanski, pravoslavni narod ima punoću otkrovenja Božjeg. Nema lepše vere od hrišćanske. Nema potpunije, nema savršenije vere od vere pravoslavne, jer ona u svoj svojoj punoći ne samo svedoči nego otkriva i poziva svakog čoveka u punoću poznanja Boga koji nam se otkrio kao Bog, koji je jedan od nas, kao Hristos, kao Sin Božji u kojem jeste potpuni, savršeni Bog, ali se u Njemu otkriva i potpuni i savršeni čovek.
Zato, braćo i sestre, program, kriterijum, vrednosti i okvir u kojem se razvijao i oblikovao naš narod kroz istoriju jeste Jevanđelje Hristovo, jesu zapovesti Božje. Ono što mi danas jesmo, reče divno dragi vladika Sergije, jeste vera pravoslavna. To je ono što nas je oblikovalo. I reče da je bilo vremena kada naš narod nije imao svoju državu ili da su države menjale svoje granice i oblike, ali naš narod je postojao i u punoći bio stvaralački i bio kreativan zato što je bio ono što jeste. Znao je ko je, znao je šta je, znao je da je pravoslavni, hrišćanski, jevanđeljski narod. Tu je crpeo snagu i mogao da bude plodotvoran i kreativan, da obogaćuje i sebe i druge onim što jeste i onim što stvara, jer je imao pravoslavnu veru. Pravoslavna vera naša, Pravoslavna Crkva kao Telo Hristovo sabira i sakuplja čitav naš narod bilo gde da se nalazi. Jedno smo kao narod, jer smo jedno Hristom. Jedno smo kao narod, jer smo jedno verom bez obzira gde živimo i gde se nalazimo. Jedno smo međusobno, ali baš zato što smo jedno međusobno Hristom i verom pravoslavnom, jedno smo i sa drugim pravoslavnim narodima i Pravoslavnim Crkvama. Zapravo, jedna smo Crkva i jedan Božji narod, a naša pravoslavna vera nije ništa drugo do Jevanđelje Hristovo.
Čuli smo i tokom Liturgije ono što nazivamo blaženstvima koje je Gospod izgovorio na Gori, obraćajući se onima koji su Ga pratili, ali i nama danas. I tu je pozvao sve nas da budemo bolji. To je smisao naše vere, ne da menjamo svet oko sebe, najpre, očekujući da će nam biti bolje, nego da mi budemo bolji, da se mi menjamo na bolje, da rastemo u vrlini u dobru i razvijajući se u vrlini, u dobru i u čestitosti, bivajući bolji, biće i bolje oko nas. Mi ćemo biti bolji jedni prema drugima, čak i onda kada drugačije međusobno mislimo. Bićemo bolji za druge i drugačije, za druge narode i druge države. Bićemo bolji njima, a onda će Bog dati da i oni budu bolji nama. Razumimo poziv Hristov da budemo bolji, a tome nas uči pravoslavna vera, na to nas poziva i nudi nam mogućnosti da budemo takvi. Kad budemo bolji biće sve bolje. Kad budemo bolji sebi, kad budemo jedno i jedinstveno biće kao Crkva i kao narod u veri, i u dobru i u vrlini, kad Hrista radi budemo bolji – sve će biti bolje. Zato Gospod i kaže da samo ono što činimo u Njegovo ime ima smisla i dodaje, čuli smo u današnjem Jevanđelju, da smo blaženi i onda kada nas ljudi omrznu, i kad nas odbace, i kada nas osramote, i kada razglase naše ime kao zlo. Bićemo blaženi, ali samo ako je to imena Hristovog radi, ako je to pravoslavne vere radi, ako je to našeg imena pravoslavnog radi, zapečaćenog Svetim Savom, koji je i naš i otac, i brat, i naš duhovnik, i naše ime, i naše prezime. Sve što jesmo njim jesmo jer kroz njega jesmo Hristom i u Hristu.
Dakle, braćo i sestre, verom pravoslavnom da budemo uvek jedan narod – narod Hristov. Praštajmo jedni drugima i znajmo da samo kad nam je stalo jednima do drugih onda ćemo biti snažniji i bićemo bogatiji. Onda imena Hristovog radi kada budemo proganjani nećemo propasti. O tome svedoči ova svetinja, svetinja drevna koja je stradala zajedno sa svojim narodom, ali zajedno sa svojim narodom, sa nama, obnavljala se i evo, hvala Bogu, obnovila se u punom sjaju kakav nije postojao ni u njenim počecima. To je, siguran sam, znak Božji. Taj sjaj obnove ove svetinje nije ništa drugo nego – verom u Hrista i molitvom i podvigom našim, siguran sam – i zalog unutarnje i duhovne obnove našeg naroda svugde i na svakom mestu. Slava Bogu, i ova svetinja, kao i druge i drugde, obnavljaju se, a obnavljajući njih zar mi ne obnavljamo sebe? Moleći se Bogu, prinoseći Bogu, zar ne prinosimo sebi i kao pojedinci i kao narod? Zato, braćo i sestre, neka bi Gospod dao da uvek budemo čvrsti u svojoj veri, da znamo ko smo, da znamo odakle smo, šta smo dobili i šta smo dužni da predamo, po rečima apostola Pavla, onima koji dolaze posle nas.
Neka bi Gospod dao da uvek budemo čvrsti, stabilni, ukorenjeni u svom imenu, u svojoj veri, da razumemo da smo jedni drugima potrebni, da smo jedan i jedinstveni narod uvek i isključivo samo Hristom i Jevanđeljem Njegovim uvek kao u prošlosti sada i u budućnosti. Neka Gospod, braćo i sestre, sve vas blagoslovi koji ste došli ovde da se Bogu pomolite za dobro svoje i za dobro svih. Vašim porodicama neka Gospod podari dobro zdravlje i slogu. Neka podari i slogu nama unutar nas i među nama, ali da imamo isto tako i razumevanja od onih koji su oko nas, koji su drugi i drugačiji, kao što smo i mi pozvani da njih razumemo i da ih prihvatimo onakve kakvi jesu. Neka Gospod blagoslovi da podari volje i dobrote da zaista uvek dolazimo u ovu svetinju i da se, dragi Vladiko, molimo Bogu sa tobom. Neka Gospod i tebi da snage. U ime svih ovde sabranih dužni smo da izreknemo zahvalnost za sve što činiš u ovoj svetinji, u svojoj eparhiji, ali i na planu čitavog našeg roda i naše Crkve. Neka Gospod bude sa nama sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
* * *
U slavu Božiju i Svetog oca Nikolaja, zadnjih godina traje sveobuhvatna obnova manastirske crkve i dograđivanja manastirskog kompleksa. Svetonikolajevski manastir Rmanj je drevna svetinja na granici Bosne, Like i Dalmacije, po predanju sagrađen 1443. godine od Katarine Branković, grofice Celjske, ćerke Svetog Đorđa Brankovića.
Manastir je prvo veliko stradanje doživeo 1560. godine i od tada sve do 1995. je više puta i stradao i obnavljan, deleći istu sudbinu pravoslavnog naroda Krajine i Like. Od 1566. godine bio je sedište Dabrobosanske episkopije i za narednih 105 godina po istorijskim izvorima, u njemu je stolovalo deset arhijereja.
Izvor: TV Hram
