Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije otvorio je 1. novembra 2022. godine u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu izložbu pod nazivom „Ledena tišina – sećanje na žrtve Novosadske racije“.
Izložbeni prostor Konaka kneginje Ljubice bio je mali da primi sve zainteresovane posetioce izložbe koju su, povodom 80 godina od pogroma nad Srbima, Jevrejima i Romima u Bačkoj o Božiću 1942. godine, organizovali Eparhija bačka, Kulturni centar Novog Sada i Istorijski arhiv Novog Sada. Autori izložbe su g. Petar Đurđev i g. Aleksandar Ružičić, dok je urednik programa gđa Sunčica Marković. Program je počeo pojanjem tropara Svetim mučenicima bačkim u izvođenju hora Škole pojanja pri Crkvenoj opštini novosadskoj Sveti Jovan Damaskin, pod rukovodstvom đakona dr Vladimira Antića.
Pozdravnu reč mnogobrojnoj publici uputio je Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački dr Irinej:
– Želim da svima vama zahvalim što stvarno negujete sećanje bez kojeg nemamo ni nade ni budućnost, ali koje je i naš sveti dug prema žrtvama i prema precima uopšte. Izložba je, kao što smo čuli, spoj triju celina i ne odnosi se samo na poznatu i zloglasnu „Novosadsku raciju“ nego na ukupno stradanje nevinih ljudi. Naravno, kada negujemo kulturu sećanja to ne činimo nikada jednostrano. Mi, kao ljudi naše Crkve, njenog sveštenog predanja, njenog duhovnog iskustva, znajući ko su bile žrtve a ko su bili dželati u isto vreme znamo i za one pojedince iz mađarskog naroda koji su osvetlali obraz i spasili dušu tog naroda upravo u to isto strašno vreme. Pored tih svetlih imena, kao što su Pal Teleki i Endre Bajči Živinski, postoje i mnogi drugi anonimni: recimo u Kovilju gde lokalni Mađari ne da nisu pomagali Hortijevcima koji su vršili zločine, nego su i stali u zaštitu svojih suseda i prijatelja Srba, kao što su u Kaću učinili lokalni Nemci koji su takođe štitili svoje susede, svoju braću i prijatelje. Nažalost, u nekim mestima, kao što je Čurug – rodno mesto Njegove Svetosti Patrijarha – nije bilo tako, nego je izvršen zaista stravičan pogrom nad svima, od deteta do starca, tako da je iskorenjeno u par dana trećina sela, ako ne i više! Sve to moramo pamtiti! Moramo se poučavati i moramo izvoditi neophodne zaključke: sa jedne strane – da se nikada ne bi takva zla ponovila, a sa druge strane – da bismo i mi bili poučeni tim gorkim iskustvom, diveći se veri, podvigu i trpljenju svetih. Kao što piše u Svetom pismu: trpljenje svetih je jedan od najbitnijih znakova, simbola i pojmova da živimo kako Bog od nas očekuje, uzdajući se ne samo u blagodat Božju i u ljubav Njegovu, nego i u molitve svih svetih počevši od Presvete Bogorodice, ali uključujući i ove sveštenomučenike i mučenike koji su nedavno svečano proslavljeni i pribrojani liku svetih. Njihovim molitvama neka nas Gospod sve prosvećuje, štiti i voli.
Uvodno slovo održao je mr Petar Đurđev, direktor Istorijskog arhiva Grada Novog Sada:
– Danas mi je pripala zaista ogromna i velika čast da mogu da se obratim ispred Istorijskog arhiva Grada Novog Sada, jer ovde danas prikazujemo jedan rad koji je trajao u kontinuitetu, kako je već rekla moja uvažena koleginica gđa Sunčica Marković, već deset godina. Mi smo prevashodno pokušali da prikažemo jednu grupu masovnih ratnih zločina koji su izvedeni protiv civilnog stanovništva na prostoru Bačke u periodu 1941 – 1942. godina. Ne želeći da sada ulazimo u pregršt istorijskih podataka, ja ću vas samo podsetiti da je prvi veći masovni zločin izveden protiv civilnog, neboračkog stanovništva na prostoru bivše Jugoslavije upravo u blizini Novog Sada, u jednom malom kolonističkom mestu Sirig, gde je Mađarska okupaciona vojska izvršila strašan zločin protiv bespomoćnog stanovništva. Usledila je izgradnja nacionalnog sistema neravnopravnosti gde su dve grupe stanovnika okupirane Bačke bili stavljeni van zakona, tj. postali su građani drugog reda, a to će biti pravoslavni Srbi i Jevreji. Usledile su deportacije, logorisanja i ubistva. Treba pomenuti da je već samo u aprilu, kada je mađarska vojska ušla u Bačku, ubijeno negde oko 4000 stanovnika. Erupcija tog čudovišnog sistema koji je uspostavljen i nasilja prema civilnom stanovništvu dogodiće se u januaru 1942. godine, kada je od 4. do 30. januara došlo do masovnog pokolja. Danas možemo slobodno reći da su pravoslavni Srbi i Jevreji tada stavljeni van zakona.
Prva na udaru bila je junačka Šajkaška, danas malo poznat region u našoj prelepoj Srbiji, deo Bačke koji je nekada ulazio u sastav Vojne Krajne. Taj kraj koji je dugo gajio slobodarske tradicije, koji se uvek nalazio na pročelju borbe za srpska prava, koji je kompaktno bio naseljen Srbima, bio je prvi na udaru. Cilj je bio uništenje nacionalne strukture na tom prostoru što bi zauvek onemogućilo da Srbi imaju tamo bilo kakvu dominaciju. Sa druge strane, drugi na udaru je bio Novi Sad. Zašto Novi Sad? Pa to je Srpska Atina! To je grad gde se srpski mislilo i pisalo u 18 i 19. veku, grad koji je odigrao najvažniju ulogu 1918. godine kad su Bačka, Baranja i Banat pripojeni Kraljevini Srbiji, a opet sa namerom kako bi se jasno izvršila promena demografske strukture stanovništva. Uz pravoslavne Srbe stradali su i Jevreji, jer je to bila još jedna šansa Hortijevoj Mađarskoj da se približi antisemitskoj politici koju je predvodila nacistička Nemačka, tada njen glavni spoljnopolitički saveznik. Metod izvršenja masovnog ratnog zločina svuda je bio isti. Prvo su mesta blokirana, zaustavljena je bilo kakva komunikacija i zatim su počela ubistva po već unapred pripremljenim spiskovima u kome su učestvovali svi elementi vlasti koje je imao okupacioni režim, od civilne policije pa do vojske. Sva ta ubistva pratila je pljačka.
Ono što moramo reći jeste da je nakon rata Komisija za utvrđivanje ratnih zločina zaista uradila dobar posao u Bačkoj, tako da možemo u nekim mestima videti ko je kome odneo jastuk, a ne ko je koga odveo i ubio. Faktički, na osnovu toga, dobili smo jednu jasnu sliku. Dokumenta koja danas možete da vidite jasno govore o tome šta se zbilo. Zašto je taj zločin svima vama nepoznat? Pa upravo zbog toga što je posle 1945. godine bilo zabranjeno sećanje. Prvo javno obeležavanje sećanja na pogubljene u raciji u Novom Sadu održano je tek 1967. godine. Ne treba zaboraviti, to sećanje jeste bilo živo u porodicama ljudi koji su to preživeli, koji su se sećali svojih izgubljenih, ali i u pravoslavnim hramovima, kao i u jevrejskim opštinama, gde se svake godine obeležavalo sećanje na taj pogrom. Treba napomenuti da od 2012. godine dolazi do velike promene: prvo, Kulturni centar je poneo ogromni posao sećanja na ovaj traumatični zločin, a sa druge strane treba napomenuti i odličan rad Odbora za obeležavanje sećanje na raciju i, naravno, neizmernu energiju koju nosi protojerej Vladan Simić, koji je vodio sve to i bio podrška svim našim radovima. Naravno, zahvaljujemo se i na blagoslovu našem Episkopu bačkom dr Irineju Buloviću, kao i g. Milanu Đuriću i Gradu Novom Sadu koji je finansirao sve naše projekte i koji su omogućili da ova izložba danas dođe pred vas.
Moramo shvatiti da je Drugi svetski rat bio period strašnog suda kroz koji je prošao srpski narod ne samo na prostoru ustaške Nezavisne Države Hrvatske, već i nešto bliže Beogradu, na nekih 40 do 50 kilometara odavde, što svakako svedoče i brojna dokumenta koja se nalaze u Arhivu Grada Beograda, u kojima je zabeleženo da je tada granična policija iz reka vadila leševe postradalih u tom stravičnom zločinu. Oni nam govore najviše o tom bestijalnom zločinu prevashodno protiv civilnog, neboračkog stanovništva. Za vreme komunizma sve te žrtve su stavljene u jedan korpus antifašizma. Međutim, ti ljudi su stradali samo iz jednog jedinstvenog razloga zato što su bili pravoslavni Srbi ili sa druge strane Jevreji.
Izložbu je otvorio Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije:
– Preosvećana gospodo arhijereji, zvaničnici prestonog Beograda i najbližeg mu Novog Sada, braćo sveštenici, dragi prijatelji,
Evo, posle ravno mesec dana okupili su nas svetitelji Božji: Sveti ispovednik Irinej, Episkop bački i novosadski, i Sveti mučenici bački i šajkaši. Kažem posle mesec dana, jer se toliko navršilo od kada je u Novom Sadu bio jedan od najvećih i najznačajnijih događaja u istoriji tog grada. Bila je to, draga braćo i sestre, vidljiva manifestacija trijumfa dobra nad zlom, trijumfa istine nad lažima, trijumfa junaštva nad kukavičlukom, trijumfa ljubavi nad mržnjom, trijumfa Crkve Hristove. Tog dana je pred novosadskim Sabornim hramom pred više hiljada okupljenih vernika na veoma svečan, toržestvan način izvršen čin kanonizacije Svetog Irineja, Episkopa bačkog, ispovednika vere, i Svetih mučenika bačkih. Zapravo je Crkva Pravoslavna tog dana svečanim liturgijskim činom ozvaničila ono što se znalo da je Božja volja, ono što je i vernom narodu Bačke bilo dobro poznato, što je narod znao i osećao već decenijama od masovnog stradanja naroda u zloglasnoj raciji 1942. godine i drugim masovnim pogromima od strane okupatora tokom Drugog svetskog rata. Isto tako, verni narod je još za života Svetog vladike Irineja prepoznavao da on svih godina arhijerejskog rada ide uskim i parvim putem, putem svetosti. To su posebno potvrdile ratne godine njegove borbe da spase svaki život, kao i poratne, poslednje godine njegovog zemnog života, kada je stradao od tadašnje bezbožne vlasti.
Neko će se pitati zašto sam, braćo i sestre, rekao trijumfa istine nad lažima? Zato što je istina o stradanju našeg naroda u Bačkoj, ali zajedno sa Srbima i naših sugrađana i braće Jevreja i Cigana, skrivana, a broj stradalih u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, kao i u drugim krajevima, sistematskim smanjivan. Istina, odmah posle rata 1945. godine u Novom Sadu je održana komemoracija žrtvama racije, a potom sledi muk duži od dve decenije, sve 1967. godine. Prvi pomen žrtvama racije je održan tek 1990. godine na inicijativu tadašnjeg administratora Eparhije bačke, blaženog spomena Vladike šumadijskog Save Vukovića, inače Senćanina. Te 1990. godine na novosadsku katedru je ustoličen vladika Irinej Bulović i on nastavlja da se uporno decenijama bori ne samo za molitveno sećanje, da se služe pomeni za postradale, već i da se u javnom životu i u medijima govori o raciji i njenim žrtvama, ali da se to ne zloupotrebljava za političke ciljeve. Kao plod tog rada vladike Irineja objavljeno je mnoštvo knjiga, stručnih članaka i novinskih napisa, održano niz akademija u Novom Sadu, ali i drugim gradovima, a Eparhija bačka je osvojila prvo mesto i nagradu Zlatni vitez na međunarodnom filmskom festivalu za dokumentarni film na temu racije. I ova izložba koju večeras otvaramo deo je tog nastojanja, tog svedočenja Pravoslavne Crkve i našeg naroda o svojim svetim mučenicima i ispovednicima vere Hristove. Zbog toga smo večeras ponovo pred svedočanstvima o raciji, a taj termin je zapravo eufemizam skovan u ideološkoj kuhinji da sakrije da se radi o stravičnom pogromu, delu planskog genocida koji je u Drugom svetskom ratu izvršen nad srpskim narodom. Evo nas pred postavkom izložbe Ledena tišina – sećanje na žrtve Novosadske racije podeljenom u tri celine: Mesta masovnih egzekucija tokom Novosadske racije; Stradanje pravoslavnih sveštenika Šajkaško-novosadske racije; 80 godina kasnije – budućnost sećanja.
Sećanje na žrtve ili kako se kaže kultura sećanja nevino postradalih žrtava svog naroda čini da budemo duboko ukorenjeni u svom identitetu i da taj koren može da razvija iz sebe čvrsto stablo i da daje u naša vremena plodove našeg identiteta. Bez sećanja na nevino postradale žrtve svog naroda naprosto nije moguće poznavati sebe, a samim tim nije moguće ni graditi odnose i zajednicu sa bilo kojim drugim narodom ma koliko mi trošili milozvučne reči o demokratiji, o međusobnom razumevanju, o međunarodnoj zajednici i tako dalje. Znajući svoje žrtve mi znamo sebe.
Dozvolićete da kažem, ova tema jeste moja tema i pratim me od prvih dana života i mogao bih o njoj beskrajno dugo da govorim. Tema tzv. racije jeste nešto što je uobličilo i formiralo mene mnogo više nesvesno nego svesno preko mnogih ljudi, starosedelaca u Čurugu kojima sam bio okružen. Nije bilo gotovo nijedne jedine kuće u kojoj neko nije postradao te surove hladne zime, božićnih dana 1942. godine. Postradala je gotovo četvrtina sela, a neki kažu i trećina, a tada je u Čurugu živelo dvanaest hiljada ljudi. Govoreći, dakle, o raciji mi govorimo o paradoksima, paradoksima hrišćanstva, paradoksima krsta Hristovog, krsta koji zapravo nosi svaki hrišćanin bilo da je toga svestan ili nije. Taj krst može ostati Hristov, a može se pretvoriti u krst koji nije spasonosan.
Nedavno se upokojio Stanimir Panić, predsednik Crkvene opštine u Loku. Njegov sin je sveštenik ovde u Beogradu. Stanimir Panić je kao malo dete u raciji izgubio oca. Kada bi govorio o raciji i o svom nesavladivom traumatičnom iskustvu, koje je takođe zabeleženo kamerom u pomenutom nagrađenom filmu, o svom iskustvu bolnom i prebolnom, pokojni Stanimir je sećanje i razmišljanje o raciji sa suzama u očima zaključivao rečima: Gospod neka im je milostiv! To su reči koje sam i ja slušao od gotovo svake bake i svakog deke koji su živeli sami u svojim domovima i živeli sećanje na raciju. Bezbroj puta smo mogli čuti od onih koji su sve izgubili i jedini ostali živi iz svoje porodice: Neka im Gospod bude milostiv. Ja mogu da kažem lično, u mnogim situacijama danas i kada bih hteo nešto svojom logikom da progovorim na temu stradanja, na temu nevino postradalih žrtava bilo gde, prepoznam da mnogo jače iz mene govori glas tih Čuružana, koji su zapravo svoj život pretvorili u iskrenu potpunu i stalnu molitvu, nego moj lični glas. I Stanimir Panić se pozivao na jednostavne reči Molitve Gospodnje: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim! Stanimir i drugi naši sunarodnici, koji su izgubili bližnje u genocidu, u onome što je doživeo naš narod, sebe, svoj bol i svoja najdublja osećanja su razapeli. Stanimir je čitav život nosio taj krst, krst kao saznanje da su mu komšije ubili oca koga nije stigao ni da upozna i da mu zapamti lik. Pokojni Stanimir se, dakle, dobrovoljno raspeo. Nije tražio krst, ali kada ga je život doneo, on ga je prihvatio. Noseći krst praštanja kroz život, Stanimir i mnogi drugi koji su izgubili svoje najbliže izabrali su Vaskrsenje. Verujem duboko da ih je Bog u tome i prepoznao.
To je atmosfera u kojoj su stasavala deca Šajkaške, atmosfera sećanja, atmosfera nezaboravljanja, ali i atmosfera neosuđivanja, zapravo je atmosfera praštanja i sastadavanja. To je živa i najdublja moguća vera, najdublje razumevanje krsta, žrtve, raspeća Hristovog. Rekao bih da je takav etos svedočanstvo da pravoslavna vera najdublje suštinski živi u našem narodu. To je moje iskustvo i danas. Srpski narod se ne bavi toliko razumevanjem, nema potrebu da koristi logiku kada su ovakve stvari u pitanju. Ne bavi se analizom i tumačenjem Hristovih reči, strašnih Hristovih reči: Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Jevanđelja sačuvaće ga (Mk 8, 35). Srpski narod živi Jevanđelje. Svaki osvrt i na ključne istorijske događaje i na postupanje pojedinaca u njima to nam svedoči. O tome nam zapravo svedoči i ova izložba koju ovim rečima otvaram.
***
Otvaranju izložbe prisustvovali su preosvećena gospoda episkopi valjevski Isihije, mohački Damaskin i marčanski Sava, gradonačelnik Novog Sada g. Milan Đurić, ambasador Izraela g. Jahel Vilan, prvi sekretar i otpravnik poslova u Ambasadi Mađarske g. Gabor Palinkaš, potpredsednik Jevrejske opštine Novog Sada g. Ladislav Trajer, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije arhimandrit Danilo, sekretar Eparhije bačke protojerej Vladan Simić, predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje Novosadske racije g. Miroslav Ilić, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu protojerej prof. dr Zoran Ranković, rektor Bogoslovije Svetog Save protođakon Radomir Vrućinić, upravnik Informativno-izdavačke ustanove Srpske Pravoslavne Crkve g. Dušan Stokanović, upravnik Biblioteke Srpske Patrijaršije dr Zoran Nedeljković, direktor Muzeja genocida dr Dejan Ristić, direktor Narodnog muzeja u Beogradu mr Bojana Borić Brešković, direktor Etnografskog muzeja Tijana Čolak Antić Popović, poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, sveštenici i veroučitelji Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Eparhije bačke, predstavnici kulturnih, naučnih i javnih institucija. Događaj su pratili mnogobrojne medijske ekipe.
Izvor: SPC
