Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 11. decembra 2025. godine na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu na otvaranju međunarodnog naučnog skupa „Od Nikeje do danas (325–2025): Trajni značaj Prvog vaseljenskog sabora“.
Vaša visokopreosveštenstva i preosveštenstva, gospodo ministri, poštovani prorektore Univerziteta u Beogradu, visokoprečasni oče Srboljube, dekane ovog bogoslovskog učilišta sa časnim profesorskim kolegijumom, uvaženi učesnici ovog skupa, draga deco studenti, braćo i sestre,
Svedočeći sabrani ovde, u ovom časnom učilištu božanske nauke, navršenje 1700 godina od velikog crkveno-istorijskog događaja – Prvog vaseljenskog sabora u gradu Nikeji 325. godine – i danas svedočimo da je istinito trajno Božje obećanje Crkvi o svagda prisutnom Duhu koji je nadahnjuje, teši i vodi kroz istoriju spasenja, kroz sve Scile i Haribde provera ovoga veka.
Danas se podsećamo nikejskih, sabornih svetootačkih zaloga koji su povereni generacijama Crkve i kojima su zaduženi „rodovi rodova“ kao neiscrpnom riznicom nepromenjivih večnih istina Otkrivenja o jednosuštnosti Logosa i Premudrosti Božije Ocu, večnom rađanju Boga istinitog od Boga istinitog i Njegovom ovaploćenju radi spasenja sveta. Proslava jednog ovakvog nebozemnog događaja, koji Crkva trajno prepoznaje kao svešteni praznik Otaca u Nikeji, nije puka reminiscencija, već živa participacija. Danas i mi, dakle, tajanstveno učestvujemo u Nikeji. I jutros ovde i uvek na svakom evharistijskom sabranju ispovedamo upravo nikejsku veru.
Stupamo živo, sa sveštenim trepetom, pred Sabor 318. godine, po predanju, nikejskih Otaca, znanih i neznanih, za koje Blaženi Teodorit svedoči kako su neki među njima i u to vreme bili ukrašeni takvim „apostolskim darovima“ da su i mrtve vaskrsavali i mnoga čudesa činili, a među kojima su mnogi još „nosili rane Gospoda svoga na telu“, te je u tom sabranju svetih i mučenika bilo i onih koji su došli bez jednog oka ili sa brojnim ožiljcima, kao i onih koji su na obema rukama još nosili rane od usijanog gvožđa, kao ispovedni trofej nedavno okončanog gonjenja hrišćana. Među njima u horu blistali su čudesni i dostoblaženi muževi Crkve Hristove: Aleksandar Aleksandrijski, Evstatije Antiohijski, Spiridon Trimitunski, Nikolaj Mirlikijski, Atanasije Veliki, bogomudri car Konstantin i mnogi drugi Oci i jerarsi, svi Bogu znani.
Hrišćanstvo civilizacijski formalno jeste odnelo pobedu 313. godine. Međutim, istina Otkrivenja nije se ultimativno nametnula umu niti je poništila logiku ovoga sveta, koji se ponosno i čvrsto držao svoje najuzvišenije antičke mudrosti traganja za logosom i principima svega. Ona je tiho, ali sigurno, prihvatila da stupi u prostor domostrojiteljnog rvanja „ludosti“ i „nemoći“ Božje sa tom svetskom mudrošću, rečju i duhom. U tom unutrašnjem sukobu ili ne tako srećnom pokušaju razmene i izmirenja jelinizma i hrišćanskog otkrivenja, pomaljaće se unutar Crkve doktrinarne heterodoksne devijacije, među ostalim i jeres arijanstva koja će predstavljati glavni povod za sazivanje Nikejskog sabora u jednom vaseljenskom formatu. Upravo je ta tenzija bila prostor dinamike otkrivanja Boga i ikonomije spasenja koju je Nikeja saborno proverila, ispovedila i posvedočila.
Danas, stoga, proslavljamo i obnovljamo sećanje žive Crkve na događaj koji je, iako iznuđen i iskrsao, okončan sabornim trijumfom, a koji će od tada trajno figurirati kao vododelnica kada su u pitanju formativni period teologije Crkve i njegovo saborno pretakanje u integralne normativne bogoslovske sisteme, vokabular i oruđa, kao i razrastanje eklisiološko-kanonskog ustrojstva i kategorija u novim, izmenjenim okolnostima.
Ekskluzivnost Nikeje je i u tome što je svako blagorazumno i sotiriološki oprobano bogoslovlje koje sleduje posle nje – nikejsko. Pravoslavlje je trajno dobilo sinonim i sve prolazi kroz nikejsku verifikaciju večno važećeg, neokrnjenog Simvola vere i života. Zato će mnogi kasniji Oci, bogoslovski korifeji, među njima Vasilije Veliki i drugi, nikejsku veru karakterisati zvanično verom Otaca, dok će Nikeja postati trajni sinonim za ortodoksiju i samorazumevanje Crkve.
Kroz Nikejski sabor potvrđuje se jedno od temeljnih svojstava identiteta Crkve, kao neizostavna komponenta Nikeo-Carigradskog ispovednog simvola vere, koji od tada ostaje najprepoznatljivija i najupotrebljivija formula jedinstva i ipostasi Crkve – da je ona sama po svojoj prirodi i naznačenju saborna. Jer i ime Crkve – Εκκλησία, upravo i nosi značenje sabranje (svih) prizvanih i projava njenog disanja i života uvek ima saborni i vaseljenski cilj i domet.
Nikeja ostaje paradigma, zalog, referenca jedinstva, jednomislija i jednodušnosti, zajedništva i sabornosti, jer sabor – sinod Σύνοδος i jeste drugo ime Crkve, noseći složeno značenje od reči συν – zajedno/sa, kao i reči οδός – put; tj. zajedničko usmerenje ka istom cilju, ili upravljanje ka zajedničkom, sinoptičkom načinu sagledavanja (σύνοψης). Paradigmu ove semantike nam upravo, par excellence, daje svetli događaj Nikeje.
To je ujedno, u savremenom svetu fragmentacije na svim nivoima, trajni, dijahronijski „nikejski“ poziv – na sabornost i na jednodušno ispovedanje u svakom vremenu. Sledstveno, i teologija, po uzoru na zajednički podvig Otaca, uvek je sabornog ishodišta i karaktera, a ne individualnog. Bogoslovlje jeste uvek reč, misao, treptaj, damar i disanje, jednom rečju – mistična biografija Crkve.
Stoga, i ova današnja bogoslovska konferencija sa međunarodnim učešćem, koja, ne samo zbog teme i sadržaja, već i zbog prisustva drage braće i bogoslovskih trudbenika iz drugih pomesnih Crkava odiše vaseljenskim predznakom, potvrđuje naše saborne napore da svagda čuvamo nikejsko predanje, zalog apostola i Otaca Crkve, ali i da ga neokrnjenog predamo budućim generacijama.
Neka je blagosloven i plodonosan rad konferencije posvećene velikom i slavnom istorijskom jubileju – 1700 godina od trijumfa pravoslavne Crkve Hristove i nikejske vere i blagočešća, kao svesaborne objave večne istine Otkrivenja o spasenju sveta.
Izvor: SPC
