Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 28. jula 2024. godine u crkvi Svetih mučenika Kirika i Julite u Velici povodom osamdesete godišnjice stradanja Srba iz tog i okolnih gornjepolimskih sela
Dragi vladiko Metodije, domaćine i duhovni oče stada koje ti je povereno u ovoj Bogom spasavanoj Eparhiji budimljansko-nikšićkoj, draga braćo arhijereji sabrani ovde na ovoj svetoj Liturgiji, časni oci i narodni prvaci sa svih strana sabrani u ovom svetom mestu, a iznad svega, draga braćo i sestre, deco Svetog Save,
Posle dubokih, sadržajnih, ali nadasve istinitih, reči ljubavi našeg vladike Metodija, ja bih mogao da kažem samo: Amin! Iako svi znamo šta znači reč amin, reći ću to i na našem srpskom jeziku, na kojem se najbolje razumemo. Reč amin znači neka tako bude ili tako je. Dakle, ne bih imao šta da dodam i najbolje bi bilo da kažem samo amin zajedno sa svima vama, ali zbog ljubavi prema Gospodu i ljubavi vladike Metodija, sveštenstva, monaštva i svih vas koji ste došli ovde, dužan sam u najmanju ruku da zablagodarim Jednom u Trojici, Velikom Bogu i Spasitelju našem, što nas je sabrao ovde da potvrdimo i pokažemo da smo narod Božji, da smo Crkva Hristova, da smo jedno u dobru, u vrlini, u veri, Hristom i u Hristu, da smo jedno nezavisno od toga da li nas dele demografske, socijalne, psihološke, pa i političke i svake druge granice. Sve te granice imaju početak ovde u istoriji, ali imaju i svoj kraj, a Crkva kao Telo Hristovo, kao nebozemni organizam, nema i ne poznaje granice. Upravo zbog Crkve i Crkvom, zbog Hrista i zbog vere svetosavske i pravoslavne, jedno smo gde god da smo. Jedan smo narod svetosavski, pravoslavni, Hristov narod, srpski narod. Međutim, baš zato što smo jedan Hristov narod, narod Crkve za koju nema granice čak ni između neba i zemlje, istorije i metaistorije, jedno smo i sa svim našim braćom i sestrama, ocima i praocima, koji su postradali i iz ovog sveta otišli, gdegod da njihove mošti počivaju. Jedno smo sa prošlošću, jedno smo sada, jedno smo u budućnosti, jedno smo u večnosti!
Baš zato što smo jedno i što smo jedan narod, a iznad svega što smo narod Svetog Save, a to znači Hristov jevanđeljski narod, naš zakon jeste Jevanđelje Hristovo. Zato i jesmo narod slobode, slobodarski narod, jesmo i narod mira, jesmo i narod otvoren, koji bez kompleksa i straha, koji zna ko je i šta je, a kad god je svestan sebe stupa u normalno ljudsko opštenje sa svima koji su drugi i drugačiji baš zato što je Jevanđelje naš temelj i koren. Baš zato što nas je Sveti Sava krstom blagoslovio, mi kao narod Hristov sve što želimo sebi – želimo i drugima i sve što ne želimo bilo kome – ne želimo nikom drugom!
Evo, toga smo ovde sabrani potpuno svesni. Iako postoje političko-geografske granice, mi smo podno Pećke Patrijaršije, podno našeg srca. Zapravo mi smo u samoj Pećkoj Patrijaršiji kojom mislimo, kojom govorimo i našim venama teče krv koju pokreće Pećka Patrijaršija. Dakle, braćo i sestre, onda kada smo to što jesmo, kada znamo ko smo, onda smo Svetosavci, onda smo Hristovi, onda smo svoji, ali možemo biti i u zajednici ljubavi, međusobnog razumevanja i poštovanja sa svim i svakim. Kad nismo to, onda nismo ništa.
Sveti apostol Pavle kaže: „Verom sveti iskusiše poruge i šibanja, pa još okove i tamnice. Kamenjem pobijeni, prestrugani, izmučeni od mača pomreše, oni kojih svet ne beše dostojan“ (Jevr 11,36-39). U radosti smo došli ovde, ali imajući i ove reči apostola Pavla na umu, jer je ova novozavetna slika pre ravno osamdeset godina na mestu na kojem stojimo doslovno je sprovedena u delo. Evo nas visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji i svi, braćo i sestre, blagoverni narode Božji, na strašnoj Golgoti svetosavskog naroda! Evo nas ovde na ovom živopisnom prostoru ove lepote Svevišnjega! Evo nas na jednom kamičku mozaika Golgote i golgota našeg naroda, jer gde god da smo bili gotovo svako brdo je svojevrsni krst i na neki način Golgota našeg naroda, ali istovremeno i lepota Svevišnjega i onih kojih svet ne beše dostojan, a to su najpre Sveti mučenici Kirik i Julita, kojima je posvećen ovaj ovdašnji hram, a onda i Sveti novomučenici velički i gornjepolimski, koji krvlju svojom natopiše i osveštaše ovu zemlju. Oni nas danas sabraše ovde na službu Božju.
Znamo svi da je licem na današnji dan 1944. godine ovde, u Veliki i okolnim selima i zaseocima, izvršen nebivali zločin nad našim golorukim, nedužnim narodom, starcima, ženama i decom. Za samo dva sata krvnik i sabrat mu po handžaru, kako je naknadno utvrđeno, poklali su, pobili na razne monstruozne načine i spalili 564 lica, pri čemu ovaj broj nije konačan, a od toga 174 četiri deteta od petnaest godina pa naniže. U tom besomučnom piru, jedanaestoro dece izvadili su majkama iz utroba. Do tad ovaj čudesni predeo ispunjen pesmom, dečjom grajom i životom, postao je avetno muk, preobratio se u grobnu tišinu.
Zbog njih smo se sabrali danas, braćo i sestre, narode Božji. Zbog svojih duša smo došli, zbog budućih naraštaja smo se okupili ovde da u svom srcu, umu i krvotoku zanovimo i osvežimo sećanje na Svete velikomučenike koji su promislom Božjim praslika ovdašnjeg stradanja nedužne dece, majki i bespomoćnih staraca krivih samo zato što su bili pravoslavni i što su bili Srbi. Sabrali smo se da se Bogu pomolimo, a ne da nekome sudimo ili, ne daj Bože, nekoga osuđujemo. Nevini stradalnici su neprijemčivi za zlo i oni su nezaložne zvezde duhovnog neba, a zločinci i egzekutori su sami sebi presudili da završe i na smetlištu istorije i u tami nečoveštva. Okupili smo se, dakle, da jevanđeljskim vrednostima, koje su svojim životom posvedočili današnji mučenici Hristovi iz roda našeg, damo dodatni podstrek i usmerenje sopstvenom životu, da u ovom stradanju sagledamo provaliju ljudskog pada, bezdan kainovske bratomržnje, kao i da u tom bolnom iskustvu puna srca zapevamo pesmu života i besmrtnosti: Hristos vaskrse!
Iz začaranog kruga pitanja zašto je takvo i toliko zlo moralo da se desi nema odgovora, nema izlaza koji se temelji na običnoj ljudskoj logici, nema izlaza bez Njega, bez Bogočoveka Hrista, jedinog pod kapom nebeskom apsolutno nevinog stradalnika, ni sa kim izjednačivog mučenika. Samo On, vera u Njega, nada i ljubav ka Njemu i jedinstvo i naša sloga koja iz toga izvire mogu da nas povrate sebi, da nam otkriju tajnu ispravnog ljudskog života na zemlji, da ljubimo Boga, da ljubimo jedni druge, da ljubimo bližnjeg i da volimo svakog ma ko on bio i ma kako se on zvao i, na kraju, šta god nam činimo. Kada to ispunimo onda možemo poput Njega, poput Hrista, da ispovedimo iz dubine bića ono krsno i večno: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade“ (Lk 24,34). Sami su sebi sudili, presudili i sebe osudili.
Zversko lice Drugog svetskog rata, čiju su ključnu i sramnu ulogu na našim vekovnim prostorima odigrale fašističke sluge na ovom i ovakvim mestima u dobroj meri se razotkriva. Molitvenim sećanjem na svetlost dana iznosi se utamničena i bolna istina o neviđenom stradanju našeg pravoslavnog srpskog naroda. U komunističkoj Jugoslaviji stradaju i sećanja, koja su zapravo planski bila izmeštena u prostor nepoželjnih tema i sferu koja na dugoročnom planu obebeđuje zaborav. Italijanski okupator je početkom rata na prostoru Andrijevičkog sreza od naših komšija i zemljaka, muslimanskih dobrovoljaca, formirao takozvanu muslimansku miliciju kao vojnu organizaciju koja se kapitulacijom Italije brže-bolje potčinila nacističkoj Nemačkoj, prema čijem scenariju je upravo ova fašistička formacija izvršila najmasovnije i najmonstruoznije zločine o kojima danas govorimo.
Svako polje, šuma, potok, livada, kuća i kućište Velike i Gornje Ržanice sa selima Trepča, Gračanica, Luge, Seoce, Đuričkova Rijeka, Trešnjevo, Đurići, uz čitavo Gornje Polimlje, Plav i Gusinje, nemo ali nepobitno svedoče o zločinima pred čijim razmerama ostajemo bez reči i daha. A tada, kada bol realno zapreti da nas povuče na dno bezizlaznog ambisa, za nas hrišćane nema pouzdanijeg načina da iznađemo prihvatljiv odgovor i spasonosno rešenje od čudesnog usklika onog koji služi svetu Liturgiju pred okupljenom zajednicom vernih i veli: „Gore imajmo srca“ (Mt. 6,21) i našeg odgovora: „Imajmo ih u Gospodu“, u Hristu Gospodu, apsolutno nevinom stradalniku i pobedniku kakvo je istorijsko trajanje samo u Njegovoj ličnosti upoznalo. Time su velički junaci nalik Njemu, Sinu Božjem, nas radi raspetom i vaskrslom iz mrtvih. I tada, na Veliki petak Velike, nisu naši stradalnici bili sami. On je bio sa njima. On ih je krepio da časno izdrže i pređu iz prolaznog u večno, iz smrti u život. To čini središnji deo Liturgije u kojem blagodarimo Bogu za život koji nam je darovao, za dar postojanja našeg i svih koje volimo, kao i čitavog sveta.
I upravo smo se danas, kao i svaki put kad služimo svetu Liturgiju, molili za znane i neznane, žive i preminule, a naročito za nevine stradalnike čiji glas krvi vapije i na nebo i ka nama, uveravajući nas da pred Bogom nema mrtvih. Pred stratištima kakvo je ovo na kojem stojimo iznova shvatamo da nevine žrtve i njihovo mučeništvo za nas nisu krik poraženog i izraz slabosti, nego usklik pobednika i dokaz snage Božje u ljudima. Zato je osim komemorativnih sećanja na stradalnike neophodno molitvom njih same uključiti u tokove sadašnjosti, u naše živote, jer su besmrtni i jer su delatni. Tad se naš bol preobraća u snagu, a tuga u radost. Samo tada mi živimo i imamo punu odgovornost pred nama samima, pred nevino postradalima i prema budućim naraštajima. Isključivo time možemo razumeti žrtvu onih kojih svet ne beše dostojan, ali i sebe i drugog. Samo tako možemo shvatiti zašto ljubav ka Bogu i bližnjem nema alternativu i zašto je ona izvor života kojem neće biti kraja.
Braćo i sestre, moleći se mučenicima Svetim veličkim i gornjepolimskim za veru, snagu, međusobnu ljubav i razumevanje, da nam otvore oči da budemo jedno, jedno u veri, jedno u Hristu, radujem se iznad svega što smo se ovde sabrali i što svaki put kad god dolazim u Crnu Goru vašom ljubavlju, vašom snagom i vašom verom odemo obnovljeni i osnaženi sa željom da se opet i opet, neprestano, vraćamo ovde i da se zajedno, grleći se, ljubeći se u Gospodu, radujemo jedni drugima i Njega, Jednog u Trojici Boga, slavimo zajedno sa Svetim mučenicima veličkim i svim iz roda našeg ovde i sada i u vekove vekova! Amin!
