Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 8. maja 2022. godine, u Nedelju mironosica, na praznik Svetog apostola i jevanđeliste Marka, svetom arhijerejskom Liturgijom u beogradskom hramu posvećenom tom Božjem ugodiniku.
Njegovoj Svetosti Patrijaru su sasluživali Njegovo Preosveštenstvo Episkop marčanski i vikar Patrijarha srpskog g. Sava, glavni sekretar Svetog Arhijerejskog Sinoda arhimandrit Nektarije, arhimandrit Danilo iz Mitropolije zagrebačko-ljubljanske, starešina Podvorja Ruske Pravoslavne Crkve protojerej Vitalij Tarasjev, protojereji-stavrofori Radivoj Panić, Sreten Mladenović, Miloš Milovanović, Jovan Blagojević, Tode Jeftinić i Mihajlo Arnaut, jereji Aleksandar Lučić i Marko Kojić, protođakoni Dragan i Radomir Vrućinić, đakoni Dragan Ašković, Nikola Kostić, Slavko Aničić i Vladimir Rumenić.
Nakon svete Liturgije patrijarh Porfirije je predvodio litiju oko hrama, a zatim je osveštao slavske darove koje su prineli kum slave ambasador Republike Srbije u Crnoj Gori dr Vladimir Božović, domaći slave predsednik GO Palilula g. Miroslav Ivanović sa saradnicima i članovima Veća Opštine.
U nastavku prenosimo besedu Patrijarha srpskog g. Porfirija:
Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Braćo i sestre, evo nas u drugoj nedelji po Vaskrsenju, u nedelji koju u Crkvi nazivamo Nedeljom mironosica. Videli smo prošle nedelje kad se Gospod javio dvanaestorici apostola, tj. Crkvi, i kada je Toma izrazio sumnju u iskustvo Crkve, tj. u iskustvo jedanaestorice apostola, izrazio sumnju da je Gospod vakrsao, a onda se sam uverio u Vaskrsenje Gospodnje, opipljivo, vidljivo, svojim očima i svojim rukama. Ta sumnja Tomina naziva se blagoslovenom sumnjom ne zato što je ispravno i dobro sumnjati, nego zbog toga što je on projavio suštinsku, ličnu potrebu, potrebu ličnog susreta sa vaskrslim Gospodom. Gospod je u njegovom slučaju ukazao samo i isključivo na pogrešan način potrebe i iskustva, a to je način koji se tiče spoljašnjeg iskustva, iskustva čulima. Gospod poziva svakog od nas – i kroz Tomu to pokazuje – na lično iskustvo, a to iskustvo podrazumeva unutarnji podvig, unutarnji preobražaj. Mironosice jesu zato primer za ugled, njihov stav je onaj na koji nas poziva Gospod.
Naime, u današnjoj priči iz Jevanđelja imamo dve slike: sa jedne strane imamo sliku Josifa iz Arimateje koji uzima dozvolu od Pilata da sahrani Gospoda – Josif iz Arimateje je pripadnik viših slojeva jevrejskog društva – a sa druge strane imamo sliku mironosica, žena koje neprestano prate Hrista i onda kada su se svi razbežali ispod Njegovog krsta i sada kada idu da po običaju jevrejskog naroda pomažu mirisnim uljima Njegovo telo. U prvoj slici nam se jasno pokazuje da Josif, koji je pripadao jevrejskoj skupštini Sinedrionu, nije običan čovek, a ipak i on je poštao za Hristom. Naime, njegovim primerom nam se pokazuje da reč Hristovu nisu prihvatili samo obični ljudi, nego i mnogi koji su pripadali višim strukturama izabranog naroda Božjeg. U slici mironosica, u njihovom primeru, imamo projavu istinske ljubavi, vere i nade u Gospoda jedinog.
Učenici koji su neprestano bili uz Gospoda, slušali Njegovu reč, gledali svojim očima šta On tvori i kakva sve čuda čini, onda kada je bilo pitanje života i smrti, onda kad je Gospod prikovan na krst i kada je ubijan, oni su zbog straha kojim su bili obuzeti pobegli, uplašili su se da će biti otkriveni kao učenici Isusovi i da će onda i oni biti uhapšeni i da će na njima biti izvršena smrtna kazna. Dakle, strah koji je bio u njima nadjačao je njihovo iskustvo, njihovu veru i u tom trenutku i njihova ljubav nije bila dovoljno velika da ih pokrene da ne odustanu od Hrista, da se ne uplaše. Strah je stanje kojim smo često svi mi ispunjeni. Bolje reći, ne postoji trenutak i ne postoji dan u kojem mi nismo obuzeti nekom vrstom straha, a pitanje je samo da li smo toga svesni ili smo strah nekim svojim psihološkim mehanizmima potisnuli i pokušali da ga zaboravimo. Onda kada dođe situacija u kojoj je potrebno istupiti iz sebe, pokazati hrabrost istinsku, u Hristu junaštvo, često se projavi strah, projave se lanci i uze straha koje nas sputavaju da idemo do kraja u ljubavi za Hristom. A evo, žene mironosice i onda kada je Gospod stradao, kad je raspinjan, onda kada je sahranjen i kada je postavljena straža ispred Njegovog groba da mu niko ne može pristupiti, žene mironosice su imale toliku ljubav ogromnu i veliku da je svaki strah ta njihova ljubav, iz svakog dela njihovog bića, bio izagnan. Ljubav strah izgoni! Najbolji mogući primer jesu žene mironosice, a toliki primeri kroz istoriju Crkve jesu i mučenici sveti i mučenici iz naše Crkve, iz našeg roda, koji su imali ljubav veću od svake druge ljubavi, ljubav prema Hristu.
Onda kada je veća ljubav prema Bogu od ljubavi prema sebi, kada je veće hristoljublje od samoljublja, tada nestaje, braćo i sestre, svaki strah baš kao u slučaju i u primeru mironosica žena. Budući da su imale ogromnu ljubav prema Hristu ne samo da je strah otišao, već su bile u pravom smislu te reči slobodne, jer to je sloboda: kada nemamo straha, kada nemamo straha od zla, od nečastivog, kada imamo istinsku i pravu ljubav u odnosu na Boga. Kada takva ljubav nadjačava sve, u toj ljubavi se nalazi istinska i prava sloboda. Ljubav tada usmerava našu slobodu ka cilju našeg postojanja. Tada naša sloboda nije da činimo šta hoćemo, jer često kada činimo šta hoćemo izabrali smo nešto što nas degradira, što ukida naše autentično postojanje, što nas vodi u nepostojanje. To nije istinska i prava sloboda. Sloboda je u ljubavi prema Bogu, da činimo ono što je Bogu milo. Voli Boga i čini šta hoćeš. Tu te ljubav ograničava do u beskraj tvog uzrastanja i napredovanja u vrlini, u dobru, u spasenju, u uzrastanju ikone Božje u nama. Otuda, braćo i sestre, Gospod jasno ne gleda na to ko kakvu funkciju ima, ne gleda na to ko i kakvo mesto i poziciju u Crkvi ima, nego gleda na čistu ljubav i na veru poput mironosica. Njima se najpre javlja kao vaskrsli i njih određuje da budu apostoli apostolima, da objave radosnu vest, da budu usmeni jevanđelisti, da prenesu istinu o tome da je Hristos vaskrsao i da smrt više ne vlada svetom. Zato je rekao mironosicama: Ne bojte se i radujte se. To je ultimativna radost, radost koja nema svoj početak u vremenu i prostoru, ali ni svoj kraj, radost koji dolazi iz večnosti i pruža se u svu večnost.
Neka bi Gospod dao da imamo veru, nadu i ljubav mironosica i Josifa iz Arimateje, da se ne plašimo ničega, da nas ljubav prema Hristu nosi, jer onda će naša radost biti potpuna i istinska, bićemo istinski slobodni, živećemo u slobodi Hristovoj ovde i sada, ali to će biti zalog radosti i slobode i u Carstvu nebeskom, gde se slavi Otac i Sin i Sveti Duh, Jedan u Trojici Bog. Hristos vaskrse!
***
Braćo i sestre, neka je srećna slava parohijanima ovog svetog hrama i Opštini Palilula. Danas je Sveti apostol i jevanđelist Marko koji je napisao jedno od četiri Jevanđelja, koje počinje veoma značajnom epizodom vezanom za Svetog Jovana Krstitelja, koji krštavao vodom i pozivao na pokajanje rečima: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko. Dakle, Sveti Jovan je povezao direktno Carstvo nebesko tj. punoću života, smisao života, lepotu života, sve ono za šta je stvorena ljudska priroda i za čim ona čezne, povezao je direktno sa pokajanjem, ali pokajanjem onako kako ga razume živi i propoveda Pravoslavna Crkva. Pokajanje nije naprosto jedno psihološko stanje u kojem čovek prepoznaje svoje promašaje, ali je nemoćan da bilo šta izmeni, nego samo kinji sebe, kritikuje sebe, oplakuje sebe, drugim rečima nije pokajanje koje je imao Juda, tj. raskajanje koje je zapravo stanje bez izlaza. Pokajanje u koje poziva Sveti Jovan, koje zapisuje Sveti jevanđelist Marko, jeste preobražaj, jeste preumljenje, jeste rast duhovni. Otuda je pokajanje uvek istinski izlaz iz svakog bezizlaza. Otuda je pokajanje punoća života, lepota i radost mogućnosti da kad god smo pali možemo se dići blagodaću i ljubavlju Duha Svetog, blagodaću i ljubavlju Božjom.
Neka je srećna i blagoslovena slava, neka reči koje je zapisao Sveti jevanđelist Marko budu putokazi u našem životu i neka mironosice koje takođe danas slavimo budu podstrek i primer za ugled svima nama. To su žene koje su imale beskrajnu ljubav prema Bogu, a to znači i prema ljudima, prema svom spasenju i spasenju svih ljudi. Tamo gde ima ljubavi – ma koliko mi slabi i nemoćni bili – tu je uvek prisutan Bog. Srećni i blagosloveni bili i živeli nam na mnogo godina!
Izvor: SPC
