Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије јуче је, 4. августа 2021. године, служио помен пострадалим Србима у злочиначкој оружаној акцији „Олуја“ у земунском приградском насељу Бусије.
Патријарху Порфирију саслуживали су изабрани Епископи хвостански Г. Јустин и марчански Г. Сава у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа сремског Г. Василија, осечкопољског и баранског Г. Херувима, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја и умировљеног Епископа канадског Г. Георгија.
Након одржаног помена жртвама злочиначке оружане акције уследила је државна церемонија поводом обележавања 26 година од прогона Срба у акцији „Олуја“. Током церемоније присутнима су се обратили председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик.
Парастосу су присуствовали Председница Републике Српске Жељка Цвијановић, Председница Владе Републике Србије Ана Брнабић, министри у Владама Републике Србије и Републике Српске, Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон.
Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је у својој беседи истакао да су потресне речи св. Вукашина Јасеновачког: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене „монструму лишеног сваког људског лика пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом. Као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике која се открива као тајна Крста и Васкрсења. Зато имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши Патријарх Герман могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
„Као Митроплит загребачко-љубљански много пута сам био у Далмацији и заволео ту кршну, шкрту али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу. Православне честите Србе, али и многе добре Хрвате. Који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали и сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, исто тако сами проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње које носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам, ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак. Човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима, још једном је изневерен, и то како!“, рекао је, између осталог, Патријарх Порфирије истакавши да смо се данас сабрали да „не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили. И то не само ми, него и наши претци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, у градовима и селима у читавој данашњој Хрватској. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске Манастире из 13. и 14. века. И друге светиње у којима се, долазећи из свих крајева света, окупљамо. Као и градове и села, које су подизали наши преци. Не заборављамо у песмама опеване ускоке, који су бранили ту земљу. И све који су у Војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само свог српског народа, већ и хрватског и свих народа света“.
„Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да злоупотребљавајући жртве продубљујемо спиралу сукоба нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем себе у трајно беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве као једино могући не може бити покретач и извор надахнућа, пре је трајна мука и пакао“, истакао је Патријарх Порфирије додајући да је наш народ „толико пута баш кроз страдања и жртву освајао искуство слободе и васкрсења досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи“.
„Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је без премца као што је и Његово васкрсење без премца. Крст је жртва и победа у исто време. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и када правда људска затаји. Коначни суд не припада људима, него Божијој праведној љубави у светлости Христових речи: „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“, рекао је Патријарх Порфирије истичући, при том, да треба да разумемо „одакле је у страшном болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег народа кроз историју. Вером у љубав Христову, молитвом, јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су. Који поштују и негују своју, али и са поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату озареном небеском правдом у коме ће се исправљење историјских неправди решити мерилима који нису појмљива нашем уму, али која ће сваком дати по делима његовим“.
„Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима као језичке, семантичке и заувек дефинишуће логоре. На тај начин, не само да помажу, већ стварају поларизације и непремостиве јазове још дубљима“ закључио је Патријарх Порфирије истичући да нама суштински треба „Распети и Васкрсли Христос Мир и правда Његова. То је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир молимо се данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо. Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо бар једну мисао Господу, да у своја недра прихвати и загрли и друге невине у трагичном рату пострадале, без обзитра којој вери и ком народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање. Пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусиф. И када се у молитви сећамо страдалих судеда, Хрвата католика, Бошњака муслимана, обрадоваће се засигурно, тамо на Небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христовом светлошћу разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује Он сам, Христос, који у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на Небеса, одмах иза онога блажени гладни и жедни правде додао „блажени милостиви јер ће бити помиловани“. И потом „блажени су миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији“. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив, е то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем и свим људима“.
Прилог забележио репортер Радија „Слово љубве“ Марко Весић.
Извор: Радио Слово Љубве
Фото: Зорица Зец
