Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije na poziv Njegovog preosveštenstva Episkopa bihaćko-petrovačkog g. Sergija započeo je danas kanonsku posetu Bogom čuvanoj Eparhiji bihaćko-petrovačkoj povodom obeležavanja 580 godina od izgradnje manastira Rmnja u Martin Brodu.
Prvog dana posete Patrijarh Porfirije je stigao u popodnevnim časovima u Bosanski Petrovac, gde ga je ispred Hrama Svetih apostola Petra i Pavla dočekao Preosvećeni Episkop g. Sergije, sveštenstvo, monaštvo i verni narod Eparhije bihaćko-petrovačke.
Povodom dolaska Patrijarha Porfirija, u pomenutoj crkvi služen je svečani čin doksologije i u nastavku večernje bogosluženje, uz molitveno učešće visokopreosvećene gospode mitropolita vranjskog Pahomija, breglaničkog Ilariona iz Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije; preosvećene gospode episkopa bihaćko-petrovačkog Sergija i jenopoljskog Nikona, vikara Patrijarha srpskog; mnogobrojnog sveštenstva, monaštva i vernog naroda.
Tom prilikom vladika Sergije je pozdravio Svetejšeg Patrijarha rečima dobrodošlice:
„Kao nekada Psalmopojac David kličemo iz sveg glasa: Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje!
Vaša svetosti, ljubljeni naš oče, predstojatelju Crkve srpske, dobro nam došli u Bosanski Petrovac, u velikomučeničku Eparhiju bihaćko-petrovačku, koja Vas dočekuje raširenih ruku i otvorenog srca! Vaš dolazak u ove blagoslovene krajeve našeg postojanja, u grad i kraj koji vapije za brigom, pažnjom i ljubavlju, predstavlja istinsku duhovnu dobrobit, jer je Vaša poseta sabrala sve nas u jednom duhu, duhu zajedništva u Hristu Isusu bez kojeg ne možemo činiti ništa.
Dobro su Vam poznate prilike i neprilike u kojima živimo, postojimo i borimo se onako kako to samo Krajišnici umeju i znaju. Vaš dolazak dodatno nas podstiče da izdržimo u toj borbi do kraja, baš onako kako su to činili naši slavni preci koji nas krepe na putu kojim valja ići. Da nije svakodnevnog sećanja na njih, naš životni trud na ovom krajiškom tlu bio bi potpuno besmislen. Na zemlji koju su nam ostavili, na ljubavi kojom su nas zadojili, na svetoj veri pravoslavnoj koju su nam predali počiva naša snaga. Zato odolevamo vekovnim iskušenjima, opstajemo uprkos progonima i dižemo se čak i onda kada svi pomisle da nas neće biti. Vaša svetosti, Vaš dolazak u grad Bosanski Petrovac neka bude dodatni podstrek svima nama koji zajednički gradimo bolju i mirniju budućnost sa braćom Bošnjacima, jer ne samo da smo ljudi koji dele isti životni prostor, već potičemo iz istog korena, govorimo istim jezikom i muče nas slične muke. Niti njih ima bez nas, niti nas ima bez njih. Vreme je da iz istorijske zablude izvučemo zaključke koje će sprečiti svako buduće nerazumevanje.
Dolazite u Eparhiju bihaćko-petrovačku velikim povodom. Manastir Rmanj, drevna svetinja – zadužbina Katarine Branković, doživla je svoju najveću istorijsku obnovu. A obnova samo jedne svetinje u ovim krajevima označava pobedu dobra nad zlom. Uzdamo se u Gospoda da je vreme rušenja iza nas jer samo nas ljubav Božja i ona naša međusobna može sačuvati od onog nebivalog zla u kojem smo tonuli pre samo tri decenije, ali kao što reče veliki Njegoš: Malo rukah, malena i snaga. Nažalost, sve nas je manje u ovim krajevima, topimo se, nestajemo, ali se nadam da će nas ostati bar onoliko i toliko da nas bude, a ovi predeli i krajolici ne baš tako davno bili su puni ljudi, nade i života. Rat i izbeglištvo ali i novi svetski trendovi činili su toliko da su osim pustih sela sve pustiji i gradovi, a novih kolevki željniji smo više nego ičega. Znamo da Vam je sve ovo dobro poznato ali Vas molimo da nas svojom mudrošću poučite da istrajemo kao pojedinci i kao narod, da ne ponavljamo greške koje smo učinili i koje još uvek činimo, da bi nam svima bilo bolje, da ovu blagoslovenu zemlju ostavimo mirnom onima koji će posle nas doći, koji će ići istim onim putem vere kojim su išli i njihovi nezaboravljeni preci.
Bosanski Petrovac poznat je velikom Skenderu Kulenoviću čija poema jeste Stojanka majka Knežopoljka, najverniji prikaz naše skorije prošlosti, ali i po Petrovačkoj cesti Branka Ćopića na kojoj mrtva Marija vapi za nezaboravom koji smo dužni svakoj nevinoj žrtvi.
Vaša svetosti dobro nam došli u Bosansku Krajinu pod okriljem Grmeč planine, koja je svojim toplim nedrima hranila i odhranila junake i mučenike, pastire i pesnike, radnike i ljude velikog srca sa toplom krajiškom dušom u koju smo i Vas utkali, da bi iz zrna naše zajedničke ljubavi izniklo stablo vere, nade, ljubavi po kojoj će nas naslednici poznati. Dobrodošli u Petrovac, u Hram Svetih apostola Petra i Pavla, u svako srce koje kuca ljubavlju Hristovom da bismo zauvek bili saputnici na drumu koje nas sve zajedno vodi u Viši Jerusalim“, besedio je episkop Sergije.
Zatim se prisutnima obratio i Patrijarh Porfirije istakavši da je Bog hteo da on dođe u blagoslovene krajeve Eparhije bihaćko-petrovačke, da se u Hristu sretne sa njenim vladikom i vernim narodom kako bi se zajedno Njemu pomolili za mir, za radost i za ljubav.
„Vladiko, dragi u Hristu brate, braćo sveštenici, sveštenomonasi, monasi, braćo i sestre, draga deco Eparhije bihaćko-petrovačke,
Danas je moje srce ispunjeno neizmernom radošću duhovnom jer je Bog hteo da dođem u ove blagoslovene krajeve i da se u Hristu sretnemo, da se zajedno Njemu molimo i pomolimo za mir, za radost, za ljubav. Blagoslovio je Gospod da dođem u ovaj kraj da se utešim verom vašom i svojom, verom pravoslavnom, verom hrišćanskom, onom verom koju smo primili od naših svetih predaka i koju, živeći njom, treba da predamo i onima koji posle nas dolaze, onom verom koja nas je kroz vekove oblikovala, koja je formirala naše biće, koja je uobličila naš pravoslavni srpski lik, verom pravoslavnom koja je naše ime i naše prezime, verom u kojoj mi jesmo ono što jesmo i po kojoj nas prepoznaju i drugi i drugačiji; verom ne kao ideološkom etiketom, nego verom jevanđelskom koja je naš život. Jer samo ta i takva vera mogla je da uobliči ono što mi danas jesmo – pravoslavni Srbi. I zato gde god naš narod živi, na bilo kom kontinentu, u bilo kojoj zemlji, on jeste ono što jeste upravo svojom verom i po toj pravoslavnoj veri ga drugi prepoznaju.
I u naša vremena gde god naš narod dođe, najpre zida svoj hram – pravoslavni hram posvećen Hristu i svetiteljima Božjim da bi se u njemu sabirao. I onaj koji dolazi u taj hram i koji se u njemu sabira i susreće sa svojim sunarodnicima, ne samo da je sačuvao ono što jeste nego živi punim plućima pa makar bio i u stranom svetu. Upravo zbog toga što raste svojom verom, on dobija slobodu, dobija snagu, sposobnost da se utka u taj drugi, drugačiji i tuđi prostor ali da u isto vreme bude i ono što jeste. Dakle, pravoslavna vera, braćo i sestre, nas je kroz vekove ne samo sačuvala, nego nam je dala snagu i mahove da i u najtežim vremenima možemo biti kreativni, da možemo biti stvaralački plodni i onda kada naš narod nije imao svoju državu, onda kada je spolja živeo u ropstvu. I onda je zbog svoje pravoslavne vere živeo punim plućima. I onda kada je bio na krstu, verom svojom uspeo je da dočeka momenat da kroz taj krst i kroz raspeće, kroz stradanja, u radosti i punoći vaskrsne i opet iznova daje istinske i prave duhovne plodove.
Zato i u ovim krajevima Bog je hteo ne samo da ostanemo, nego nam je dao i zadatak da istinski živeći svojom verom obogaćujemo sebe i izgrađujemo ali i da kroz tu svoju pravoslavnu, jevanđelsku, hrišćansku veru gledamo čitav svet, pa i druge i drugačije bez obzira ko su oni. Ta naša jevanđelska vera počiva na molitvi Bogu, molitvi Onome koji je stvorio čitav svet i sve ljude, svakog čoveka po svojoj slici i prilici i svakoga pozvao u poznanje Istine i svakog nam darovao da kroz njega vidimo upravo Tvorca, vidimo Hrista. Otuda naša molitva Bogu obuhvata sve, najpre one koji su neposredni naši bližnji – našu porodicu, našu braću i sestre, naše srodnike i komšije, ali i svakog čoveka s kojim dolazimo u kontakt bez obzira ko je on i šta je. Naša molitva jeste upućena za spasenje naše i naših bližnjih ali i za čitav svet, a ta i takva molitva koja se upućuje Bogu podrazumeva drugu jevanđelsku vrednost, temeljnu jevanđelsku vrednost, jevanđelsku vrlinu, onu koja je i sama priroda Božja, a to je ljubav. Onaj koji molitvom, verom i ljubavlju živi, on ne može biti raspolućen, ne može biti rasparčan, za njega ne postoji svoje i tuđe jer budući da je on verom, molitvom i ljubavlju sav predan Bogu, sve ono što je Božje postaje i njegovo, postaje kao cilj, kao zadatak, kao posao na koji je pozvan da ga u Hristu obavlja.
Da, vladiko. Ovaj prostor je raspeti prostor, stradalni prostor. Dovoljno je samo setiti se Petrovačke ceste. To je krstonosni prostor. Ovo je prostor u koji je ubeležen i utkan krst, ali baš zbog svega ovoga što rekoh, zbog čenjenice da je naša vera – vera Hristova i da je Hrstovo znamenje krst, mi znamo i onda kada smo verni Hristu i Njegovom krstu da u tom Njegovom krstu postoji već predukus pobede i vaskrsenja Njegovog, jer znamo da nije poslednja reč reč bilo kojeg čoveka pa ni naša, nego je poslednja reč Hristova, a u toj Njegovoj reči prepoznaće sebe samo onaj koji je išao njegovim putem. Eto, tim putem krsta i raspinjanja, saraspinjanja sa Njim iz ljubavi prema Njemu, da bi u tom i takvom saraspinjanju Njegova pobeda u vaskrsenju postala i naša pobeda, pobeda ljubavi, pobeda mira, pobeda pravde, pobeda istine u kojoj učeći se iz Jevanđelja Hristovog mi se nikada ne radujemo tuđoj nesreći, naprotiv sve ono što želimo za sebe želimo i za drugoga ili sve ono što ne želimo da drugi nama čine mi, molimo se Bogu, nećemo i ne želimo da činimo drugima.
Dakle, ta Hristova vera, jevanđeljska, vera pravoslavana baš zbog toga što je vera ljubavi, vera pravde i vera istine, baš zbog toga što se u toj i takvoj veri učimo da sve ono što želimo i sebi želimo i drugima omogućila je da jesmo i danas ono što je bio Sveti Sava, da ćemo to biti i sutra gde god da smo. I evo iz tog razloga radost je moja velika što sam došao u ove krajeve. Gde god da idem radujem se, ali posebnom radošću ispunjen sam kada dolazim u ove krajeve predivne. Idući od Banja Luke ka ovamo, preko Manjače, zaista da nema nikakvog drugog znaka da je Bog Tvorac i da postoji dovoljno bi bilo pogledati tu lepotu pa da se onda u srcu svakog i najgrubljeg i najokamenjenijeg čoveka rodi makar osećanje da tamo negde daleko postoji Neko ko promišlja o svemu, postoji Neko ko upravlja ovim čitavim svetom i vasionom, postoji Neko ko je stvorio tu lepotu jer nije moguće da je sama od sebe nikla. Ovi krajevi su i krajevi odakle potičem i ja, krajevi u širem smislu te reči i zato sam posebno vezan za ove krajeve. Zato sam vezan za vas, za ljude koji žive u ovim krajevima, jer ma koliko krajevi bili divni i prelepi i ukazivali na slavu i lepotu Božju, ako u njima nema ikone Božje, ako nema ljudi, ako nema nas i oni postaju osiromašeni i oni sami po sebi postaju tužni, postaju ispražnjeni od nas kojima je Bog dao krajeve da ih negujemo, da ih čuvamo, da kroz njih vidimo lik Božji i proslavljamo Boga.
Neka bi Bog dao snage i molitve, vere, vere svetosavske, pravoslavne vere svetitelja Božjih kroz sve generacije od Svetog Save do naših dana i svetitelja iz ovih krajeva da uvek budemo spremni ne samo da se poučavamo Jevanđeljem nego da živimo Jevanđelje, a to znači da živimo Hristom, jer samo tada kada živimo Hristom, kada mislimo na Njega, kada se Njemu obraćamo, sve ostalo će se samo po sebi rešavati. Sve ostalo ma koliko bilo enigma, ma koliko bilo iskušenje pre ili kasnije dobiće svoj ishod za koji ćemo znati da je to izraz volje Božje, a to znači ishod koji je za nas najspasonosniji. Neka vas sve Gospod blagoslovi i da svakome pojedinačno zdravlje, dobro, slogu u porodici, slogu između supružnika, poslušanje dece prema svojim roditeljima, ali i brigu i ljubav i trud roditelja za decu, kako bismo najpre bili istinska i prava zajednica porodice, porodice pravoslavne, porodice hrišćanske, a onda kroz tu i takvu zajednicu bili zajedno – bili jedno međusobno, podržavali jedni druge, a onda još šire uvek svedočili jedinstvo sa svom našom braćom i sestrama ma gde bili, gde god da se nalaze i uvek bili jedan u Hristu narod pravoslavni. Da nam Bog da snage da idemo putem Svetog Save, da idemo putem Hristovim i da znamo da kada je Hristos sa nama niko ne može protiv nas. Da ste blagosloveni i Bog da vas čuva i sada i uvek i u vekove vekova. Amin“, besedio je Svetejši Patrijarh.
U petak 13. setembra u 11 časova biće upriličen doček Njegove svetosti ispred Hrama Svetog Save u Drvaru, posle čega će u 12 časova uslediti poseta Visuć gradu i Hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Nagrađu.
U subotu 14. septembra u 9 časova biće služena Sveta arhijerejska liturgija i veliko osvećenje manastirskog hrama kojim će načalstvovati Patrijarh Porfirije uz sasluženje više arhijereja Srpske pravoslavne crkve, sveštenomonaha i sveštenika.
Izvor: SPC
