Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 27. oktobra 2022. godine, na praznik Prepodobne mati Paraskeve – Svete Petke, svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu posvećenom toj Božjoj ugodnici na Čukaričkoj padini
Sasluživali su protojereji-stavrofori Branko Mitrović, Stanko Trajković, Časlav Milenković i Dražen Topanjanin, protojerej Predrag Prodić, jerej Marko Obradović, protođakoni Dragan Radić, Vladan Tatalović i Radomir Vrućinić i đakon Petar Dabić.
Posle čitanja svetog Jevanđelja, Njegova Svetost Patrijarh g. Porfirije je besedio:
-U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, radujem se što sam danas ovde zajedno sa vama da učinimo pomen velikoj svetiteljki Božjoj, Svetoj Petki, koju voli i kojoj se molitveno obraća sav pravoslavni svet, čije su mošti celebne ležale u jednom periodu na Kalemegdanu pored Ružice. Radujem se što smo se sabrali ovde da se zajedno Bogu molimo. Radujem se što imamo ovako divan hram koji, hvala Bogu, ima dovoljno prostora da svi oni koji čeznu za lepotom, za mirom, za ljubavlju, za radošću, kroz molitvu Bogu i svoj podvig mogu u njemu da se sabiraju.
Mi slavimo Svetu Petku i kada joj se iskrenom verom obraćamo, budući da ima slobodu pred Bogom, Bog joj izlazi u susret i njenim molitvama pomaže svima nama. Kada slavimo svetitelje Božje, pored toga što im se molimo, mi treba da zavirimo u svoju dušu i da vidimo kako mi razumemo svetitelje Božje i svetost uopšte. Neretko mislimo kao da su svetitelji neki nadljudi, kao da su svojevrsni supremeni, kao da nisu jedni od nas. Najbolju mogući primer jeste upravo Sveta Petka, ali i mnogi drugi svetitelji. Ona je potekla iz bogatog roda, ali je znala da joj smisao života ne može biti ništa od ovog sveta, pa ni ambijent u kojem je živela, ni bogatstvo koje je imala, ni slava i pozicija koju je mogla kroz toliko bogatstvo doboti. Ona je zanala da smisao života – a kada dođemo do smisla života onda rešavamo svaku svoju nedoumicu, svaki svoj problem, svaku svoju muku – može da nađe samo u Bogu, u Hristu. Zato je, budući da je krštena u ime Hristovo, postala nevesta Hristova, Njega imala kao Ženika i čitavim svojim bićem pošla za Njim. Poći za Hristom ne znači pre svega promeniti mesto; poći za Hristom ne znači po svaku cenu promeniti nešto u spoljašnjem ambijentu u kojem živimo. Poći za Hristom znači promeniti sebe iznutra, znati pre svega istinu da je On Početak i Kraj i kada ste ukorenjeni u Njemu da smo onda ukorenjeni u istini, pravdi i ljubavi. Kada smo ukorenjeni u Njemu i kada Njega imamo kao neprestani kriterijum, kao neprestano ogledalo, onda ćemo uvek znati – ma koliko imali neodumice, ma koliko nam neke stvari nisu jasne, ma koliko nam ponekad neke stvari bile veoma teške – uvek ćemo znati koji put ptreba da biramo. Sveta Paraskeva je izabrala put Hristov. Čitav svoj život je pretvorila u molitvu, u podvig. Otišla je u jordansku pustinju u vremenima kada je bilo opasno i za muškarce u tim prostorima prespavati makar u predgrađu, u nekom brdu, a kamoli otići u pustinju. Otišla je i čitavo svoje biće Hristu posvetila kroz molitvu, kroz post, kroz pokajanje, kroz ljubav prema čitavom svetu. Otuda i Sveta Petka i drugi svetitelji jesu samo neki od nas, da kažemo obični ljudi, koji su razumeli da život može imati smisla samo onda kada sve dajemo za Hrista a Hrista ni za šta. Samo onda kada smo dali sve za Hrista, samo tada u izobilju dobijamo sve ono što je čestito, što je dobro, što je nama neophodno i potrebno i za naš spoljašnji život, ali i za naš unutrašnji život.
U Jevanđelju po Mateju opisane su devojke, njih deset, kao mudre i lude. Pola od njih su bile mudre, a pola nemudre. Videli smo da su jedne održavale plamen u svom kandilu, a druge nisu mnogo marile. Trebale su sa svetlošću da dočekaju gospodara. Kada je on naišao uplašile su se devojke bez ulja, pokušale su da ga nađu i nisu uspele, a onda tražile od devojaka koje su imale ulje. Međutim, one koje su imale nisu mogle dati, jer bi tada i jedne i druge ostale bez ulja. Jednom rečju, šta je to ulje koje je potrebno svakom čoveku da drži upaljenu sveću vere, upaljenu sveću opredeljenja za Hrista? Ulje jeste upravo naša vera, naš podvig koji proizilazi iz naše vere, dobrodetelj, vrlina ili, da kažemo skromno i smireno, trud da steknemo vrlinu ili, još bolje, trud da služimo Hristu. Onda to prepoznajemo ili drugi to prepoznaju kao vrlinu. Mi sami ukoliko se trudimo da idemo putem Hristovim ne bavimo se definisanjem tog svog stanja, nismo ni svesni da li je to vrlina ili ne, nego jednostavno imamo radost, imamo mir, imamo sigurnost da idemo pravim putem, da idemo putem Hristovim. Nije moguće da neko drugi umesto nas izvrši izbor. Zato i ove devojke koje su imale ulja nisu mogle umesto onih drugih koje nisu imale ulja da daju svoje ulje, tj. nisu one koje su se opredelile za Hrista mogle da se opredele u ime onih koje su se možda i opredelile, ali su mislile da ima vremena – ima vremena za ljubav istinsku i pravu, ima vremena za molitvu, ima vremena za podvig, ima vremena za sve ono na šta nas Bog poziva – da se naslađuju ovim životom, jer za to neće biti kasnije vremena. Vreme nam je dato, kako kaže Sveti apostol Pavle, da ga iskupljujemo. To znači da podržavamo plamen, da ga ispunjavamo u podvigu, da ga ispunjavamo dobrotom, da ga ispunjavamo ljubavlju prema Bogu i prema ljudima. To se ne može odlagati. Ne može se reći: Ima vremena za to, nego šta god da smo, gde god da smo i čime god da se bavimo paralelno sa tim treba da se trudimo i u onom čime se bavimo, ali i u svom životu koji provodimo u keliji, u hramu, da sve bude prožeto našom verom. Ne možemo reći: Ima vremena, jer mi ne znamo kada će nas Gospod na bilo koji način pozvati sebi. Dok smo još u ovom životu ne znamo kada će biti potrebno da budemo snažni, dovoljno snažni, da budemo istinski pravi Hristovi borci i zato uvek moramo da se pripremamo. Uvek moramo da budemo budni. Uprethodnoj glavi istog Jevanđelja opisan je gospodar za koga se kaže da kada bi on znao kada će lopovi doći on bi se spremio. To znači da mora uvek biti spreman da ne bi lopovi upali i razvalili njegovo imanje.
Interesantno je da ime Svete Petke u njegovom izvornom jeziku jeste Paraskeva, što znači ona koja se priprema. Sveta Petka se od najranije svoje maldosti ne samo pripremala za budići vek, za večnost, za carstvo nebesko, nego je živela carstvom nebeskim neprestano. To je naš hrišćanski podvig. To je ulje koje neprestano treba da imamo, da ga dolivamo u kandilo vere, da živimo carstvo nebesko ovde i sada, da živimo po pravilima tog carstva nebeskog ovde i sada, a to nije ništa drugo do po zapovestima Hristovim.
Neka bi Gospod dao da slavimo Svetu Petku, ali i da se ugledamo na nju, da joj se molimo da nam pomogne da budemo što sličniji njoj i što sličniji svakom svetitelju, Božjem podvižniku, kako bismo onda imali mir i radost, sigurnost i stabilnost, i kako nas onda ništa ne bi moglo pomeriti ne samo iz naše vere, iz Crkve, nego i iz bilo kakve sigurnosti i stabilnosti u najmanje ili veće iskušenje, da bismo mogli sa Svetom Petkom i svim svetima da slavimo Gospoda našeg Isusa Hrista sada i uvek i u vekove vekova, amin.
***
Nakon svečanog slavskog čina, Patrijarh je predvodio prazničnu litiju oko hrama, a zatim je besedio:
-Braćo i sestre, neka je srećna i blagoslovena slava svima koji pripadaju ovoj parohiji, ali isto tako neka je srećna i blagoslovena slava svima onima koji Svetu Petku imaju kao svoju zastupnicu pred Bogom, kao porodičnu zastupnicu, svima onima koji slave Svetu Petku u svojim domovima. Neka bi Bog dao da molitvama Svete Petke budemo uvek kao one devojke koje smo pomenuli u Jevanđelju po Mateju, koje imaju upaljenu sveću vere, da nam vera bude živa, da bude snažna, da bude pravoslavna. Ta vera nas je ne samo čuvala kroz vekove do naših dana, nego je sve ono što mi jesmo oblikova. Sve ono što je vredno u našem narodu zapečaćeno je tom našom pravoslavnom jevanđeljskom verom. Bez pravoslavne vere ne znam da li bi nas bilo, ali sigurno ne bismo bili ono što jesmo danas, a to je hrišćanski narod, narod koji ima svoju kulturu, svoje predanje, narod koji je uvek bio otvoren da obogaćuje sebe vrednostima koje su autentične bez obzira odakle dolaze, ali i narod koji je ostavio svoj neizbrisivi pečat u kulturi evropskih naroda, u civilizaciji svih naroda sveta. Najvažnije od svega jeste to da čujemo reč Hristovu, reč Jevanđelja, kao što je čula Sveta Petka, a to je da smo svi pozvani da budemo sveti. To nam je već dato činjenicom da smo pravoslavni hrišćani, da smo u Crkvi, da se pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim. Da bi to što je nama dato u Crkvi postalo delatno i vidljivo, da bi postalo i naša tekovina, neophodno je da budemo otvorenih srca, da živimo vrednostima Jevanđelja, da živimo najpre u svojoj porodici pravoslavnom verom i Jevanđeljem Hristovim.
Ako Gospod kaže: Ljubi bližnjeg svog, On najpre to govori mužu, glavi porodice, da voli svoju ženu, da voli svoju decu i to tako da nikada ne misli na sebe i da ne misli da je ikada išta otkinuo od sebe, žrtvovao od sebe i to doživeo kao gubitak, nego da sve što čini čini sa radošću i ljubavlju, znajući da darujući sebe bez ostatka ženi i deci daruje sebe svecelo Hristu. To sve isto važi za ženu u odnosu na muža i decu, ali to važi i za decu u odnosu na svoje roditelje. Svako mora da zna svoje mesto. Mi smo danas suočeni sa izazovom da se više ne zna čija je i kakva uloga porodici. Ne zna se ko je ko u porodici, a onda se to širi koncentričnim krugovima da se nigde ne zna ko je ko. Gospod, dakle, kada kaže: Ljubi bližnjeg svog pre svega poziva svakoga od nas da se u svojoj porodici potvrdimo. Ako taj razred završimo, ako tu lekciju savladamo kako valja, onda se osposobljujemo da idemo u sledeće lekcije, u sledeće razrede, a to je onda rodbina, komšiluk, sugrađani, a onda ljudi koji pripadaju istom narodu. Ako sve te lekcije savladamo to je onda čitav svet, čitava tvorevina Božja kao dar Božji, kao izraz Njegove ljubavi.
Kao što je to bila Sveta Petka, budite savršeni kao što je Otac vaš nebeski savršen. Budite sveti, a ne možete to biti bez pravoslavne vere, bez svete Liturgije, bez dolaska u hram. Vera nije stvar inteligencije, informacija, čitanja knjiga. Vera je sve ono što jesmo. To je naše srce. Vera je stvar srca i u veri nema kalkulacija. Ugledjamo se na Svetu Petku, na mnoge svetitelje Božje i podvižnike kakvih ima i u ovom gradu, možda i u našem komšiluku, ali mi često zaslepljeni egoizmom, samoljubljem, zatvoreni za druge to ne primećujemo. Ima ih svuda oko nas. Gde god ima smirenja, gde god ima svesti o tome da nam je Bog potreban, tu ima puteva svetiteljskih, tu ima koraka svetitelja. Na to smo pozvani i nije neophodno, kao što smo rekli, da promenimo mesto, da promenimo ambijent, da očekujemo da se nešto izvan nas menja. Mi ne treba da se menjamo, mi samo treba da budemo ono što jesmo, onakvi kakve nas je Bog proizveo, ikone Božje, stvoreni po slici i prilici Božjoj. Mi samo treba da sprečimo svaku vrstu zla, zle pomisli, zle reči, zlog dela i postupanja da uđu u naša srca, u naše biće. Treba samo da čuvamo ono što nam je Bog dao, da čuvamo sebe onakve kakvima nas je Bog stvorio, a onda ćemo spontano i prirodno rasti u ljubavi prema Njemu i prema svojim bližnjima.
Ja sam presrećan danas što smo ovde u hramu posvećenom Svetoj Petki, što nas je ona okupila, znajući da nas uvek čuva kao i Presveta Bogorodica. Presrećan sam što vidim i vaša radosna lica i vaše molitve koje uznosite za sebe, za svoje bližnje, za čitav naš narod, ali i za čitav svet. Svetu je potrebna molitva i to što vi činite, što mi činimo. Svetu nije potrebna nekakva specijalna mudrost i pamet, svetu je potrebna molitva. Svetu su potrebni svetitelji, kako je govorio Sveti vladika Nikolaj. Neka bi Bog dao da svi idemo putem svetosti zajedno sa Svetom Petkom, iza nje, da nam ovaj život bude samo predokus onog što nas u večnosti čeka gde ćemo svi biti sabrani oko Jednog Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Živeli na mnogo godina! Neka sve Gospod blagoslovi!
Izvor: SPC
