Osme nedelje po Duhovima, 15. avgusta 2021. godine, kada se proslavlja i Prenos moštiju Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Porfirije služio je Svetu Arhijerejsku Liturgiju u Crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi. Patrijarhu Porfiriju sasluživao je izabrani Episkop marčanski G. Sava i sveštenstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.
„Sv. Vasilije Ostroški je pre svega u svom životu vodio čitavim svojim bićem brigu o svom unutrašnjem zdravlju. Ta njegova posvećenost Bogu ogledala se kroz njegov podvig, kroz molitvu, kroz post. Ali pre svega kroz smirenje, kroz milosrđe i poverenje u Boga. Kroz blagodarenje Bogu na svemu. A bilo je mnogo trenutaka u kojima bi se svaki od nas sablaznio i u najmanju ruku pitao Boga: „zašto baš ja, zašto baš meni?“ – a često bi se i protivio i padao u malodušnost. A sveti Vasilije prošao je, iako sav prosvećen Hristom, ljubavlju Hristovom, prolazio je i kroz stradanja, kroz raspeća i kroz progone. Međutim, uvek je blagodarenje bilo u njegovom srcu. Blagodarenje Bogu na svemu. I Liturgija koju mi služimo nije ništa drugo nego blagodarenje. Sve što imamo prinosimo Bogu: „Tvoje od tvojih tebi prinoseći zbog svega i za sve“. I samo kada tako činimo, kako je činio sv. Vasilije Ostroški, onda možemo na pravi način čuti reči Hristove: „Svetinje svetima“, istakao je Patrijarh Porfirije na početku svoje besede napominjući da je blagodarenje osnov života.
Današnja jevanđeljska priča nam je pokazala jednu potresnu priču u pustinji, rekao je Patrijarh Porfirije, napominjući da je „pustinja simvol stradanja, opasnosti, straha. Ona je štura u odnosu na čoveka, gruba, divlja, ali pustinja je isto tako i mesto početka mnogih vera. Mnogih načina pristupa Bogu. Pustinja je i mesto gde su se nadahnjivali mudrim rečima i mnogi filosofi. Pustinja je i prostor gde je Gospod proveo četrdeset dana pre nego što je krenuo u javnu propoved. Propoved o spasenju sveta Njegovom ljubavlju, Njegovim raspećem i Njegovim vaskrsenjem.“
„Pustinja jeste mesto opasnosti, ali to je i mesto i prostor suočavanja sa sobom“, rekao je Patrijarh Porfirije ističući da je pustinja i „čitava istorija. Tačnije mesto opasnosti, mesto straha, iskušenja, progona, mržnje. Mesto na kojem mi ljudi često nismo razumeli koje je dostojanstvo naše i na šta smo pozvani. Pa onda ne možemo da poštujemo i druge, te otuda i izliva mržnje jednih prema drugima“. U toj pustinji Gospod je suočen sa mnogo ljudi koji su, tu u pustinji, slušali reč Gospodnju. U drugom Jevanđelju daje se pojašnjenje zašto se Gospod sažalio kada su mu apostoli rekli da je već dockan i da su ljudi gladni, napomenuo je Patrijarh Porfirije istakavši da se „sažalio jer nemaju pastira“.
„Ti koji su u pustinji tada bili, i danas u pustinji sveta, i svi ljudi u pustinji istorije, u Gospodu Hristosu dobili su pastira“, istakao je Patrijarh Porfirije napomenuvši da „čovek ima potrebu za telesnom brigom, svaki od nas ima potrebe za materijalnim dobrima, ali ima pre svega potrebu za pastirima, za vodičima. Za onima koji brinu o najdubljim potrebama svakoga od nas. I zato ma koliko ovo bilo jedno od mnogih čuda gde Gospod pokazuje svoju ljubav prema čoveku, i to onome koji traga za istonom i pravdom, koji živi u nemaštini, jednako je to poruka i nama pastirima. Ali pastir se može biti samo ako smo u Hristu“.
„Skupljeni u pustinji ljudi su ogladneli, ali nisu došli zbog materijalnih dobara, nego su došli žedni istine i reči spasenja. Da pronađu i dotaknu Mesiju i u Hristu su ga pronašli“, zaključio je Patrijarh Porfirije ističući da je „ova slika i ovo čudo je, takođe, ukazatelj na činjenicu Evharistije. Da je Hristos prisutan u Evharistiji. Da se tu u Liturgiji susrećemo licem k licu i neraskidivo postajemo jedno sa Hristom kroz Njegovo Telo i Njegovu Krv“.
Izvor: Radio Slovo Ljubve
