Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je besedio 8. januara 2025. godine na svečanoj akademiji u Banja Luci povodom krsne slave i Dana Republike Srpske. Tom prilikom, Patrijarh Porfirije je poručio:
Visokopreosvećeni Vladiko, Preosvećeni Vladiko, draga duhovna deco Srpske pravoslavne crkve, svi po časti i po redu, mir Božji — Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!
Zaista velika je radost i veliki je blagoslov da kao pastiri idemo u goste svojim bližnjima u svako doba, a poseban blagoslov za nas srpske episkope i za poglavara naše Crkve, gde god da se nalazimo, jeste kada dođemo ovde, u Republiku Srpsku, širom otvorenih srca i raširenih ruku i kada možemo sa vama u jednoj veri, ljubavi i nadi da se grlimo i da slavimo Gospoda našeg Isusa Hrista. Posebna pak radost jeste kada dolazimo ovde na slavu Republike Srpske, a ove godine Gospod je hteo da slava, koja je istovremeno i rođendan Republike Srpske, bude po trideset i treći put. To su godine punoće, godine Gospoda našeg Isusa Hrista u kojima je On postradao, ali što je još važnije i vaskrsao.
U toj tajni stradanja i vaskrsenja Hristovog za sve one koji Ga slave na pravoslavni način otkriva se i njihova priroda, u našem slučaju se otkriva priroda i suština Republike Srpske. Republika Srpska, kao i naš narod kroz vekove, u svom tridesttrogodišnjem trajanju prolazila je kroz različita raspeća i iskušenja. Međutim, mi znamo da raspeće i iskušenje na krstu, onda kada je krst Hristov, nosi i sadrži u sebi već po prirodi stvari tajnu trijumfa, tajnu pobede, tajnu vaskrsenja. Zato, kada god prolazimo stradanja kao narod, pravoslavni i srpski, mi nismo bez nade, već u samom stradanju imamo predukus trijmufa i pobede. To jeste Republike Srpska. To jeste narod srpski i pravoslavni Republike Srpske. Otuda za nas nema veće radosti nego da dođemo ovde da se gledamo licem u lice, da se radujemo jedni drugima i slavimo Gospoda našeg.
U ove dane Njegovog Rođenja, rođenja u telu, Hristos je kao Sin Božji došao među nas da nam otkrije tajnu smisla postojanja, smisla u svakom trenutku i na svakom mestu bez obzira na spoljašnje okolnosti. Došao je da nam donese mir, ali ne bilo kakav mir, ne psihološki spoljašnji mir, ne stanje u kojem prestaju trzavice, nego onaj najdublji, suštinski i pravi mir, mir Hristov. Došao je da pomiri Boga u sebi sa nama ljudima, ali istovremeno je i otkrio način i otvorio put našeg međusobnog mirenja, jer ako smo samo u miru sa Hristom, a kao rezultat tog mira i dalje imamo nemir među sobom, onda smo još uvek nemirni, osakaćeni i potpuno dezorijentisani. Gospod je došao da bi pomirio nas sa Njim, ali i da bismo i mi mogli međusobno da se mirimo.
Suština tajne Božje najbolje se ogleda u našem narodu. Postoji jedan divan stari običaj koji je najčešće praktikovan u malim naseljima, a to je da domaćin izlazi na raskrsnicu, klanja se na sve četiri strane sveta i traži oproštaj od svakoga u odnosu na koga se na bilo koji način ogrešio ili u odnosu na koga ima nerazrešene račune ili je sa bilo kim u svađi. Dakle, mir u sebi nosi iskanje oproštaja i praštanje. Praštanje jeste najvažniji kamen u temelju svake zajednice, od porodice preko komšiluka, grada, pa do mira u narodu i državi. Bez mira nema sabornosti. Mi smo stvoreni da budemo saborna bića, štaviše, da budemo jedno po reči Hristovoj.
Dakle, praštanje je uslov bez koga ne može postojati bilo koja zajednica, a kamoli zajednica i jedinstvo jednog naroda. U tom svetlu i u tom kontekstu slavimo i Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana. Ko je on bio? On je bio pravednik Božji, čovek ispunjen verom, ispunjen Duhom Svetim. Zato mu se molimo. A šta znači slaviti svetitelja? Naravno, to znači moliti mu se, ali u isto vreme i ugledati se na njega, na njegovu vrlinu, a njegova vrlina se ogleda s jedne strane u njegovoj veri, a sa druge strane u ljubavi u odnosu na Hrista kroz koju posmatra čitav svet i svakog čoveka. Zbog toga on ima snage i kapaciteta u sebi da voli svakog čoveka, pa i onda kada je bio oklevetan, kada je na pravdi Boga stradao i bio kamenovan. On tada upućuje poslednje reči, reči svoje molitve za one koji mu nanose zlo: Gospode, ne uračunaj im greh ovaj!” To su mogle da budu samo reči čoveka svetog, čoveka ispunjenog Duhom Svetim, čoveka ispunjenog Hristom i čoveka koji posmatra sve oko sebe kroz prizmu Hristovu; čoveka kojem je Hristos na prvom mestu, a kad je Hristos na prvom mestu, sve ostalo dolazi na svoje mesto.
Dakle, braćo i sestre, treba da se ugledamo na veru Svetog Stefana, onoga koji je slava Republike Srpske, onoga koji je slava i duhovni pokrovitelj roda Nemanjića, a samim tim i onoga koji je na neki način i slava i duhovni pokrovitelj čitavog našeg roda. Ugledajmo se na njegovu veru, ali i na njegovu spremnost da se moli za sve i da prašta svima. To je poziv svima nama da bismo mogli biti istinska i prava porodica u jednoj veri, nadi i ljubavi u Hrista. Moramo imati kao osnov svog života praštanje. Moramo iskati oproštaj jedni od drugih i praštati jedni drugima, biti spremni da u svakom trenutku iskoraknemo iz sebe da pružimo ruku jedni drugima, da razumemo da smo jedni drugima potrebni, da razumemo da niko ne može bez bližnjeg, da budemo otvoreni da slušamo jedni druge, a naročito kada drugi bližnji ima drugačije mišljenje od nas, da se korigujemo u odnosu na drugačije mišljenje, da nema među nama razdora. Može biti da ponekad jedni druge povredimo, ali da ne ostane u srcu našem gnev i otpor zauvek, nego da budemo spremni i sposobni poput Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana da prevaziđemo svoj egoizam, svoje samoljublje, da možemo da se zagrlimo, kako bismo baš onako kao što je Sveti Sava mirio svoju zavađenu braću oko vlasti, blagodaću Duha Svetog, mogli da se zagrlimo. I tada je Sveti Sava što je bilo do njega učinio, molio se Bogu i njegovom molitvom blagodat Božja je delovala, ali to nije bilo dovoljno. Bilo je potrebno da i svaki brat istupi iz sebe, da otvori svoju dušu i svoje srce, da traži oproštaj i da oprosti. U tom zagrljaju, u tom pomirenju između braće, došao je mir, ali ne samo između njih, nego u čitav narod i čitavu državu, u sve one koji su se okupljali oko imena Svetog Save i imena Hristovog.
Neka bi zato Gospod dao da i mi budemo deca Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, ali i deca Svetog Save, a u ovoj godini slavimo 850 godina od njegovog rođenja, kako bismo mogli da otvorimo naša srca i da naša srca imaju mnoštvo ulaza i nijedan izlaz, da može svaki od naših bližnjih da uđe u naše srce i da u njemu zauvek ostane i da se nastani. Dakle, imajmo najpre mir među sobom. Zašto? Zato što ćemo tako biti sposobni da imamo mir i sa drugima. Kad mi imamo mir onda će taj mir isijavati iz nas i prenositi se i na sve koji su oko nas, upravo po rečima Svetog Serafima Sarovskog: steci mir u sebi, a onda ćeš i sa svojim najbližim i na kraju sa svim ljudima, jer svaki čovek je ikona Božja.
Srećna slava! Neka vam Bog da dobro zdravlje, ljubav, međusobno razumevanje i međusobni zagrljaj kako bismo onda bili u zagrljaju sa Svetim Stefanom i sa Gospodom našim Isusom Hristom i mogli da pevamo Božićnu pesmu: Slava na visini Bogu, na zemlji mir, među ljudima dobra volja! Srećna slava i živeli na mnogo godina!
Izvor: SPC/Radio Slovo ljubve
