Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 24. novembra 2024. godine u Crkvi Svetog Save u Lonodonu na Svetoj liturgiji i svečanom činu ustoličenja Episkopa londonskog i britansko-irskog g. Nektarija
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, reč Jevanđelja je sama reč Hristova i kao što je imala značaj kada je Gospod izgovarao tu reč, u ono vreme apostolima koji su ga slušali, istu snagu reč Njegova ima i za nas danas. Reč Hristova je uvek ista, jer je istinita. Samo je potrebno da u svako vreme u kojem živimo tu reč protumačimo na istinski i pravi način. Tumač reči Božje jeste Crkva Hristova, zato i ovde, sada sabrani u hramu Svetoga Save, u mnogoljudnom gradu gde se ukrštaju mnoge kulture, mnoge ideje, mnogi duhovni i ideološki vetrovi, reč Hristova ima istu snagu, isti smisao, isti značaj koji je imala i onda kada se Gospod obraćao učenicima svojim, a naročito na oltaru na kojem je služio Sveti Nikolaj, na oltaru koji je on osvetio i na mestu gde su mnoge suze molitvene i suze vapaja prolivane za spasenje svoje, svog naroda i čitavog sveta.
Čuli smo jednu priču koja je veoma dramatična, koja govori o jednom bogatom čoveku i o jednom siromahu. Kada su obojica otišli na istinu Božju, kada su obojica umrli, desilo se da onaj koji je bio siromah dolazi u naručje Božje, u radost Gospoda svog, a onaj koji je bio bogataš se našao u mraku, u samoći, u mukama. Ovu priču treba protumačiti na bogodoličan način i tako je razumeti, jer može nam se učiniti da je ovde poruka da onaj koji je bogat biva kažnjen kada umre i ode na onaj svet, a onaj koji je siromah da odlazi u radost Božju, u carstvo Božje, da je dovoljno to što si siromašan da bi bio spasen, a činjenica da si bogat sama po sebi garantuje da ideš u propast.
Naravno da ovde nije reč o ekonomiji. Jeste reč o bogatstvu i siromaštvu, ali to bogatstvo i siromaštvo tiče se našeg unutarnjeg duhovnog stanja. Bogat je onaj koji je bogat Bogom, a siromah je onaj koji je lišen Boga. Ovde, dakle, nije reč o ekonomiji, o sociološkim kategorijama našeg života, nego je reč o tome da u zavisnosti kakav stav imamo prema bogatstvu i prema imanju koje nam je Bog darovao, ili proširivši tu misao u zavisnosti prema svemu što imamo i što smo od Boga dobili kao dar, zavisiće da li smo dar doživeli kao dar na pravi način ili smo dar razumeli kao svoj posed, kao svoje imanje koje služi isključivo i samo našim sebičnim egoističnim potrebama i ciljevima.
Naime, svaka vrsta bogatstva, svaka vrsta imanja, sve ono što jesmo i što imamo može biti kamen spoticanja, a može i biti put ljubavi i spasenja. Drugim rečima, svaki dar, a naročito imanje, dobili smo da bismo kroz njega projavili ono po čemu najviše ličimo na Boga, a to je ljubav. Dobio si i lepotu, i silu, i moć, i imanje, i veštinu, dobio si sve to ne da bi prisvojio i osećao se superiornijim u odnosu na drugog, ne zbog toga da bi prezirali druge što nemaju, a što mi imamo, što nisu kao što mi jesmo, nego da bismo imali šansu i mogućnost da darivajući to što smo dobili kao dar potvrdimo sebe kao bogolike ličnosti, da bismo potvrdili, pokazali i projavili ljubav i tako onim što smo od Bog dobili, deleći ga onima kojima je to potrebno, neka makar bude i od suviška, mi postajemo bogati.
U ovoj priči ovaj bogataš umesto da je zaista postao Bogom bogat, on je ono što je imao kao zemaljsko i prolazno bogatstvo upotrebio kao mogućnost za prezir i nipodaštavanje svog bližnjeg, štaviše, onog čija su vrata bila do njegove kuće, nije ga poznavao ni obraćao pažnju na njega. Znamo svi, iako neretko živimo tako kao da se to neće desiti, da ovaj život biološki ima svoj kraj i da ništa odavde nećemo poneti sa sobom, baš kao što je opisano u onoj priči koja je vezana za jednog od najvećih vladara sveta, Aleksandra Makedonskog, u kojoj se opisuje da kada je on umirao ostavio je zapovest svojim slugama da mu ostave jednu ruku da se vidi kako viri iz groba, a kada su u čudu njegove sluge pitale zašto to, on im veli: Ja koji sam sve imao, sve je bilo moje, čitav svet je bio moj, ne nosim ništa sa sobom od toga nego odlazim praznih šaka.
Dakle, ovaj život ima kraj i kao što je opisano u ovoj priči, a i na drugom mestu još eksplicitnije, ne zna se kada će taj kraj biti. Kada bismo se sećali činjenice da smo prolazni, kada bismo imali na umu kraj svog života, smrt, ne u smislu psihološke frustracije i straha od mraka koji nas čeka kada odemo iz ovog sveta, nego kada bismo se sećali da smo po promislu Božjem došli na ovaj svet i da nismo stvoreni za ništavilo, nego za punoću života i da punoća dolazi u Carstvu Božjem, kada bismo imali, kako napominju sveti Oci podvižnici, sećanje na smrt kao vrlinu, onda bismo zasigurno bili odgovorniji prema svemu što jesmo i što imamo u svakom trenutku svog života, a naročito zbog činjenice da ne znamo kada će taj kraj doći. Logično je i uobičajeno da smo svi slabi i nemoćni, da svi padamo i najviše padamo u našim međusobnim odnosima, jer vrlo često ne pokazujemo i ne potvrđujemo ljubav, nego smo sebični, vidimo jedni druge kao takmace, kao međusobne protivnike, kao uzurpatore, a u ovoj priči bogataš bi hteo da se izmeni, da se promeni, međutim kada se ode iz ovog sveta nema više šanse i mogućnosti da menjamo svoje stavove. Zapravo, promena svojih stavova treba i može da se čini ovde i sada. Ova priča nas poziva na promenu uma, na pokajanje, a pokajanje opet nije posipanje pepela po glavi i samokažnjavanje. Pokajanje je, kako kažu sveti Oci, među njima i Sveti Jovan Zlatousti, radosna tuga, momenat kada uočimo da smo pogrešili, da nismo ispoštovali bližnjeg, da ga nismo zavoleli, da ga nismo zagrlili, da nismo njegov krst, njegovu muku uzeli na sebe, kada uočimo sve to i mnogo više od toga kao svoje promašaje, nepoštovanje i neispunjavanje zapovesti Božjih i poželimo da budemo drugačiji. To je momenat kada smo tužni zbog svoga pada, greha i promašaja, ali još više radosni zbog toga, jer uočivši svoju pogrešku, odjedamput osećamo ljubav Božju, blagodat Njegovu, da je ona veća, šira i dublja od svakog našeg nedostatka. Samo je dovoljno da se spoznajući sebe obraćamo Njemu, Gospodu našem, u molitvi.
Dakle, evo, sada i ovde, na ovom mestu, čuvši reč Hristovu znamo da sve što od Njega dolazi jeste nama mogućnost spasenja, ljubavi i duhovne radosti, a da ta mogućnost počinje pokajanjem kao preumljenjem, kao preobražajem, upravo onim na šta nas poziva Sveti Jovan Krstitelj, kao i sam Gospod: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko (Mt 3,2). Neka bi Gospod dao da molitvama Svetog Save, molitvama Svetog Nikolaja Žičkog i Ohridskog, molitvama svih znanih i neznanih koji su se ovde sabirali, a sigurno ih ima, i mi za razliku od bogataša iz ove priče znamo da je svaka vrsta dobra koje imamo od Boga i da nam je svaka data da bismo kroz nju projavili ljubav Božju, zavoleli bližnje i tako pokazali da volimo Njega, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Izvor: SPC
