Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 6. jula 2025. godine Svetu liturgiju na Trgu slobode u Nevesinju, povodom proslave 150. godišnjice Nevesinjske puške, ustanka koji su neustrašivi Hercegovci podigli 9. jula 1875. godine protiv Osmanskog carstva.
Njegovoj svetosti su sasluživali: visokopreosvećena gospoda mitropoliti crnogorsko-primorski g. Joanikije, mileševski g. Atanasije, zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski g. Dimitrije i budimljansko-nikšićki g. Metodije; preosvećena gospoda episkopi buenosajreski i južnocentralnoamerički g. Kirilo i vikarni dioklijski g. Pajsije; sveštenstvo i sveštenomonaštvo Srpske pravoslavne crkve.
U liturgijskoj propovedi Patrijarh je između ostalog rekao:
– Draga braćo i sestre, pravoslavni Srbi, Nevesinjci, potomci Svetog Save, hrabri, divni i čestiti ljudi i borci za slobodu, za slobodu, pre svega, unutrašnju, duhovnu slobodu, za slobodu dostojanstva ljudskog, za slobodu vere, a onda i svaku drugu vrstu slobode koja može biti plod i rezultat tog i takvog slobodarskog unutarnjeg opredeljenja za Hrista, za Hrista za kojeg dajemo sve, a Njega ni za šta.
– Naš život se temelji na veri, braćo i sestre. I kao što smo čuli na samom kraju današnje jevanđeljske priče, Gospod pomaže i onom koji je došao da zatraži pomoć od Njega, iako taj koji je došao ne pripada izabranom narodu, iako taj koji je došao da moli za pomoć ni po čemu spolja ne pokazuje da je blagočestiv, da je čestit, da ima u sebi vere. Naprotiv, sve ono što je spoljašnje potvrđuje i pokazuje da je on neko ko je izvan izabranog naroda Božjeg, neko ko ne pripada Crkvi, rekli bismo danas. Štaviše, neko ko je neprijatelj, jer se radilo, kako veli jevanđeljska priča, o kapetanu koji je bio oficir rimske vojske, a ona je bila zavojevač i okupator zemlje na kojoj je živeo izabrani narod. Dakle, taj niti je verom, niti biološki pripadao izabranom narodu Božjem, onima koji su izabrali Gospoda da Ga slede i da idu za Njim.
– Onako, kako verujemo braćo i sestre, onako će nam biti. Ali ne samo ispovedajući usnama, tj. rečima svoju veru, ne samo onako kako deklarativno verujemo, nego onako kako se trudimo da ona bude naš život, da bude naša svakodnevnica, da živimo Jevanđelje Hristovo, koje u centru svom ima zapovest o ljubavi, dvojedinu i jedinstvenu zapovest. A ta zapovest ima dve strane: jedna je ljubav prema Bogu čitavim bićem, umom, srcem, usnama i telom svojim, a druga je da volimo bližnjeg svog kao samog sebe, tj. da mi pretežnije i važnije bude tvoje nego moje, ako sam ti brat. Ali i obrnuto, ako smo braća i sestre međusobno da bude važniji mir i radost onog koji je pored nas, jer kako mogu biti radostan, kako mogu biti miran, kako mogu imati mir u srcu ako ti, koji si pored mene, nemaš to isto? Onda je to arogancija, egoizam i samoljublje i najbolje će to razumeti oni koji žive kao bračna zajednica – istakao je Svetejši podsetivši:
– Može li muž biti miran ako nema mira u duši njegove žene? Može li žena imati mir ako je nemiran muž? Naravno da ne može! A to onda znači da se najpre moram boriti da ti imaš mir i radost, kako bi onda i mir i radost koji su dar Božji, a ne plod naših podviga i trudova, dar Duha Svetog, bili nešto što caruje i u nama. I evo vraćamo se opet na istu rečenicu: onako kako verujemo, neka nam bude, a mi znamo rečenicu jevanđeljsku: Da, verujem Gospode, pomozi mome neveruju. Znamo da hoćemo Hrista, da smo se opredelili za Njega, ali da u našoj svakodnevnici često ne samo odstupamo od zapovesti Hristovih, nego se ponašamo i suprotno njima, činimo i ono što nećemo. Zato i kažemo: Verujem Gospode, ali slab sam, nemoćan, grešan, pomozi mome neverju, pomozi da moja vera bude životna, da bude delatna, da mi bude i misao, i reč, i delo, da Ti sve budeš u mojom životu. Jer Gospod, braćo i sestre, sudi drugačije nego mi. Druga su Njegova pravila. Imamo ljudsku logiku, imamo često princip mera za meru, oko za oko, zub za zub, upravo po starozavetnim pravilima, a Gospod svakog od nas poziva na preumljenje, na pokajanje: Pokaj se, jer se približi Carstvo nebesko.
Besedu Patrijarha Porfirija u celosti možete pročitati OVDE.
Na kraju Svete liturgije, Viskopreosvećeni Mitropolit zahumsko-hercegovački i stonsko-primorski g. Dimitrije je poželeo dobrodošlicu Svetejšem Patrijarhu srpskom g. Porfiriju, arhijerejima i vernom narodu, deci Božjoj, živoj Crkvi Boga živog i istinitog, Oca i Sina i Svetog Duha:
– Dobrodošli, Vaša svetosti, u Nevesinje, usred Hercegovine, u ovu kamenu kolevku slobode. Dobrodošli sa svetim vladikama i mitropolitima crnogorsko-primorskim, budimljansko-nikšićkim i dioklijskim, koji su skupa sa Vama i sa njihovim i Vašim prethodnicima naša draga braća, molitvenici i pomagači ovog naroda vazda bili. Dobrodošao i sa zapadnih strana, daljih južnoameričkih i bližih zagrebačkih i ljubljanskih, naš dragi vladiko Kirilo. Dobrodošli da molitveno obeležimo jedan veliki i svetli jubilej i da pomenemo naše velike pretke.
Mitropolit Dimitrije je podsetio na susret hercegovačkih glavara sa knjazom Nikolom na Cetinju o Maloj Gospojini 1874. godine, kada su tražili pomoć za ustanak, jer kako rekoše tada: Bolje nam je da izginemo i mi i deca, no da večito robujemo:
– Kakva je to sloboda vrednija od života za koju je bolje poginuti, nego večito robovati? Razumemo li mi danas tajnu slobodoljubivosti naših predaka nevesinjskog, mostarskog, neretljanskog, stolačkog, gatačkog, pivskog, bilećkog, trebinjskog, popovopoljskog, grahovskog, jezerskog, šaranačkog, drobnjačkog, pljevaljskog i ostalih krajeva Stare Hercegovine, Bosne i Krajine. Šta je za njih značilo pominjanje Kosova i kakvo je to nadanje i bescen blago zakopano na Kosovu u jednu grobnicu? Divni naš Aleksa Šantić opevao je etos naših predaka u jednoj od najlepših patriotskih i slobodarskih pesama srpske književnosti, koja se često naziva i Sonet srpske istorije. Znamo te reči:
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô –
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Mitropolit Dimitrije je, pored ostalog, istakao i da su se za slobodu, ne samo zemaljsku, već i duhovnu, borili slavni junaci Hercegovačkog ustanka:
– Za slobodu od greha, u koji su pali i naši praroditelji i mi, zavedeni od Onoga koji je porobio ljudski rod; za slobodu od smrti, koju je taj greh u svet uveo; za slobodu koju nam je darovao Hristos, pobeđujući smrt za nas i obnavljajući čoveka; za tu slobodu dostojnu čoveka, dostojnu večnosti, borili su se i naši preci. Zato je njihovo i naše svagdašnje pominjanje Kosova i Metohije izraz vere u Hrista Gospoda Bogočoveka, izraz nade u milost Njegovu, izraz stremljenja ljubavi Njegovoj od koje nema veće nego da neko život položi za bližnje svoje, izraz ljubavi kojoj ni smrt ne može ništa.
Prisutnom narodu Božjem obratio se i Visokopreosvećeni Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije, koji je naglasio:
– Hercegovci i Crnogorci su bili zajedno u ustanku koji je počeo Nevesinjskom puškom, a i kasnije, naročito u Veljem ratu od 1876. do 1878. godine, Bog im je dao sjajne pobede na bojnom bolju. Bili su jednodušni, jednomisleni, nisu imali naoružanje kao njihovi protivnici, turska sila, ali su imali srce, spremnost i nadu da će njihova borba doneti oslobođenje i ujedinjenje celog srpskog naroda. Od Kosova i od Kosovskog boja, budući da smo bili rascepkani u neke pokrajine, razjedinjeni, nismo prestali da budemo državotvoran narod, a Hercegovina je, isto kao i Šumadija i Crna Gora, bila nosilac svesrpske državotvorne misli. Kada se oglasila Nevesinjska puška probudila je nadu na svesrpsko oslobođenje, ujedinjenje i obnovu države Nemanjića. Tako su tada ljudi razmišljali, tim nadahnućem su bili vođeni, imali su, prosto, istu želju i cilj.
– Nije, naravno, to uvek moglo da se ostvari tako lako i Hercegovački ustanak i Velji rat koji je vođen nije doneo rezultate onakve kakve je narod želeo, ali je doneo velike promene na ovom području i u Evropi, a rezultati te junačke borbe bili su mnogo veći od mogućnosti naših tada, jer smo bili narod iscrpljen, polomljen toliko vekova, osiromašen, bez ikakvih sredstava, ali kaže naš narod: Boj ne bije svijetlo oružje, no boj bije srce u junaka. Kada gledamo kakva je bila Vučedolska bitka i ostali bojevi, vidimo veličanstveno srpsko junaštvo, hrabrost, spremnost da se gine za slobodu. Ono što je krasilo srpsko junaštvo Vučjeg dola i Hercegovačkog ustanka bilo je jednodušnost našeg naroda. Ratovali su zajedno Hercegovci i Crnogorci, ali se nisu delili na dva naroda i na dva jezika. Bio je to jedan srpski narod, jedna vera, jedna misao, jedna nada, jedno kosovsko opredeljenje, jedan Kosovski zavet. Neka bi nam Bog dao tog jedinstva i te jednodušnosti kao bismo prevazišli sve svoje nesporazume kojih uvek imamo napretek. Bilo ih je i ranije, ali da se podučimo se iz naše istorije, pa da ne budemo sujetni i da, po rečima Svetejšeg Patrijarha, dobro bližnjeg uvek stavimo ispred svog dobra, pa će onda sve doći na svoje mesto – naglasio je Mitropolit crnogorsko-primorski.
Posle Svete liturgije, usledila je svečana akademija na Trgu slobode povodom 150. godišnjice Nevesinjske puške i obraćanje Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija:
– Visokopreosvećeni Mitropolite, duhovni oče i domaćine ovog kraja i ove Eparhije, vladiko Dimitrije; visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji; uvaženi i dragi gospodine Predsedniče Republike Srpske i izaslaniče Predsednika Republike Srbije, gospodo predsednici vlada i skupština, svi po redu i činu, a iznad svega draga u Hristu braćo i sestre Nevesinja, kraja junačkoga, draga duhovna deco Svetoga Save, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Radovića čije smo slovo čuli na početku ovog našeg sabranja.
I već u toj reči, tom obraćanju Svetoga popa Petra, vojvodama i knezovima srpskim sve je rečeno za svaki prostor i za svako vreme u kojem su Srbi pravoslavni živeli, u kojem žive i kojem će živeti. I ja sam stavio na papir nekoliko misli, ali sa velikim poštovanjem i ljubavlju prema rečima koje smo čuli odustajem od onoga što je preda mnom zapisano i samo hoću da izdvojim nekoliko za mene potresnih i dubokih poruka Svetog Petra Radovića, poruka i smernica koje su izraz životnog stava pravoslavnog Srbina, deteta Svetoga Save, potomka Nemanjića i svih onih koji su se jedamput za svagda u Svetom knezu Lazaru opredelili za Carstvo Nebesko u odnosu na carstvo zemaljsko.
I Nevesinjska puška ne samo da je odjek, nego je istinski i organski produžetak Lazarevog Kosovskog zaveta koji je u isto vreme i Novi Zavet Hristov, koji ne podrazumeva prezir prema onome što je zemaljsko, prema onome što je materijalno, prema onome što se vidi, nego, naprotiv, predstavlja istinsku afirmaciju i potvrdu onoga što je opipljivo, što je materijalno, što je oko nas. Međutim, samo u slučaju kada živimo u perspektivi Jevanđelja, koja je postavljena u obrnutoj perspektivi, tj. u perspektivi u kojoj je zemaljsko paradoksalno utemeljeno na nebeskom, kojoj je u korenu podnožja zemaljskog reč Hristova metafizička i onostrana, reč Gospoda našeg Isusa Hrista koja podrazumeva svetost, koja podrazumeva rečenicu: Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka. Međutim, i zemaljsko dobija svoj smisao upravo svojim korenom, kada je taj koren Reč Hristova, Jevanđelje Hristovo, onda kada je taj koren svetosavski, onda kada je taj koren svetolazarevski, onda kada je taj koren – koren koji je zasadio u ovom kraju pop Petar Radović.
Jedna poruka jeste vera. Bez vere mi smo beslovesna bića, ne razlikujemo se od beslovesnih bića koja šetaju po šumama i gorama ovih i svih drugih krajeva. Ali, verom prepoznajemo Boga kao smisao svog postojanja. Verom u Hrista prepoznajemo jedni druge kao braću i sestre i prepoznajemo jedni druge kao svoje bližnje. Kada prepoznajemo Hrista Gospoda kao smisao svog života, mi razumemo da bez jedinstva sa Njim besmisleno je i ono što je iza nas i ono što je sada i ono što je budućnost. Međutim, isto tako razumemo da ako gradimo jedinstvo i zajednicu sa Bogom prirodni plod, rezultat i duhovni produkt tog jedinstva jeste i naše međusobno jedinstvo, jeste upravo istina da sam ja tebi brat i da si ti meni brat i sestra, da smo svi međusobno braća i da važi reč velikog apostola Pavla, kada se obraćao hrišćanima u Korintu, a koji su imali mnoge nesloge i razmirice među sobom.
Sveti apostol Pavle preklinje i moli hrišćane u Korintu sledećim rečima: Molim vas, braćo, imenom Isusa Hrista da svi jedno budemo, da svi jedni budete, da nema razdora među vama. I ova reč Svetog apostola Pavla nije reč koja bi mogla biti kritikovana od neprijatelja naših, ali koja će zasigurno biti odbačena od mnogih od nas. To nije poziv na jednoumlje, jer svako od nas je ličnost, svako od nas ima punu slobodu, neponovljiv je i blagodaću Božjom svako može videti projave, fenomene, događaje i sve što je u nama i oko nas drugačije i na svoj način. Ali taj način mora da prinese na trpezu zajednice i da to bude doprinos onome što jeste poziv Hristov da svi jedni budu.
To što mislimo drugačije i što gledamo drugačije nije razlog za nesporazume i sukobe i, ne daj Bože, za isključivost i mržnju. U tome i jeste bogatstvo. Ti darovi i posebni pečati ne treba da budu prezreni i odbačeni i da idemo putem jednoumlja, ali da idemo putem jednodušnosti, jednodušnosti gde je jedna duša Duh Sveti, reč Hristova i reč Crkve, gde važi – i već smo je čuli i neprestano je slušamo – da ne želimo dugom ono ne želimo da oni nama čine i da želimo po reči i zapovesti Hristovoj da činimo jednim drugim većima čašću. Jer samo onda kada uzrastamo i bližnji pokraj mene raste, rastem ja i rastemo svi zajedno.
Dakle, reč Svetog popa Petra Radovića, potomka kneza Lazara, onog koji je oprisutnio duh Kosova ovde na ovoj svetoj zemlji, njegova reč jeste poziv na veru Hristovu, poziv na krst, na raspeće, na darivanje sebe Bogu i bližnjem radi slobode u Hristu, slobode koja podrazumeva slobodu od egoizma, od greha, od strasti, od samoljublja i koja podrazumeva ljubav prema bližnjem. Zato i Nevesinjska puška nije bila puška osvete i puška mržnje, nego je to bio vapaj i hitac ovog naroda u prostore blagodati Božje, u prostore slobode, u prostore dostojanstva, u prostore iskustva: Sve za Hrista, Hrista ni za šta.
Zato neka bi Gospod dao da i danas okupljeni na ovom Trgu Slobode uvek pred sobom imamo u svojim srcima u isto vreme odštampane i utisnute reči popa Petra Radovića koje su i reči Crkve, reči molitve, reči pokajanja, reči praštanja, reči milosrđa, reči potvrde da je Srbin Hristov, sada i uvek i u vekove vekova, amin!
Posle svečane akademije, u Spomen parku u selu Krekovi služen je pomen kod spomenika junacima Hercegovačkog ustanka.
***
Nevesinjska puška predstavlja početak Hercegovačkog ustanka koji je izbio u leto 1875. godine u Hercegovini i trajao je do 1877. godine. Prvi oružani sukob izbio je 9. jula u okolini Nevesinja, gde su se srpski seljaci suprotstavili turskim zulumćarima. Uzrok ustanka bili su višegodišnji pritisci, nasilje i teški nameti koje je lokalno stanovništvo trpelo od turskih vlasti i begovskih posednika.
Ustanak se brzo proširio na veći deo Hercegovine, a ubrzo su izbile borbe i u drugim krajevima – u istočnoj Bosni i delovima Krajine. Srbija i Crna Gora su u početku pružale tajnu pomoć ustanicima, a kasnije su 1876. zvanično ušle u rat protiv Osmanskog carstva.
Tokom ustanka odigralo se više značajnih bitaka koje su imale veliki moralni i strateški značaj za ustanike. Posebno se izdvaja bitka na Vučjem dolu 18. jula 1876. godine, gde su udružene snage hercegovačkih ustanika i crnogorske vojske nanele težak poraz turskim trupama i ubile njihovog komandanta Selim-pašu. Pored toga, važne su bile i borbe na Divinu i Muratovici, gde su ustanici uspeli da slome turske položaje i preuzmu kontrolu.
Ustanak su predvodili brojni lokalni prvaci i narodne vođe, među kojima su se istakli Jovan Guco, Petar Gojković, pop Radovan Samardžić, Lazar Sočica i vojvoda Bogdan Zimonjić. Njihova hrabrost i organizatorske sposobnosti bile su ključne za održavanje ustanka u najtežim trenucima. Istovremeno, knjaz Nikola Petrović Njegoš pružao je značajnu pomoć u koordinaciji i logistici iz Crne Gore, delujući i diplomatski i vojno.
Nevesinjska puška se u istoriji smatra okidačem događaja koji će dovesti do Srpsko-turskih ratova (1876–1878), Rusko-turskog rata i konačno do Berlinskog kongresa 1878. godine, kada su Srbija i Crna Gora stekle međunarodno priznatu nezavisnost.
Nevesinjska puška nije bila samo početak jednog lokalnog ustanka, već prekretnica u istoriji Balkana. Taj prvi pucanj iz 1875. godine označio je kraj ćutanja srpskog naroda pod osmanskom vlašću i početak oslobođenja. Iz Nevesinja se plamen otpora proširio na celu Hercegovinu, Srbiju, Crnu Goru i dalje. Usledili su ratovi, diplomatske promene i na kraju slom turske vlasti. Zato Nevesinjska puška ostaje upamćena ne samo kao simvol hrabrosti jednog naroda, već kao prva istinska najava slobode za sve balkanske narode.
Izvor: SPC
