Uz molitveno učešće Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija i Preosvećenog Episkopa jegarskog g. Nektarija, Njegovo preosveštenstvo Episkop novobrdski g. Ilarion, vikarni Episkop Njegove svetosti, služio je 29. marta 2023. godine Svetu liturgiju pređeosvećenih darova u crkvi Svete Trojice u Sremčici.
Tom prilikom, sveštenstvo arhijerejskog namesništva beogradskog četvrtog je pristupilo Svetoj tajni ispovesti. Na kraju bogosluženja besedeo je Patrijarh Porfirije:
– Braćo i sestre, uvek se radujemo da dođemo ovde u Sremčicu, u ovaj divni hram, ali pre svega među vas, divne ljude Božje. Danas smo služili Liturgiju pređeosvećenih darova u toku posta koji se već zahuktao i približava se svome cilju, prazniku Vaskrsenja Hristovog. To je praznik u kojem se ne samo sećamo velikih događaja iz života Gospoda našeg Isusa Hrista, nego i sami postajemo učesnici i baštinici tih događaja. Najvažniji sadržaj tih događaja jeste pobeda nad prolaznošću, pobeda nad smrću, pobeda nad grehom, pobeda nad onim kome neka je daleka lepa kuća, nad nepomjanikom.
Post je period kada se sabiramo ne samo u psihiloškom smislu te reči, jer danas je popularno baviti se samorazvojem, samospoznajom i afirmisanjem sebe, ali ogoljenog od prisustva Božjeg, od prisustva blagodati Božje, od onoga što je sadržaj praznika Vaskrsenja Hristovog, u kojem jesmo i mi učesnici, sudeonici. Mi, dakle, učestvujemo u svemu onome što je Hristos radi nas učinio, jer On je ostao jedan od nas da bismo mi svi mogli da postanemo On, a već u Njemu jesmo On i On je mi.
Važno je da budemo deo Njegovog Tela i Njegove Crkve, važno je da budemo na putu života Crkve i zato je i važan post. To je istinski i pravi put. Na tom putu sa postom je prožeta i tajna pokajanja. Zapravo post i jeste intenzivan ili naglašen period pokajanja, ne zbog toga što je to period u kojem treba da se kajemo a svi ostali periodi su periodi kada ne treba da se kajemo. Ne, nego to je samo intenzivniji period na koji nas Crkva poziva da živimo u pokajanju, da se neprestano podsećamo da je pokajanje jedina atmosfera koja je duhovna, hrišćanska i jevanđeljska u kojoj treba da živimo. Međutim, to pokajanje nije u već pomenutom psihološkom smislu te reči, ne kao period ispaštanja griže savesti, nego pokajanja kao najdublje, najintenzivnije, najjevanđelskije radosti, radosti koja nije od ovoga sveta. Kao kad se nađemo brat pred bratom, sestra pred sestrom, ili brat pred sestrom i obrnuto koji su povezani neraskidivom ljubavlju i koji bi čitav svoj život dali i sve što imaju za svog brata ili sestru, ali po slabosti svojoj, koja u svojoj osnovi uvek jeste plod egoizma i samoljublja, ne da nam se da to projavimo praktično. Baš kako kaže apostol Pavle: Zašto činim ono što neću? Hteo bih život da ti dam, a neprestano iznutra moje ostrašćeno, egoistično ja, samoljubivo ja se isprečuje i nedozvoljava da se iz mene projavi ono što zapravo ja jesam prema tebi, prema tebi kao svom bratu ili svojoj sestri. Međutim, susret licem u lice kada se nađemo sve između nas kao bilo koja vrsta pregrade pada i ja samo osećam ljubav prema tebi i ti ljubav prema meni. Sve ono što je bila prepreka na putu prožimanja međusobnog u ljubavi jednostavno isčezava kao dim. To je dakle pokajanje. Pokajanje se može razumeti samo u kontekstu naše vere u Hrista, ali vere koja je beskrajno poverenje naše ljubavi u odnosu na Njega.
Mi nemoćni i jadni često mislimo da možemo da učinimo velika dela, a najinteresantnije je kad sami sebe podstičemo i, nemojte da zamerite na izrazu, sami sebe ložimo kako smo branitelji, kako smo čuvari, kako treba im skresati, treba im reći, neka znaju ko smo mi. Dakle, umislimo da smo neke veličine i uživimo se u te uloge, a zapravo samo, što bi rekli ovi, bildujemo svoj ego još više. Naravno, prija nam kad neko kaže: To! Neka si im rekao, svaka čast! Ti si junak! Međutim, od vere i poverenja u Hrista, od onoga što treba da bude oružje i oruđe koje se izoštrava u najdubljoj tišini, u najvećoj osamljenosti, daleko od buke i očiju sveta, gde niko ne može da pristupi, u klijeti svoga srca, tamo gde je molitva i tamo gde je prisutan Gospod, od toga najčešće nema ništa i sve se svodi na logiku ovog sveta. A logika ovog sveta, vidimo sami, uperena je na promociju samoljublja, svojih interesa, egoizma, svake vrste korupcije, spoljašnje, materijalne, ali još strašnije unutrašnje, duhovne. Ta duhovna korupcija je opasna! Ta duhovna korupcija jeste prihvatanje aplauza i pohvala od ovog sveta. Da vas ne zamaram svim tim detaljima, jer svi to dobro Duhom Svetim i verom svojom u silu i ljubav Božju znate mnogo bolje, nego oni koji su izvan hrama Božjeg.
Nama je pokajanje put, nama je atmosfera našeg života, ambijent u kojem se osećamo komfornim, u kojem se osećamo slobodnim, pokajanje kao najdublja radost, kao radost nevečernjeg Osmog dana, tiha, blaga, neuhvatljiva, radost u kojoj stojimo pred Gospodom i kupamo se u blagodeti Njegovoj svesni da smo bez Njega ništa a da u Njemu mi ništa, nejaki i nemoćni postajemo sve, jer sve što je Njegovo postaje i naše. Prema tome, svi oni koji o nama kao pokajnicima misle da smo slabići, da smo nemoćni, da bežimo od realnosti, jednostavno u najboljem slučaju ne poznaju o čemu se tu radi. Ne razumeju da pokajanje jeste naš podvig, naš trud skromni i nemoćni, ali trud koji u sinergiji i saradnji sa blagodaću Božjom ima ili hoće da ima za rezultat da se iz našeg bića projavi ono što je dar Božji, da se projavi vrlina, da se projavi smirenje, da se projavi naša spremnost da svakog čoveka, ali pre svega onog koji je pored nas, najneposrednijeg, vidimo kao nekog bez kojeg je naš život nezamisliv, da ga vidimo kao nekog za koga smo spremni da damo sve što imamo i samog sebe. To je cilj, a period pokajanja jeste bitka i podvig na putu ka tom cilju. Najmanje je važno do koje ćemo tačke stići. Važno je da to hoćemo, a sve ostalo je u ruci Božjoj, u ljubavi Njegovoj.
Neka Bog da da ovih nekoliko nedelja koje nas dele od praznika Vaskrsenja Hristovog svi provedemo u još intenzivnijem postu, a to znači u još intenzivnijem pokajanju, ne spolja, ne u preteranoj našoj brizi da li smo uzeli tri kapi ulja više ili manje. Neka svako uzme onoliko koliko mu telo može izneti ili, još bolje, neka svako uzme onoliko koliko njegov sveštenik blagoslovi, jer sveštenička služba je služba Hristova, bez obzira na to što mi ponekad u njemu možemo videti i logično vidimo neke ljudske osobine koje nama ne leže baš u stvari duhovnog života. I da hoće i da neće – ne po automatizmu i nemehanički, već po slobodi blagodati Duha Svetog – mi ćemo dobiti, ako smo otvoreni i imamo poverenja u Hrista, ono što je za nas najkorisnije i najbolje. Dakle, da nam se ne svede post u spoljašnjoj brizi oko vrste hrane, nego neka to bude samo uvod u brigu o našim unutarnjim pokretima, pokretima duše gde treba da se trudimo da oni budu usklađeni sa Jevanđeljem Hristovim. Tamo sve piše, nema mnogo mudrovnja. Otvorimo Jevanđelje! Koju god stranu Jevanđelja da otvorimo naći ćemo za sebe odgovarajući savet i smernicu. Ne budimo skloni – nažalost, to je odlika, ne znam kako je nekad bilo, ali zasigurno našeg vremena – da dorađujemo Jevanđelje, da još malo dopišemo nešto u jevanđeljske priče koje su zabeležili apostoli Matej, Marko i Luka i Jovan, jer biće da oni ipak nisu znali koliko mi znamo. Neka nas Gospod nas sačuva od takvih iskušenja. To je ono što je izazov i iskušenje našeg vremena.
Dodaću samo još ovo, jer nije od juče, ali imao sam priliku – anegdotski ću to ispričati – da se srećem sa ljudima koje znam decenijama i ne samo ja, nego i druga braća, ovde prisutni episkopi Ilarion i Nektarije i razni drugi. Trudili smo se da budemo ono što jesmo, na šta nas je Gospod pozvao; u konkretnim slučajevima trudili smo se da razumemo probleme onih koji nam se obraćaju i koliko je to ljudski moguće da im izađemo u susret. Međutim, konkretna priča i slučaj se završava tako što konkretna u Hristu rođaka ili rođak, brat ili sestra, kaže: Znate, Vaša svetosti, budite uvek uz narod. I ja kažem: Sestro, ja kad bih sada nastupao po onome kako bi trebalo i, ne daj Bože, sa pozicije neke vlasti ja bih ti se zahvalio i rekao: Izvoli, izađi odavde. Jer ne razumem šta to znači. Evo, sad mi ovde sabrani, kao da postojimo vi i ja, i sad neko nekome treba da nameće neka svoja viđenja i stavove, treba jedni druge da obaveštavamo o tome da je sada napolju sunce ili da je dan. Valjda je to prirodna stvar. Mi smo jedno telo, jedan organizam. Šta to znači? Očekivanja i zablude u kojima mi očekujemo od Hrista, a to znači od Tela Njegovog i od Crkve, ili očekujemo od samih sebe da bez vere u Hrista, bez poverenja u Njega, bez molitve, bez posta, bez pokajanja možemo išta razumeti a kamoli postići bilo šta u najmanju ruku su naivna. Očekivanja te vrste u najmanju ruku su naivna. Zato sam prethodno rekao: Samo treba čitati Jevanđelje, a ne dorađivati Jevanđelje, praviti Ga po svojoj slici i prilici, pisati novo Jevanđelje, i još gore, slikati Hrista po svojoj slici i prilici. Kao da nismo mi stvoreni po Njegovoj slici i prilici, kao da On nije raspet pre nas, kao da On nije gonjen pre nas, kao da Njega nisu mrzeli pre nas, kao da od Njega nisu očekivali pre nas da On pobedi Rimsko carstvo, kao da nisu želeli da On donese demokratiju, da ne upotrebim tu reč u izgovoru koji je koristio Justin Popović. Hajde da je upotrebimo, on to naziva demonokratijom. Dakle, kao da Hristos nije Hristos i kao da smo mi oni fariseji, sadukeji i književnici koji od Hrista očekujemo ne samo što su oni očekivali, nego još više očekujemo zemaljska rešenja. Sveti vladika Nikolaj je rekao: Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme. Šta je to bolje vreme? Period pokajanja je i vaspitni pedagoški period u kome treba da se vraćamo sebi i u kojem treba opet i iznova da se vraćamo Jevanđelju, da se vraćamo Hristu i na kraju da se vraćamo sebi, kao što već rekoh, onakvima kakve nas je Hristos zamislio.
Neka Bog da da mi dočekamo u radosti i veselju praznik Vaskrsenja Hristovog. Sve ovo što sam pričao je podstrek da se podsetimo na činjenicu da je naš život radost i pobeda sve dotle dok smo na krstu, jer u tajni krsta se sadrži i tajna Vaskrsenja Gospodnjeg. Živeli na mnogo godina!
Izvor. SPC
