Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 23. oktobra 2022. godine svetu arhijerejsku Liturgiju u paraklisu Svetog Jovana Bogoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Njegova Svetost Patrijarh se tom prilikom obratio bogoslovima, studentima i njihovim profesorima:
-U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, dragi studenti i bogoslovi, radujem se što smo se danas ovde u ovom našem paraklisu, u ovom hramu, posle dužeg vremena sabrali da se zajedno molimo Bogu, da služimo svetu Liturgiju, da se molimo Bogu jedni za druge, za svoje bližnje, ali i za spasenje čitavog sveta.
Mi smo čuli danas nekoliko odlomaka iz Novog Zaveta, iz Poslanice apostola Pavla i odlomak iz Jevanđelja po Luki. Gospod je kazao, a zapisao jevanđelist Luka, da kako hoćete da vam čine ljudi tako činite i vi njima. Međutim, pre toga apostol Pavle u Poslanici Jevrejima, čuli smo, kaže: Ne dajte se da budete zavedeni tuđim učenjima. Odlomak iz Jevanđelja po Luki jeste ukratko, kako se danas popularno kaže, program, sistem pravila ili sistem vrednosti po kojima mi trebamo da živimo, sistem koji možemo nazvati učenjem Hristovim, tj. učenjem Crkve, a samim tim i svojim učenjem. Apostol Pavle opominje da treba da se držimo ovog učenja, da ne dozvolimo da budemo zavedeni tuđim idejama i tuđim učenjima. Uvek je – ako je zapisano, znači i tada ih je bilo – učenja koja su bila zavodljiva i primamljiva za hrišćane pre svega zbog toga što su obećavala jednostavan život, komforan život, što su obećavala prečice kojima se može doći do cilja. Po pravilu i tadašnja učenja, kao i mnoga učenja kroz vekova, pa mnoga i sa kojima smo mi suočeni, imala su za cilj da urede život na zemlji da bude nama lagodan i komforan. Međutim, isti apostol kaže da grad u kojem živimo, grad ovaj u kojem se sada nalazimo, nije postojan i da mi zapravo čekamo onaj koji će doći. Taj koji čekamo već je Crkvom i u Crkvi došao i mi u tom gradu već sada i ovde participiramo, a to opet jeste Crkva Hristova.
Dakle, Crkva ima svoje učenje koje nije naprosto plod nekakvih istraživanja, iščitavanja knjiga, zaključivanja, nije izraz logike ovog sveta. To učenje nije naprosto samo učenje kao svojevrsna spekulacija ili teorija, nego učenje Crkve jeste zapravo život Crkve. Učenje, tj. vera Crkve jeste izraz iskustva Crkve koja je plod prisustva Božjeg među nama i naše zajednice sa Njim, našeg života u Njemu. To i takvo iskustvo, u tom smislu možemo reći učenje, nije ništa drugo nego plod reči Hristove u temelju života Crkve, u temelju našeg života, u temelju svake naše reči, ideje, izraza. U temelju svakog našeg bogoslovskog učenja – onda kada je ono autentično i izvorno – stoji reč Hristova kao koren. Ona je izvor.
Evo, čuli smo i danas odlomak iz Besede na Gori koja je zapisana i u Matejevom Jevanđelju i koja je veoma jasna, eksplicitna, konkretna. Sve što je Gospod u svojoj Besedi na Gori rekao moglo bi se sažeti u jednu reč, a to je ljubav, ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem. Međutim, živeti u ljubavi i po ljubavi – toj krstolikoj, dvojedinoj: prema Bogu i prema bližnjem – nije jednostavno i ne podrazumeva se samo po sebi da se može realizovati. Ta i takva ljubav zahteva upravo krst. Sve ono što je logika ovog sveta, sve ono što je za pohvalu u ovom svetu, sve ono na šta nas podstiče ovaj svet: na život po svojoj volji, na uspeh, na bogatstvo, na nadmetanje, na suparništvo… sve to strano je reči Hristovoj, strano je samim tim i sistemu vrednosti po kojem mi pravoslavni hrišćani živimo.
Pozvani smo da živimo i treba da živimo! Taj krst i ta ljubav podrazumeva samo prevazilaženje, preobražaj i opredeljenje za podvig, za istinsku i potpunu čistotu svekolikog čoveka. Nema unutrašnje čistote, nema unutrašnje bistrine, nema unutrašnje snage i svetlosti ako se ne trudimo. I pored svih svojih slabosti i nemoći treba da se borimo i za spoljašnju čistotu ili bar, u najmanju ruku, da znamo da nema autentične, istinske, hristolike i bogolike reči onda kada se svecelim svojim bićem kao jedinstvena ličnost ne trudimo, da se tako izrazim, da i spolja i iznutra usklađujemo sebe sa onim na šta nas Gospod poziva, da se upodobljujemo reči Hristovoj, da se upodobljujemo samom Hristu. I zato slušajući reč apostola Pavla, želeći da živimo njom, trudeći se da ne budemo zavedeni tuđim učenjima, moramo neprestano, svakodnevno i svakog trenutka i rečju, i delom, i mišlju, i čitavim svojim bićem da se neprestano vraćamo Izvoru, vraćamo Korenu, vraćamo Hristu, a samim tim da idemo zajedno sa Njim u budućnost.
Logika Crkve jeste logika Hristova. Ona je u potpunoj suprotnosti neretko sa logikom ovog sveta koja nas poziva, jednom rečju, da ustrojimo svoj život u skladu sa samoljubljem, sa egoizmom, koja nas poziva da činimo što nam je srcu drago, pritom zaboravljajući da je neophodno i da je preduslov da činimo ono što nam je srcu drago – a da bi to bilo spasonosno crkveno, jevanđeljski i duhovno – to srce mora da se čisti. Ako je srce pomračeno raznim i mnogim strastima, ako dozvolimo da bude pomračeno, onda je i ono što budemo želeli da činimo i ono što ćemo činiti biće pomračeno, biće pogrešno, biće život koji ide i vodi stranputicom.
Na nama je kao Crkvi – Crkva i postoji zato što je Hristos sa Njom, kao Njena glava – da uvek i iznova svedočimo reč Hristovu delom i rečju, životom i rečju, tj. životom koji podrazumeva i podvig telesni i podvig unutrašnji, podvig duhovni, da znamo da ćemo nailaziti na nesporazume, da znamo da ćemo neprestano biti pozivani da mi uskladimo sebe i svoj život sa raznim teorijama koje su prolazne, koje su kratkotrajne, sa raznim idejama i ideologijama, i da ćemo u tom pozivu često biti suočeni sa ličnim iskušenjem da li smo ljudi van ovog vremena i prostora, da li živimo u nekim prošlim vekovima ili smo deca ovog doba i ovog veka. Neretko ćemo čuti da nismo modernizovani, da treba da se reformišemo i tako dalje i tako slično… I tu nam pomažu reči apostola Pavla koji uvek svedoči reč Hristovu, ali se prilagođava svojim slušaocima. Često će nam se činiti da je po sebi kontradiktoran, da jednima govori jedno, a drugima govori drugo, ali ne, budući da je ukorenjen u Hristu, da je utvrđen u Hristu, da živi u Njemu i sa Njim, on se trudi da se prilagodi epistemološkoj i gnoseološkoj percepciji, tj. predispozicijama onih kojima se obraća.
Prema tome, da bismo bili uvek u duhu Jevanđelja i reči Hristove uvek je veoma važno da se trudimo i pored svih svojih slabosti, ponavljam: padova i promašaja, kroz pokajanje da živimo u Hristu, da otkrivamo Hrista u sebi, jer smo mi hram Duha Svetog i On tu boravi, da otvorimo prostor da nam se On neprestano otkriva. Tada nećemo imati problem. Tada ćemo uvek biti jasni i razumljivi, jer se ne može svetlost sakriti i biti nevidljiva i nerazumljiva onda kad na gori stoji.
Danas smo čuli jedno od, uslovno rečeno, pravila koje treba da bude pravilo našeg života. Ono glasi: Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima. Nije neophodno da trošimo reči na to da u korenu i kao sadržaj mnogih ideja i idelogija u najboljem slučaju stoji vrednost ravnopravnosti i reciprociteta, u smislu da što ti učini drugi – čini i ti njemu ili ako si pozajmio nekome nešto, logično je da očekuješ da ti se vrati. Svet nažalost i pored toga što sebi postavlja ta naizgled pravična pravila, reklo bi se demokratska pravila, ne živi po tim pravilima. Govorimo svi o demokratiji, o pravdi, a gde god da odemo, u bilo koji deo sveta, videćemo da svugde caruje egoizam, samoljublje, licemerje, dvoličnost, da se jedno misli, drugo govori, a treće čini. To nije toliko važno za nas. Dovoljno je da i sami imamo to iskustvo i da u isto vreme razumemo na šta nas poziva Jevanđelje. Ne poziva nas na običnu etiku koja ima svoje naredbe i pravila koja kazuju šta je dozvoljeno ili nedozvoljeno, niti na neki juritički kontekst koji isto tako ima svoja pravila, nego nas poziva na rizik ljubavi, na salto mortale, na rizik ljubavi koji se temelji na ljubavi prema Hristu, ali pre svega na Hristovoj ljubavi prema nama, na veri i poverenju Hristovom u čoveka, na osnovu koga analiziramo svoju veru i poverenje. Raspeti se nije jednostavno, ali u raspeću i u krstu već se nalazi i pobeda.
Neka bi Bog dao da uvek slušajući reč Hristovu njom živimo, da nam ona bude sadržaj i da slušajući Besedu na Gori znamo da nam tamo Gospod nije obećao mled i mleko ovde na zemlji, nego nam nudi krst, koji je krst Njegov, a On sam kaže: Ko hoće da ide za mnom nek uzme krst svoj i pođe za mnom. U tom krstu, u toj odluci, u tom prvom koraku već se nalazi i iskustvo trijumfa, iskustvo pobede i iskustvo vaskrsenja. Neka krst Hristov bude naš put, naš život i naš sadržaj, jer onda smo i mi Hristovi i sve što je Njegovo postaje naše i zato Ga slavimo i ovde u vekove vekova. Amin!
