Njegova svetost Patrijarh srpski g. Profirije služio je 30. jula 2023. godine Svetu liturgiju u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Beogradu i tom prilikom besedio:
– Braćo i sestre, i danas, kao i u svakom odlomku iz Jevanđelja koji čitamo na Svetoj liturgiji, imamo dramatične događaje, događaje vezane za život Isusa Hrista, za Njegovo spasiteljno delo, ali i događaje koji se neposredno tiču ne samo prošlih vremena, vremena kada su se oni zbili, nego i nas neposredno, svakoga od nas pojedinačno. Gospod je u pustinji, na pustom mestu. Oko Njega mnoštvo ljudi sluša Njegovu reč. Već je poodmakao dan i svi koji su sabrani oko Njega, provevši mnogo sati u Njegovoj blizini bez hrane, logično je da su ogladneli.
Činjenica da Hrista prate ljudi i u pustinji i činjenica da i u pustinji Gospod čini čudo otkriva pustinju kao važno mesto, mesto koje je, sa jedne strane, divlje, koje je škrto, koje podrazumeva mnoštvo iskušenja, nedaća i izazova, ali istovremeno to je i mesto koje rađa velike ideje. Najveći broj velikih religija ponikao je iz pustinje. To mesto takođe rađa velike umove, velike ljude. Svi proroci, podvižnici i askete provodili su vreme u pustinji. I sam je Gospod, posebno pred svaku Njegovu duhovnu aktivnost, a najpre pred početak Njegove propovedi o Njemu kao Mesiji, proveo u pustinji, a i kasnije, sve do svog Raspeća, kombinuje delovanje među narodom po naseljima, po naseljenim mestima, ali i boravak u pustinji.
Pustinja nije samo geografski pojam, geografski prostor. Pustinja je pre svega duhovni pojam. U pustinji može živeti svako od nas bez da je izišao iz grada, jer pustinja je pre svega usamljenost, ostavljenost od Boga i ljudi, bolje rečeno, napuštanje Boga i ljudi. Dakle, pustinja može biti biološka kategorija, ali isto tako i duhovno stanje. Evo, Gospod pokazuje da je pustinja blagoslov. To pokazuje najpre svojim primerom. Zašto? Zato što je pustinja istovremeno samoća, mogućnost da odvojimo svoj um od spoljašnjih slika, od informacija, od podataka koji dolaze spolja, a neretko i od informacija koje dolaze od nepomjenika sa samo jednim ciljem, a to je da nas odvoji od onoga što je nama jedino potrebno, a to je naša veznost za Hrista, da nas odvoje od Boga, da nas odvoje o temelja našeg života.
Međutim, kada smo na usamljenom mestu ili u klijeti svoga srca, kako kaže Gospod, tada imamo priliku da stojimo pred Bogom. Stojeći pred Izvorom svoga života, stojeći pred Onim koji je početak i kraj, stojeći pred samim Bogom, stojimo pred Njim ne uzalud, nego pred Njim kao pred ogledalom, pred Njim kao pred mogućnošću da vidimo sebe onakvim kakvi jesmo u odnosu na ono kakvi bismo trebali da budemo, da vidimo sebe u kontekstu zapovesti Božje, da vidimo sebe u kontekstu zakona Božjeg, da vidimo i prepoznamo da li stojimo na putu spasenja i trudimo li se slabašnim i nemoćnim svojim snagama da Hristos bude naš život, da Jevanđelje Njegovo bude naš put i zakon, da Jevanđelje Hristovo i reč Hristova budu kriterijum i mera kojima merimo sve ostalo, svaku drugu reč, svaki drugi zakon, ali najpre merimo i odmeravamo, ocenjujemo i procenjujemo sebe. Ako uzmemo bilo koju drugu meru mimo Hrista ili samoga sebe uzmemo za meru u najmanju ruku nećemo se ispravno videti, a po pravilu ići ćemo pogrešnim putem.
Dakle, pustinja zapravo nije usamljenost. Pustinja je mesto molitve, a molitva nije ništa drugo nego opštenje sa Bogom. Molitva je zajednica sa Bogom, a preko Boga onda na ispravan način i sa svom tvorevinom, pa i sa samim sobom. I evo, tu, u pustinji, Gospod pokazuje najpre ništa novo i neobično, čineći čudo pretvarajući hleb i ribu od male količine u onoliko koliko je potrebno da se svi ljudi nahrane i da još pretekne. Glad i žeđ jesu utkane u našu prirodu. Mi smo gladna bića. Čovek je gladno biće. Ono smo čime se hranimo. Umnožavanje hleba i ribe i nasićenje gladnih okupljenih oko Hrista jeste samo simvol naše unutrašnje gladi. Onda kada se hranimo rečju Hristovom, kada se hranimo duhovnom rečju, postajemo duhovna bića. Ono smo što jedemo, ono smo što pijemo, ono smo čime se hranimo. Ako je duhovna hrama osnovna hrana kojom se hranimo, onda postajemo duhovna bića i onda nam nikada neće nedostajati onoga što je spolja i što je spoljašnje. Ako najpre čeznemo za spoljašnjom hranom, za spoljašnjim vrednostima, za materijalinim vrednostima, onda ćemo – što više stičemo, što više imamo, što se više hranimo – biti sve gladniji, sve prazniji. Što više imamo, više će nam nedostajati. Ta spoljašnja hrana, kao i unutrašnja hrana, jeste kao morska voda kojom hoćemo da utolimo svoju žeđ i glad, ali što je više pijemo sve smo žedniji. Isto je i sa duhovnom rečju. Što se više hranimo duhovnom rečju, smislom, blagodaću Božjom, što se više napajamo lepotama božanskim, utoliko smo gladniji i žedniji tih istih lepota.
Dakle, ištimo najpre Carstva nebeskog – jeste reč Hristova! Ištimo najpre duhovne hrane i duhovnog pića i sve ostalo će nam se dodati. Sve ostalo ćemo dobiti u meri koja je za svakog od nas pojedinačno najbolja. Naravno, nije svačija ista, a svačija treba da služi ne samo njemu i njegovom spasenju, nego da služi pre svega mogućnosti da gradi zajednicu, da daruje sebe kroz ono što dobija od Boga. Neka bi Gospod dao da i mi, braćo i sestre, uvek najpre ištemo duhovnu hranu, Jevanđelje Hristovo, reč Njegovu, da rastemo u Duhu Svetome blagodaću Božjom i onda ćemo sve ostalo dobiti baš onoliko koliko nam treba, a što je najvažnije od svega, imaćemo mir, radost, lepotu, istinsko i pravo duhovno zdravlje tako da ćemo moći da prepoznamo da je Isus Hristos Sin Božji, naš Bog i Spasitelj, kome neka je slava u vekove vekova, amin.
Izvor: SPC
