U petak, 1. decembra 2023. godine, u svečanoj dvorani Matice srpske, održana je svečana akademija povodom sto dvadeset godina od osnivanja Kola srpskih sestara.
Svečanosti su prisustvovali Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, Preosvećena gospoda episkopi bački Irinej i mohački Damaskin, gospođa Maja Gojković, potpredsednica Vlade Republike Srbije i ministarka kulture, g. Nikola Banjac, posebni savetnik ministra odbrane, gospođa Jelena Marinković Radomirović, predsednica Skupštine Grada Novog Sada, profesor dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, g. Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske, sveštenstvo, članice Kola srpskih sestara Eparhije bačke i mnogobrojni narod.
Pozdravne reči na početku svečane akademije uputila je gospođa Mirjana Šuljmanac Šećerov, predsednica Kola srpskih sestara Eparhije bačke. Posle pozdravnih reči, gospođa Mirjana Šuljmanac Šećerov je uručila povelju Kola srpskih sestara Preosvećenom Episkopu bačkom g. Irineju i protojereju-stavroforu Branku Ćurčinu.
Prisutnima se potom obratio Svetejši Patrijarh srpski g. Porfirije:
„Vaša Preosveštenstva, uvažena gospođo predsednice Kola srpskih sestara, gospodine predsedniče Matice srpske, gospođo potpredsednice Vlade Srbije, časni oci, braćo i sestre! Ja sam zaista počastvovan i ganut najpre činjenicom da sam ovde u Matici srpskoj, a zaista blagoslovenim povodom, a to je obeležavanje sto dvadeset godina od postojanja Kola srpskih sestara. Kao što je gospođa Šećerov već rekla, sećam se te 1991. godine, već sam bio u Kovilju, kada je, po blagoslovu vladike Irineja, obnovljen rad Kola srpskih sestara ovde u Novom Sadu i sećam se, Bog da joj dušu prosti, Savke Gojković, kao prve predsednice. Sećam se, ne samo u smislu emocija, koje su prirodne i normalne među braćom i sestrama, nego i konkretnih događaja i ljubavi Kola srpskih sestara, koja je ukazivana u odnosu na sve potrebite, na svakom mestu, bez obzira o kojoj potrebi se radi, bez obzira o kojem uzrastu čoveka se radi, bez obzira čak i na to da li su svi pravoslavni i Srbi među onima kojima je pomoć potrebna. Naročito se sećam mnogostruke, mnogokratne pomoći sestara Kola srpskih sestara manastiru Kovilju, u kojem sam tada bio. Negde se poklapa, nešto ranije smo mi došli nego što je obnovljen rad Kola srpskih sestara u manastir Kovilj, ali pošto je sve decenijama, najpre mukom i trudom nekolicine monaha i blagoslovom tadašnjeg episkopa preživljavalo, onda je došao i period kada je manastir bio bez monaha. Dakle, zbog svega toga manastir je bio potpuno zapušten i, naravno, nije bilo prirodno da se očekuje da se manastir u potpunosti odmah može obnoviti nego je trebalo najpre uspostaviti elementarnu higijenu. I na tom planu, danima, u redovnim razmacima, i Savka i druge sestre, neke od vas ovde prisutnih i prepoznajem, dolazile su i pomagale nama monasima ili, bolje reći, trudile se da učine sve što treba učiniti da manastir elementarno ispunjava uslove za život. Zbog toga, naravno, osećam pre svega, i dan-danas veliku zahvalnost. Takođe, iskustvo razgovorâ, druženja sa sestrama iz tog perioda, ukazivalo je na to da se radi o hrišćankama i o Srpkinjama, baš ono što je bila tradicija sestara Kola srpskih sestara, a to je, danas bi rekli, društveni angažman, iako taj pojam u sebi često može da nosi jedan bezličan odnos prema anonimnim i nepoznatim ljudima. Pre će biti da je to bio jedan izraz čovekoljublja, filantropska delatnost žena, devojaka isto tako, koje se trude da ispunjavaju i volju Božju da služe Bogu, ali i da služe i bližnjima. Upravo sto dvadeset godina od postojanja Kola srpskih sestara svedoči o toj i takvoj tradiciji, ali isto i činjenicu, koja nije slučajna – da je osnovano Kolo srpskih sestara na Uspenje Presvete Bogorodice, što je direktno i rečju, ali i delom svedočanstvo o tome da su naše sestre, žene iz našeg naroda, pravoslavne hrišćanke, videle u Presvetoj Bogorodici i zaštitnicu, pokroviteljicu, ali i primer za ugled, jer Presveta Bogorodica jeste Majka Gospoda Hrista, ali i žena koja čitavim svojim bićem jeste čovekoljublje i ne samo ona nego i žene mironosice, koje su, ugledajući se na nju, i one čitavim svojim bićem služile Bogu i služile bližnjima i to bi se današnjim jezikom moglo reći da su i one bile prve društvene delatnice, ali vraćam se na našu formulaciju – one koje su pokazivale bogoljublje i čovekoljublje, koje su apostoli apostolima bile. U samom nazivu Kolo srpskih sestara već se otkriva i suština i priroda Kola, a to je da su sestre u kolu, tojest da su vezane jedna za drugu, da se oslanjaju jedna na drugu i da je svaka svakoj potrebna da žive spoznajom da smo jedni drugima potrebni, a da svako u kolu, tojest u zajednici ima svoje mesto. U tom Kolu srpskih sestara i svi mi nalazimo svoje mesto, jer smo svi deo jedne i jedinstvene zajednice – Crkve Hristove, ali i pripadnici jednog te istog naroda koji postoji, kao i svi drugi narodi, da bi upoznao Boga i da bi, upoznavši Boga, Njega svedočio preobražavajući sebe u narod Božji. Dobar čovek stvara dobro društvo, a hrišćani i hrišćanke preobražavaju svet. U tom postupku i procesu preobražaja u našem narodu, sestre Kola srpskih sestara imaju svakako veoma, veoma značajno mesto.
Iz tog razloga, na predlog Episkopa bačkog gospodina Irineja, vašeg Vladike i našeg duhovnog oca, naš Sinod je Kolu srpskih sestara dodelio orden Svetoga Save.ˮ
Patrijarh srpski g. Porfirije uručio je Kolu srpskih sestara Eparhije bačke orden Svetog Save drugog stepena, koji im je, na predlog Preosvećenog Episkopa bačkog g. Irineja, dodelio Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, povodom sto dvadeset godina postojanja, dobrotvornog rada i negovanja kulture i tradicije našega naroda.
