Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije blagoslovio je 4. novembra 2021. godine na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu rad Međunarodnog ekspertskog panela Dvadeset godina Verske nastave u Republici Srbiji
Otvaranju skupa, čiji su organizatori Odbor za veronauku Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu, prisustvovali su dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu protojerej dr Zoran Ranković; ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja g. Branko Ružić; Biskup g. Ladislav Nemet, predsednik Biskupske konferencije Svetog Kirila i Metodija; Reis-l-ulema Islamske zajednica Srbije Sead ef. Nasufović; Muftija prof. dr Mevlud ef. Dudić, predsednik Mešihata Islamske zajednice u Srbiji; Biskup Slovačke Evangeličke Crkve a.v. g. Jaroslav Javornik; Veliki rabin Srbije g. Isak Asiel; direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Vladimir Roganović; istaknuti eksperti za pitanja odnosa Crkve, države i društva: prof. dr Gerhard Robers, prof. dr Silvio Ferari i prof. dr Atanasios Stojanidis; učesnici u panel diskusijama: Episkop bački dr Irinej, prof. dr Sima Avramović i prof. dr Vojislav Milovanović; kao i Preosvećena gospoda Episkopi vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, timočki Ilarion, valjevski Isihije, remezijanski Stefan i toplički Jerotej.
Pozdravna slova učesnicima skupa uputili su dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu protojerej dr Zoran Ranković i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja g. Branko Ružić.
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je održao uvodno izlaganje koje prenosimo u celini:
Vaše Prevashodstvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade i ministre prosvete, draga braćo u episkopstvu, vladike, predsedniče Biskupske konferencije, biskupi crkava reformacije, dragi predvodnici islamskih zajednica u našoj Otadžbini, brate rabine,
Dragi gosti, profesore Robers, profesore Ferari, profesore Stojanidis, hvala vam što ste danas sa nama, hvala vam na pomoći koju nam pružate, na znanju i iskustvu kojima ste nam već pružili pomoć, a koje će nam svakako pomoći i u vremenu koje predstoji,
Poštovani gospodine direktore Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama, predstavnici ustanova koji se bave prosvetom i njenim unapređenjem; dame i gospodo, predstavnici prijateljskih država koji ste teoretski, zakonodavno i praktično uskladili održavanje verske nastave u školama,
Sveštenici, đakoni, profesori teologije i drugih nauka, studenti, novinari, ali i veroučitelji – vi ste danas naša centralna tema, a u istoj meri i predmet koji predajete.
Pomaže vam Bog dragi prijatelji, pomaže vam Bog deco Avraamova!
Kao i svaki jubilej, tako i ovaj koji nas je danas okupio sagledavamo iz tri perspektive i verujem da će o sve tri biti danas reči. Ja ću ih samo naznačiti: prva je, naravno, istorijska, a verujem da je distanca od dve decenije dovoljna za sagledavanje okolnosti koje su prethodile vraćanju Verske nastave u obrazovni sistem Srbije; okolnosti u kojima je verska nastava vraćena, i pređeni put, odnosno dovoljan ili nedovoljan uspeh u protekle dve decenije. Ne mislim da bi mi predstavnici crkava i verskih zajednica kao i državni činioci koji smo uključeni u organizaciju i izvođenje nastave trebalo da sebi damo slabe ocene u nekakav virtuelni dnevnik, ali svakako bi trebalo da realno i kritički sagledamo gde smo aktuelnog trenutka u pogledu statusa predmeta, njegovog mesta u sistemu nastave, a iz toga u dobroj meri proizilazi i njen kvalitet, kadrovi i druga pitanja. To bi bila druga perspektiva iz koje bi bio sagledan sadašnji trenutak, a treća bi svakako podrazumevala pitanje kako vidimo mesto veronauke u budućem periodu, odnosno šta bi trebalo da učinimo da bi ta nastava bila kvalitetnija, kako ne bi opadao broj polaznika i druga pitanja.
No, pre svega osećam potrebu da se vratim u prošlost, da ukažem na ono što je neporecivo, na ljude koji su nam uopšte pružili priliku da se bavimo ovom temom, da razmišljamo kako da otklonimo ozbiljne propuste. To uvek nosi rizik da nekog izostavim, ali odvažiću se da se molitveno opomenem naših otaca i braće koji su 2. novembra 2001. godine, bili na prvom času Veronauke u školi Kralj Petar Prvi: blaženog spomena Patrijarha Pavla, premijera Zorana Đinđića, ministra Gaše Kneževića, koji je pred početak časa uzeo staro školsko zvonce u ruke i sa puno entuzijazma zvonio i pozivao đake na Veronauku; naravno drage nam uspomene muftije beogradskog Hamdije Jusufspahića i oca Andrije Kopilovića, sa kojim smo sarađivali u nizu poslova. Svi su se oni preselili u naručje Avramovo, kako naša pravoslavna tradicija kaže. Ali smo zato srećni što su danas među nama ona naša braća, oci i prijatelji koji su zaista dali ključan doprinos vraćanju Verske nastave: vladika Irinej bački, nadbiskup i metropolita beogradski Stanislav Hočevar, muftija Mevlud Dudić i naravno profesor Vojislav Milovanović, bez koga, da budemo iskreni, ne bi došli do uspeha, ne samo u vraćanju Veronauke, nego i u mnogim drugim poslovima. Opet da zamolim za oproštaj ako sam nekoga izostavio.
Da kažem i to da je u Srbiji danas blizu 450.000 učenika koji su se slobodno opredelili da pohađaju versku nastavu. Govorimo i o 1602 pravoslavna veroučitelja, 247 iz islamskih zajednica, 131 iz Rimokatoličke Crkve i 30 iz Crkava reformacije. Znači ukupno 2010 veroučitelja.
Navešću koje probleme smatram da bi trebalo rešiti, a za to postoji konsenzus među Crkvama i verskim zajednicama. To je, pre svega, status Verske nastave u školskom sistemu. Naime, ja sam tek pre koji mesec saznao da veronauka formalno više uopšte nije školski predmet, nego nastavni program. Predmeti su poznavanje prirode, muzičko, matematika, likovno, a programi su čuvari prirode, ruke u testu, verska nastava. Mi status tog predmeta vidimo drugačije, i ne mislimo da je današnje rešenje održivo ni na kraći rok. Veronauka je predmet koji ima formativan uticaj na učenike. Uči ih vrednostima, duhovnoj vertikali, ljudskim pravima i slobodama, poštovanju sebe i poštovanju drugog i drugačijeg, građanskim vrednostima ako hoćete. Kada nije ni izborni predmet, Verska nastava bude u rasporedu prečas, osmi čas i slično; potom stižu uputstva o podizanju cenzusa na 30 đaka za formiranje grupa, pravljenja međuodeljenskih grupa itd, itd. Sve to je dovelo do toda da sada imamo manje od 500.000 polaznika veronauke, što do pre koju godinu nije bio slučaj. Naš stav je da je jedino pravedno, nediskriminatorsko i demokratično rešenje sadržano u prvoj uredbi iz 2001. godine, kojom je izričito bilo propisano da ne postoji nikakav cenzus, što je primenjivano i u kasnijim godinama, nakon što je verska nastava uređena zakonom od 2002. godine.
Ne manje važno je rešavanje statusa predavača, odnosno naših veroučiteljica i veroučitelja. Potrebno je zaposliti veroučitelje na neodređeno vreme, istovremeno omogućivši Crkvama i verskim zajednicama koje ih delegiraju da neometano vrše brižan nadzor kako nad ličnim primerom koji veroučitelji daju đacima tako i nad sadržinom nastave koju predaju.
Verska nastava u Srbiji je konfesionalna, kao u znatnom broju evropskih država. To na primer, kod pravoslavnih i kod rimokatolika znači da nastava o veri mora biti pod nadzorom Crkve, odnosno da i veroučitelji moraju biti pod nazorom Crkve. Crkvi se, stoga, mora obezbediti način da ako, ne daj Bože, dođe do nekog problema, to svoje pravo, u najboljem interesu đaka koji pohađaju veronauku, manifestuje i kroz povlačenje dozvole (ili licence) za rad onima koji više ne predaju sveštenu nauku Crkve u skladu sa njenom predanjskom verom. Uveren sam da i druge zajednice načelno dele ovakav stav.
Od toga kakvo ćemo rešenje naći za ova nerešena pitanja, zavisi ne ocena koju ćemo sami sebi dati prilikom nekog sledećeg susreta ili jubileja, nego u znatnoj meri i duhovni profil naroda koji živi i koji će ovde živeti u budućnosti. Siguran sam da predstavnici Crkava i verskih zajednica nemaju dilemu kakvo rešenje dva pomenuta problema bi trebalo da bude doneto.
I još da pomenem, jer je moguće da mlađi ne znaju: model koji je primenjen, tada pre dvadeset godina, obezbeđuje u punoj meri poštovanje pojedinačnih i kolektivnih verskih prava i pune ravnopravnosti u Srbiji kao, u tom pogledu autohtono pluralističkom društvu.
Taj model je pripadao porodici modela konfesionalne veronauke koja postoji u Evropskoj uniji, takođe je u okvirima tradicije predratne Kraljevine Jugoslavije. Međutim, on je obogaćen i određenim u svetu jedinstvenim osobinama. To su bile institucionalne garancije da je veronauka rezultat dobre međusobne saradnje crkava i verskih zajednica, što je i danas naravno slučaj, i takođe plod saradnje države sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Planove i programe crkve i verske zajednice usvajaju konsenzusom. One usaglašavaju nacionalnu listu veroučitelja u okviru Komisije za versku nastavu. Ta Komisija je autonomna, ona je realizacija saradnje crkava i verskih zajednica među sobom i sa državom. Versku nastavu nije država poverila i delegirala crkvama i verskim zajednicama, ona je plod suštinske saradnje ravnopravnih. Uostalom, to je za državu jedini način da đaci uživaju dobrobit konfesionalne verske zajednice, jer država, kao verski neutralna, u krajnjoj liniji takvu nastavu ne može da pruži.
