Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije stigao je 15. oktobra 2022. godine u popodnevnim časovima u Vukovar
Ispred Sabornog hrama, Njegovu Svetost Patrijarha dočekao je Preosvećeni Episkop osečkopoljski i baranjki g, Heruvim sa više arhijereja, sveštenstvom, monaštvom i blagočestivim narodom Vukovara i okoline.
U Sabornom hramu svečani čin doksologije je služio arhimandrit Miron u molitvenom prisustvu Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita budimpeštanskog i mađarskog g. Ilariona iz Moskovske Patrijaršije i preosvećene gospode episkopa sremskog Vasilija, vranjskog Pahomija, gornjokarlovačkog Gerasima, kruševačkog Davida, osečkopoljskog i baranjskog Heruvima, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja i remezijanskog Stefana.
Preosvećeni Episkop osečkopoljski i baranjski Heruvim obratio se rečima dobrodošlice istakavši posebnu radost zbog dolaska prvojerarha Srpske Pravoslavne Crkve:
-Susret sa Vama, Vaša Svetosti, ima suštinski karakter za postojanost i ohrabrenje našeg naroda na ovim prostorima. Danas je sve ispunjeno Hristom, jer gde je Duh Gospodnji tu je Hristos. Upravo u toj vaskrsloj istini živimo, krećemo se i jesmo. Ovo sveto mesto na kome se nalazimo jeste naš Jerusalim. To je mesto stradanja i vaskrsenja, mesto žrtve i večnog pomena. Ovaj sveti hram je oduvek sa našim narodom Vukovara u dobru i u zlu, u sreći i u stradanju, neprestano nas podsećajući da je Gospod sa nama i među nama. Ovaj sveti hram, kao i grad u kome se nalazimo, svakom svojom ciglom i kamenom govori o dugotrpljivosti, o smirenoumlju i ljubavi Gospodnjoj. Ovaj grad je mesto susreta mnogih različitosti, mnogih kultura i naroda. To je autentična lepota Vukovara i svih dobrih ljudi u njemu, jer: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji.
Pozdravljajući sabrane, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je poručio:
– Braćo i sestre, ja sam danas ispunjen neizmernom radošću u Duhu Svetome, jer je Gospod blagoizveo da, iako sam mnogo puta dolazio u ove krajeve, evo prvi put dođem u ovaj obnovljeni hram u Vukovaru. Ljubavlju vladike Heruvima i po promislu Božjem, sabrali smo se večeras i, ako Bog da, sabraćemo se i sutra da bismo osvetili ovaj predivan hram koji je bio ranjen, devastiran, razrušen, hram koji je posvećen Svetom Nikolaju Čudotvorcu.
Kao što ništa nije slučajno u životu pojedinca i u životu naroda, nije slučajna ni činjenica da je ovaj hram posvećen baš Svetom Nikolaju, velikom svetitelju i čudotvorcu koji se slavi jednako i na Istoku i Zapadu. Slave ga, poštuju, mole se Bogu preko njega i mole se njemu da se on se moli Bogu za čitav svet i pravoslavni hrišćani na Istoku i rimolatolici, hrišćani na Zapadu. Zaista sam siguran da nije slučajno da su naši preci izabrali da ovaj hram posvete baš njemu ili bolje reći da sam Sveti Nikolaj odlučio da njemu bude ovde podignut hram, jer on spaja ljude, spaja Istok i Zapad u kulturnom smislu te reči, ali i Sever i Jug. Valjda baš i zbog toga, kako ste vi, Vladiko, pomenuli malopre, da se ovde ne samo ukrštaju mnoge različitosti, nego da ovde vekovima žive mnoge različitosti, Sveti Nikolaj je po ljubavi Božjoj dobio ovde svoj hram da on bude pokrovitelj, da bude simbol, da bude podsticaj, da bude garancija da je jedini i najbolji mogući put života onome koji veruje u Hrista da se ugleda na Svetog Nikolaja i da sebi u svome životu spaja ponekad i ono što na izgled spolja izgleda nespojivo, ponekad i ono za šta se treba potruditi, uložiti napor, trud, znoj i vreme, podneti žrtvu da bi se susrelo ono što na prvi pogled i naizgled izgleda nespojivo.
Ovde, na ovim prostorima, ne samo u Vukovaru, nego i mnogo šire od Vukovara, žive ljudi koji imaju neuporedivo više zajedničkog i sličnog među sobom nego što su razlike među njima, a najsličnije ono što približava ljude jeste hrišćanska vera, jeste Jevanđelje Hristovo koje u svojoj srži nosi ne samo reči Hristove nego samog Hrista koji poziva sve ljude, svakog pojedinca, svaku ličnost i sve narode da svi jedno budu. Ta reč je toliko jednostavna, ta reč je iako duboka, razumljiva svakom čoveku i bliska svakom čoveku, jer čovek po prirodi jeste biće koje je sazdano za drugog, koje je sazdano da živi sa drugim i u drugom, da kroz drugog i drugačijeg upoznaje sebe, da kroz drugog i sa drugim raste, umnožava se, razvija potencijale koje je dobio od Boga. Zato je danas velika radost za sve nas što smo došli da osvetimo sutra ovaj hram, jer ako postoji mesto u kojem se ljudi kreću i borave, a u kome treba da upoznaju sebe, to mesto jeste upravo hram Božji, ali ne samo da upoznaju sebe kroz tzv. introspekciju, kroz samoposmatranje kao kroz nekakav psihološki postupak i proces, nego da upoznaju sebe u ogledalu lica Božjeg, da upoznaju sebe pred licem Božjim. Dolazimo, dakle, u hram da bismo stali pred Hrista, da bismo sa Njim uspostavili zajednicu, a onda da bismo po Njegovim pravilima, po Njegovom zakonu za nas hrišćane, uspostavili zajednicu sa sobom, sa drugim ljudima, sa čitavom tvorevinom Božjom. Hram zbog toga postoji; to je mesto molitve. Mi smo ovde došli ne zbog bilo čega drugog, nego zbog hrama, zbog molitve, zbog toga što imamo potrebu da došavši u hram uputimo najdublje svoje želje i istinske molitve Bogu za sebe, za svoje bližnje, ali i za čitav svet, za sve ljude.
Nema boljeg vaspitača od molitve, jer molitva je lek za naše uzburkane duše. Molitva je lek za oštrinu koju ponekad nosimo u sebi. Onaj za kojeg se molimo, čak i ako je nasuprot nas, budući da se molimo za njega postaje deo našeg srca, otupljuje naš stav i naš odnos prema njemu molitvom budući da je ona uvek upućena Bogu i kroz Boga. Ona silazi na ljude, uspostavlja jedinstvo i komunikaciju, postaje jezik kojim govorimo. Zato i ponavljam da smo došli da moleći se Bogu On blagodaću svojom osveti ovaj hram da bude mesto susreta, mesto sabiranja, mesto na kojem upućujemo molitvu Bogu da svi jedno budu, mesto na kojem ćemo pokušavati da prepoznamo u sebi šta je to što nije valjano, šta je to pogrešno što smo učinili, pa molitvom pokušavati da se ispravimo, ili šta je to što smo mogli da učinimo valjano i dobro, a nismo učinili, pa ćemo se probuditi da to učinimo u svoje vreme.
Mi smo blagodarni Bogu što je ovaj hram obnovljen. Blagodarni smo vladici Heruvimu, njegovim sveštenicima i svim ljudima dobre volje, svim državnim instucijama koje su učestvovale u obnovi ovog hrama, u procesu vaspostavljanja lepote koju je ovaj hram imao na samom svom početku kada je bio sazidan. Ovde ćemo dolaziti da se učimo reči Hristovoj i zapovestima Njegovim, a sve se mogu sažeti u zapovest o ljubavi. Naravno, to je postala reč koja se lako upotrebljava, ali reč Hristova koja nas poziva na ljubav poziva nas na žrtvu, na samopreispitivanje, na samoposmatranje, da učinimo sve što je do nas da budemo deca Božja, da ispunimo ono što od nas Bog hoće, da naučimo da će nas Bog pitati ne šta su nama drugi činili nego šta smo mi drugima činili, da naučimo da su pred Bogom svi ljudi isti, da Bog ne razlikuje ko je Mate a ko je Matej, nego da gleda da li smo uzeli Njegov zakon i Njegova pravila života i učinili svojom svakodnevnicom.
Otuda neka Gospod blagoslovi, braćo i sestre, sve vas ovde večeras sabrane i da Bog da da se vidimo u radosti, u miru, u ljubavi, sutra na svetoj Liturgiji, da osvetimo ovaj hram, da se pričestimo Telom i Krvlju Hristovom, da osetimo, da saznamo, da spoznamo da smo narod Božji, da smo jedno u Hristu i da trebamo da budemo jedno i jedinstveno u svemu što je dobro, što je vrlina, a da svako drugo ujedinjavanje i jedinstvo, koje nema za cilj dobro za sve ljude, jeste u krajnjoj liniji katastrofalno, Bogu štetno, a i za nas same. Vidimo se sutra u radosti i veselju, da osvetimo ovu crkvu i Srpski dom koji je takođe ovde obnovljen. Osvećujući ovaj obnovljeni hram da se mi uvek obnavljamo u svakoj čestitosti, u svakoj vrlini, u svemu što je dobro i milom Bogu pristupačno, u Njemu Jednome u Trojici koje slavimo ovde i sada i u vekove vekova. Amin!
