Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije i Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i makedonski g. Stefana služili su 5. juna 2023. godine, na Duhovski ponedeljak, svetu Liturgiju u drevnom hramu Svete Sofije u Ohridu čime je svečano obeležena prva godišnjica od kada je u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu predstojatelj Srpske Pravoslavne Crkve uručio Tomos o autokefalnosti poglavaru Makedonske Pravoslavne Crkve – Ohridske Arhiepiskopije.
Sasluživali su visokopresovećena i preosvećena gospoda arhijereji bregalnički Ilarion, debarsko-kičevski Timotej, prespansko-pelagonijski Petar, kumanovsko-osogovski Grigorije, pološko-kumanovski Joakim, niški Arsenije, marčanski Sava i toplički Petar. Na kraju svete Liturgije Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i makednoski g. Stefan uručio je Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom g. Porfiriju najviše odlikovanje Makedonske Pravoslavne Crkve – Ohridske Arhiepiskopije, orden Svetog Klimenta Ohridskog prvog reda. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– Blaženjejši Arhiepiskope, visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, najpre da kažem da sam zaista ganut vašom ljubavlju i ovim odličjem koji ste mi dodelili. Iskreno blagodarim Vama Blaženjejši i Vašoj Crkvi. Naravno da sam ispunjen radošću Duha Svetog što smo danas ovde, u slavnom Ohridu, sabrani u ovom drevnom, predivnom pravoslavnom hramu Svete Sofije. Radujem se i zbog povoda, a to je godinu dana od kada smo slavili istinsku i pravu Pedesetnicu ovde u Ohridu i u Beogradu, a to znači slavili rođendan Crkve Hristove, i naravno povodom dodeljivanja Tomosa o autokefaliji vašoj pomesnoj autokefalnoj Crkvi u Makedoniji.
Sve što imamo, što jesmo, što mislimo, što govorimo, a nešto vredi od Boga je i u Bogu je. Zato i taj dar da možemo u Duhu Svetom jedni druge da vidimo kao braću i kao sestrinstvo Crkve jeste dar Božji. Međutim, iako dar Božji uvek dolazi, Bog uvek daruje, neophodno je da i mi razumemo Njegovu volju i poslužimo da se Njegova volja ostvari. To važi za svakog od nas pojedinačno, ali važi i za sve nas kao zajednicu. Zato i današnji povod za naše slavlje jeste događaj od pre godinu dana u kojem je naša smernost najskromnije, kao poslednji sluga, učestvovao. Zapravo blagodareći vašoj ljubavi, vašem smirenju, vašoj molitvi i veri taj dar je postao nešto što je realnost za sve nas. Naravno, i saradnja braće arhijereja i te kako je važna. Važna je i vera, ljubav i molitva sad već naznačenog mitropolita Jovana i episkopa koji su zajedno sa njim. Onda kada su nam oči otvorene i kada imamo smirenje u svojoj duši, kada imamo veru i obraćamo se Bogu, Gospod dejstvuje u nama, među nama i oko nas, a onda kada se pojavi u našem srcu gordost, sebičnost, ma koliko da se trudimo, ma koliko da smo daroviti, ma koliko da živimo u podvigu po pravilu blagodat Duha Svetoga ne dejstvuje ili u najmanju ruku dejstvo Duha Svetoga se u toj prilici ne može videti.
Danas su Duhovi. To je rođendan Crkve – Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, što znači Crkve Hristove, koja je telo Hristovo, a Gospod je glava tome telu. Ne postoji više crkava, već postoji samo jedna Sveta, Saborna i Apostolska Pravoslavna Crkva. Naravno, postoje organizacije i administracije episkopija i mitropolija autokefalnih Crkava, ali svaka ta autokefalna Crkva, oslanjajući se na Hrista kao glavu, u neraskidivom je jedinstvu sa svim drugim pomesnim Crkvama. U isto vreme, svaka autokefalna Crkva, kao i svaka episkopija, jeste puna Crkva, jer u svakoj Crkvi u kojoj se služi sveta Liturgija prisutan je ceo, potpuni Hristos. Otuda je Crkva iznad svakih podela, iznad postavljanja bilo kakvih granica. To ne znači, naravno, da ne postoje pojedinačni darovi i talenti, da ne postoje darovi koje nose određeni narodi. Svaki narod ima svoj pečat, ali tek kad taj pečat doživimo kao dar Hristov, a ne kao povod za suprotstavljanje, za distanciranje i, ne daj Bože, za sukobe i svađe, tek kada razumemo da je dar dat kao mogućnost da proslavimo Hrista, da nas kroz naš dar drugi narodi prepoznaju kao Hristov narod i da umnožavajući svoje darove mi prepoznamo darove drugih naroda kao darove Hristove kroz koje ti narodi obogaćuju nas. Dakle, mi obogaćujemo Hristom druge i drugi Hristom obogaćuju nas. Tako zapravo kao Crkva jesmo u različitosti jedan organizam i svako od nas jeste ud tog organizma, deo tog organizma, i u isto vreme potpuni organizam i potpuna Crkva.
To se najbolje vidi na praznik Duhova koji danas praznujemo. Darovi koji nose narodi nisu razdvajali te narode međusobno onda kada su oni bili objedinjeni Duhom Svetim. Na dan Pedesetnice apostoli su se sabrali na jednom mestu i tri hiljade ljudi je došlo iz različitih naroda. Oni su govorili različite jezike, imali su drugačija predanja, svako je imao neku svoju osobenost. Međutim, apostoli nadahnuti Duhom Svetim, ispunjeni Duhom Svetim, izišli su pred taj narod i govorili su na svom jeziku, na jevrejskom jeziku. Iako su tri hiljade ljudi, koji su bili okupljeni oko njih, govorili drugim jezikom – dakle, nisu razumevali jevrejski jezik – ipak su razumeli sve što su im apostoli govorili, jer su apostoli svedočili Hrista raspetog i vaskrslog, govorili su jezikom Duha Svetoga, jezikom ljubavi, jezikom koji spaja, jezikom koji različite darove sklapa u celinu i čini jedno jedinstvo. Taj jezik je jezik Duha Svetoga. To je jezik ljubavi. Kada govorimo jezik ljubavi i kao narodi jedni između drugih, ali i kao ljudi pojedinačno, čak i ako onaj kome se obraćamo ne razume naš jezik, on razume ljubav i razume ono što je važnije od svake reči, važnije od svakog jezika. U isto vreme, makar govorili isti i istovetan jezik, a ako nema Duha Svetoga u nama, ako se ne govori sa ljubavlju i sa smirenjem, mi ćemo biti uvek međusobno udaljeni. To važi za pojedince, od porodice pa nadalje, važi za narode, važi za kontinente, važi i za kosmos.
Blaženjejši, hvala Vam na ljubavi, na daru, na mogućnosti da služim u ovom hramu. Danas sam saznao u toku Liturgije da je Patrijarh srpski poslednji put služio ovde pre sto godina. Evo, da ne čekamo svakih sto godina, nego da nam dolazite uvek u Beograd, u sve svetinje u našoj Crkvi, u Srbiji i gde god, ali i da mi ovde da dolazimo, da služimo i u Srbiji i u Makedoniji, kao što smo služili u Hrvatskoj da služimo širom sveta, gde god se naši narodi nalaze po promislu Božjem i, hvala Bogu, zajedno se mole Bogu, a to znači da iako pripadaju drugim narodima pripadaju jednoj i jedinstvenoj Crkvi Hristovoj i u tom smislu pripadaju jednom, što je najvažnije, narodu Božjem. Neka blagoslovi Gospod sve vas, braćo i sestre, sve ljude koji žive ovde u Makedoniji i da ispuni Duhom Svetim. Predajem Vam, Blaženjejši, jedan žezal da kad služite Liturgiju naša ljubav bude sa Vama, da rukovodite narod kojeg Vam je Bog podario na mnogo godina i da ga vodite u Carstvo nebesko.
