У оквиру Манифестације “Видовданске свечаности” која се традиционално одржава у Грачаници, у организацији Дома културе Грачаница, Радмила Кнежевић, глумица и песникиња из Будве, одржала је промоцију своје књиге “Песме призренске”.
На промоцији је учествовала као клавирска пратња и Нинослава Златковић из Будве а о стиховима ове збирке песама писаним призренско- тимочким дијалектом, тачније призренским говором, говорио је новинар Живојин Ракочевић.
“Песме призренске” као доказ да град није умро
Некако, чини ми се да је и рад овог Дома културе у Грачаници отпочео промоцијом књиге “Призрене стари” коју је приредила Радмила Кнежевић са Лелом Марковић.
Ради се о периоду када је Призрен престао да постоји. Онда када смо помислили да из Призрена више неће долазити гласови књижевника и стваралаца, неколико година након потопа 1999. године и докусуреног Призрена 2004.године, појавиле су се три личности Радмила Кнежевић, Лела Марковић и Нада Хаџи- Перић, да својим стварањем потврде да је Призрен жив. Три значајна гласа на која се може ослонити целокупно касније стварање и тренутак у коме можемо да кажемо – град није умро!
Како настаје оваква поезија коју Радмила пише призренским говором тј. призренско – тимочким дијалектом?
Пре свега веома је важно истаћи угао из кога Радмила пева. Она пева из угла обичног грађанина Призрена и скупља у себе и у своје стварање гласове Призрена. Та позиција јој омогућава неколико важних ствари. Прво-да буде духовита, друго-да обележи све кључне тачке града и треће- да уђе у менталитет који је већ негде другде и који је већ на некој другој страни.
Када смо долазили у Богословију код оца Аце, била је ту једна стара Призренка, госпођа Наталија Крстић, рођена 1918/19. године, која је дивно певала старе призренске песме и ми смо сви волели да је слушамо. Али у једном тренутку она је почела да допевава те песме, да измишља и да у њих уноси своје искуство и да кроз своју призму да неким особама и личностима сасвим особену боју.
Таква је позиција народног песника.
Радмила је озбиљно књижевно образовани стваралац и она је тачно знала тачку на којој може почети овакво своје певање, а то је позиција човека из народа.
Јако је важно за савремену модерну српску књижевност да се у времену када смо затрпани технологијом и свим чудима овога света, појављује оваква поезија из пера Радмиле Кнежевић.
У разним нашим срединама се потврдило, а посебно у Црној Гори у којој Радмила највише и борави, да ти такозвани народни песници, на одређене друштвене теме говоре много боље и тачније и да су њихови стихови општеприхваћени у народу.
Ево да се мало и упознамо са неким од тих песмама из ове књиге.
Једна песма носи наслов “ У тај Призрен све се мери”. Ради се о трговцима. Али мера је први и велики знак господства. Ту где постоји мера постоји и господство. А Призренци су чувена господа и велике занатлије. Постоји и песма “Занати” у којој се истиче родитељска брига да ће можда син кренути неким другим путем уместо да буде занатлија. Сама књига је пуна етнографских и фолклорних детаља. Радмила врло вешто тај оријентални детаљ изводи на сцену па нам у песми “ Кафа с’с мерак” објашњава читаву филозофију спремања и испијања призренске кафе.
Кроз многобројне овакве и сличне песме, научили смо и упознали се са свим детаљима тог микро света из пера некога ко је књижевно образован.
Посебно се истичу љубавне песме које чине везу са нашим романтизмом и везу са добрим стиховима Бранка Радичевића, само што су ове написане призренским говором. По мени, најлепша песма ове збирке је песма “Клупче”. То је једна дивна метафора која нам износи велику истину да се увек у сваком делу живота враћамо мајци и њеној топлини. Има ту и песама које би биле одличне за компоновање као што је песма “Да бегам”. Једна дивна песма је и песма “Надимци”. То су породична имена које је Радмила на такав начин испричала да звуче као брзалице.
Све су то Радмилини стихови који улазе у народ. Љубав, хумор, иронија, породични односи, господство, духовитост, калдрма, шадрвани и још много тога налази се у овој књизи. И градска средина која има истанчан слух да са две речи обележи свет и начин живота.
За људе који не познају Призрен или га мало познају, ево прилике да кроз Радмилине стихове открију тај посебан свет.
Овакве песме може да напише само неко ко је укључен у живот града и ко има истински однос и велику љубав према њему.
Радмила је вратила читаве заборављене области једног града и једног народа. “Песме призренске” чине озбиљну основу за проучавање призренског говора, стања нашег духа и преиспитивање нашег односа према граду за који држимо да је симбол српске историје и наше славе. Симбол у коме још можемо развијати себе, допевавати себе и мислити о себи на један леп, драг и духовит начин, онако како то чини Радмила у својим песмама.
Живојин Ракочевић
Грачаница
