U okviru Manifestacije “Vidovdanske svečanosti” koja se tradicionalno održava u Gračanici, u organizaciji Doma kulture Gračanica, Radmila Knežević, glumica i pesnikinja iz Budve, održala je promociju svoje knjige “Pesme prizrenske”.
Na promociji je učestvovala kao klavirska pratnja i Ninoslava Zlatković iz Budve a o stihovima ove zbirke pesama pisanim prizrensko- timočkim dijalektom, tačnije prizrenskim govorom, govorio je novinar Živojin Rakočević.
“Pesme prizrenske” kao dokaz da grad nije umro
Nekako, čini mi se da je i rad ovog Doma kulture u Gračanici otpočeo promocijom knjige “Prizrene stari” koju je priredila Radmila Knežević sa Lelom Marković.
Radi se o periodu kada je Prizren prestao da postoji. Onda kada smo pomislili da iz Prizrena više neće dolaziti glasovi književnika i stvaralaca, nekoliko godina nakon potopa 1999. godine i dokusurenog Prizrena 2004.godine, pojavile su se tri ličnosti Radmila Knežević, Lela Marković i Nada Hadži- Perić, da svojim stvaranjem potvrde da je Prizren živ. Tri značajna glasa na koja se može osloniti celokupno kasnije stvaranje i trenutak u kome možemo da kažemo – grad nije umro!
Kako nastaje ovakva poezija koju Radmila piše prizrenskim govorom tj. prizrensko – timočkim dijalektom?
Pre svega veoma je važno istaći ugao iz koga Radmila peva. Ona peva iz ugla običnog građanina Prizrena i skuplja u sebe i u svoje stvaranje glasove Prizrena. Ta pozicija joj omogućava nekoliko važnih stvari. Prvo-da bude duhovita, drugo-da obeleži sve ključne tačke grada i treće- da uđe u mentalitet koji je već negde drugde i koji je već na nekoj drugoj strani.
Kada smo dolazili u Bogosloviju kod oca Ace, bila je tu jedna stara Prizrenka, gospođa Natalija Krstić, rođena 1918/19. godine, koja je divno pevala stare prizrenske pesme i mi smo svi voleli da je slušamo. Ali u jednom trenutku ona je počela da dopevava te pesme, da izmišlja i da u njih unosi svoje iskustvo i da kroz svoju prizmu da nekim osobama i ličnostima sasvim osobenu boju.
Takva je pozicija narodnog pesnika.
Radmila je ozbiljno književno obrazovani stvaralac i ona je tačno znala tačku na kojoj može početi ovakvo svoje pevanje, a to je pozicija čoveka iz naroda.
Jako je važno za savremenu modernu srpsku književnost da se u vremenu kada smo zatrpani tehnologijom i svim čudima ovoga sveta, pojavljuje ovakva poezija iz pera Radmile Knežević.
U raznim našim sredinama se potvrdilo, a posebno u Crnoj Gori u kojoj Radmila najviše i boravi, da ti takozvani narodni pesnici, na određene društvene teme govore mnogo bolje i tačnije i da su njihovi stihovi opšteprihvaćeni u narodu.
Evo da se malo i upoznamo sa nekim od tih pesmama iz ove knjige.
Jedna pesma nosi naslov “ U taj Prizren sve se meri”. Radi se o trgovcima. Ali mera je prvi i veliki znak gospodstva. Tu gde postoji mera postoji i gospodstvo. A Prizrenci su čuvena gospoda i velike zanatlije. Postoji i pesma “Zanati” u kojoj se ističe roditeljska briga da će možda sin krenuti nekim drugim putem umesto da bude zanatlija. Sama knjiga je puna etnografskih i folklornih detalja. Radmila vrlo vešto taj orijentalni detalj izvodi na scenu pa nam u pesmi “ Kafa s’s merak” objašnjava čitavu filozofiju spremanja i ispijanja prizrenske kafe.
Kroz mnogobrojne ovakve i slične pesme, naučili smo i upoznali se sa svim detaljima tog mikro sveta iz pera nekoga ko je književno obrazovan.
Posebno se ističu ljubavne pesme koje čine vezu sa našim romantizmom i vezu sa dobrim stihovima Branka Radičevića, samo što su ove napisane prizrenskim govorom. Po meni, najlepša pesma ove zbirke je pesma “Klupče”. To je jedna divna metafora koja nam iznosi veliku istinu da se uvek u svakom delu života vraćamo majci i njenoj toplini. Ima tu i pesama koje bi bile odlične za komponovanje kao što je pesma “Da begam”. Jedna divna pesma je i pesma “Nadimci”. To su porodična imena koje je Radmila na takav način ispričala da zvuče kao brzalice.
Sve su to Radmilini stihovi koji ulaze u narod. Ljubav, humor, ironija, porodični odnosi, gospodstvo, duhovitost, kaldrma, šadrvani i još mnogo toga nalazi se u ovoj knjizi. I gradska sredina koja ima istančan sluh da sa dve reči obeleži svet i način života.
Za ljude koji ne poznaju Prizren ili ga malo poznaju, evo prilike da kroz Radmiline stihove otkriju taj poseban svet.
Ovakve pesme može da napiše samo neko ko je uključen u život grada i ko ima istinski odnos i veliku ljubav prema njemu.
Radmila je vratila čitave zaboravljene oblasti jednog grada i jednog naroda. “Pesme prizrenske” čine ozbiljnu osnovu za proučavanje prizrenskog govora, stanja našeg duha i preispitivanje našeg odnosa prema gradu za koji držimo da je simbol srpske istorije i naše slave. Simbol u kome još možemo razvijati sebe, dopevavati sebe i misliti o sebi na jedan lep, drag i duhovit način, onako kako to čini Radmila u svojim pesmama.
Živojin Rakočević
Gračanica
