A kad uzlažahu putem u Jerusalim, Isus iđaše ispred njih, a oni se čuđahu, i za njim iđahu sa strahom.
I uzevši opet Dvanaestoricu, poče im kazivati šta će mu se dogoditi:
Evo idemo gore u Jerusalim, i Sin Čovečiji biće predan prvosveštenicima i književnicima, i osudiće ga na smrt, i predaće ga neznabošcima;
I narugaće mu se, i šibaće ga, i pljuvaće ga, i ubiće ga, i treći dan vaskrsnuće.
I dođoše pred njega Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreći: Učitelju, hoćemo da nam učiniš što ćemo to moliti.
A on im reče: Šta hoćete da vam učinim?
A oni mu rekoše: Daj nam da sednemo jedan s desne strane tebi a drugi sa leve, u slavi tvojoj.
A Isus im reče: Ne znate šta ištete; možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim?
A oni mu rekoše: Možemo. A Isus im reče: Čašu, dakle, koju ja pijem ispićete; i krštenjem kojim se ja krstim krstićete se;
Ali da sednete s desne strane meni i s leve nije moje da dam, nego će se dati kojima je pripremljeno.
I čuvši to desetorica počeše se srditi na Jakova i Jovana.
A Isus dozvavši ih reče im: Znate da oni koji se smatraju vladarima naroda gospodare njima, i velikaši njihovi vladaju nad njima.
Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude među vama veliki, neka vam služi;
I koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga.
Jer Sin Čovječiji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.
* * *
Neprestano rukovodeći pravoslavne hrišćane tokom Četrdesetnice ka osvećujućim podvizima posta i pokajanja, Crkva u bogosluženju pete sedmice teši i hrabri one koji poste činjenicom da su prošli već polovinu posta, i pobuđuje da mi „koji smo prepolovili svešteni put posta treba radosno da hitamo ka budućem vaskrsenju”. Umnožavajući pri kraju posnog poprišta pobude ka neoslabljenom bogougodnom životu, Crkva i u petoj nedelji nastavlja da nas podseća kako smo mi, koji padosmo u greh, slični onima koje zarobiše, te nam zapoveda uzdanje u Gospodnju milost. „Zavapi Hristu Bogu koji je raspet za tebe, kaže Crkva, i koji je dobrovoljno primio rane: pobrini se za mene, Gospode, i spasi me”. Sveštene himne koje Crkva i danas poji na bogosluženju pete sedmice primljene su u VII i VIII veku od Sofronija Jerusalimskog, Andrije Kritskog i Studita – Josifa i Teodora.
„Da ljudi ne bi bili lenjivi prema duhovnim podvizima”, Crkva tokom tri dana pete sedmice: četvrtak, subotu i u vaskrsni dan, pruža vernima naročite podsticaje ka podvizima blagočašća. U četvrtak na jutarnjem bogosluženju Crkva poji ceo Veliki kanon sv. Andrije Kritskog i žitije sv. i prep. Marije Egipćanke. Iz tih razloga se čitanje kanona sv. Andrije Kritskog u četvrtak pete sedmice Velikog posta negde još naziva i stajanje Mariji Egipćanki.
Četvrtak pete sedmice. Veliki kanon.
Hriste moj, daruj milosrđe Onima
koji Ti sada poju Veliki kanon
Ovim rečima počinje sinaksar u četvrtak pete sedmice Četrdesetnice, i kaže još: „Veliki kanon neizmerivu dirljivost ima: svaku, pak, povest Starog i Novog zaveta zabeležio je i sabrao, od Adama do samog Hristovog vaznesenja i apostolske propovedi, poučavajući svaku dušu kako da revnuje u dobru i podražavanju u sili: zle da izbegava i uvek da teži pokajanju, suzama, ispovedanju i drugim bogougađanjima. Taj kanon je toliko širok i umilan da može i najžešću dušu dovoljno da omekša i pokrene na dobro, samo ako se skrušenim srcem i sa pažnjom poji”. Kanon se ovaj naziva velikim zbog misli i spomena koji se u njemu nalaze: njegov plodni autor ga je složio od ostalih kanona koji u sebi ne sadrže više od po 30 tropara, a ovaj ima 250 tropara i svaki tropar izliva neizrazivu sladost. Iz tih razloga se ovaj veliki kanon i proiznosi u velikoj Četrdesetnici jer daruje veliko ganuće; proiznosi se i dva puta na povečerijima prve sedmice, razvrstan u četiri prva dana njezina, dok se u četvrtak pete sedmice Četrdesetnice, na jutrenji, čita ceo, u punom izdanju, zajedno sa dnevnim kanonom. „Veliki kanon čitamo umilno, kaže Crkva, skrušenog srca i glasa, na svaki tropar čineći po tri metanije (zemna poklona)”.
Sveta Marija Egipćanka
Zajedno sa velikim kanonom koji snaži duše podvižnika, Crkva proiznosi i celo žitije sv. prep. Marije Egipćanke, pokazujući njome i u njoj obrazac istinskog pokajanja i primer usavršavanja verujućih, „pokreće nas prema Bogu i čini da opet postanemo razboriti, pomaže nam da ne padnemo u očaj ukoliko nas neki greh nekada zarobi”. Povest o prep. Mariji Egipćanki dočarava vid iskrenog pokajanja i neizrecivog Božijeg čovekoljubija prema onima koji iskreno žele da se odreknu svojih sagrešenja.
Marija Egipćanka je u svom životu sjedinila i projavila dve krajnosti – bezdan greha i visotu pobožnosti i vrline. U godinama svoje mladosti, okupirana sablaznima poroka, sedamnaest godina je provela u grehu, da bi se silom blagodati Božije, kao zabludela ovca ponovo vratila Crkvi. Na zov Crkve Marija, koja nije marila za Božije zapovesti i koja je pomračila u sebi Božiji lik, božanskim promislom se nanovo blagodatno obnovila. Rođena je u Egiptu i već u dvanaestoj godini osetila je izazov tuđinskog zakona koji vojuje u našim udovima i zanemarivši roditeljsku ljubav, pobegla je iz njihovog doma u Aleksandriju, na burno i široko polje sveta, na tržnicu poroka. Ne našavši dovoljno zadovoljstava u gradu, u kojem je priliv ljudi sadržan u bezbroj ličnosti željnih telesnih naslada, Marija je smislila da oraznoliči svoj raskalašni život putovanjem u Jerusalim, zajedno sa poklonicima koji putovahu na Vozdviženije životvornog Krsta Gospodnjeg. Tokom putovanja, i po prispeću, u Jerusalim, ona je sve do samog praznika nastavila sve dublje i dublje da tone u bezdan razvrata. Izgledalo je da joj više nema pomoći koja bi je mogla izvaditi iz grehovne dubine. Došavši u Jerusalim na praznik Vozdviženija životvornog Krsta, vučena znatiželjom, Marija je zajedno sa ostalim podvižnicima i pobožnim hrišćanima, na dan praznika, pošla u Božiji hram. Ali, došavši u pritvor hrama ona jednostavno nije mogla da, zajedno sa ostalima, stupi u sami hram i pristupi životvornom Krstu Gospodnjem. Svi ostali su neometano stupili unutar hrama, a Marija, uz mnogo pokušaja i napora, jednostavno nije mogla da prekorači prag svetilišta, nevidljivo zadržavana božanskom silom. Misleći da nju, kao krhku ženu, istiskuje iz reda guranje mnoštva svetine, odlučila je da se nekako probije do središta mase i da tako zajedničkim naporima jednostavno bude unesena u hram; međutim, opet samo nju, čim bi se dotakla crkvenoga praga, neka čudna sila gurala je nazad. Tri – četiri puta je ona tako pokušavala da uđe u hram, ali bez uspeha. Prisutni u hramu naslađivahu svoja pobožna osećanja gledanjem uzdignutog životvornog Drveta; Marija, pak, posramljena i ožalošćena, ostade u predvorju hrama i potresena osećanjem stida i kajanja gorko je zaridala shvativši da se u njezinom neshvatljivom ometanju ulaska u hram ogleda Božija desnica Višnjega koja joj, kao nedostojnoj, ne dozvoljava da uđe u hram i celiva životvorni Krst. U plamenoj molitvi Bogu Marija je ispovedila sve grehe svoje zaklinjući se da će ih sve okajati i iskupiti ukoliko izmoli milost da uđe u hram i pokloni se životvornom Drvetu. U dubokoj skrušenosti duha i suza, Marija je pogledala na ikonu Bogomajke koja se nalazila na vrhu zida u predvorju i zrak spasonosne nade blesnuo je u njezinoj skrušenoj duši. Marija je molila zajedničku Zastupnicu svih – da je udostoji ulaska u hram kako bi legla pred životvorni Krst Sina Njezinog, sa tvrdim uverenjem i namerom da do groba provodi trezven život. Nevidljivim zastupništvom Preblagoslovene Djeve, novi pokušaj Marijin da uđe u hram bio je bez teškoće. Ona je ušla i, obuzeta strahom sa suzama raskajanog srca, pala je pred životvorno Drvo i sa dubokim strahopoštovanjem i suzama, celivala ga je. Tako je odpočelo najiskrenije pokajanje jedne grešnice pred Bogom! Vrativši se u predvorje Marija je opet pred onom istom ikonom prionula na molitvu prizivajući Bogomajku da, kao svedok njezine odlučnosti u pokajanju, daruje joj pouku na putu pokajanja i tada kao da je iz daljine čula glas: „Ako pređeš Jordan, pronaćićeš pravu utehu”.
Napustivši Jerusalim Marija je pristupila svetim Tajnama u hramu Jovana Krstitelja, u blizini Jordana, a potom se osamila u jordanskoj pustinji gde je provela 48 godina, skoro bez hrane i odeće, danonoćno oplakujući grehe svoje. U 48. godini usamljeničkog i veoma trudoljubivog života, u vreme sv. Četrdesetnice, u pustinji ju je susreo prep. Zosima – monah obitelji, koji se po običaju tokom Velikog posta udaljavao iz manastira tražeći u pustinji primer najuzvišenijeg monaškog samoodricanja, a našao je tu koja je nekada bila primer raskalašnosti. Samo obličjem čovečanskog tela, potpuno suvog i opaljenog suncem, nagog i pokrivenog jedino srebrnastim vlasima, prikazala se Marija Zosimovom pogledu. Videvši ga, ona je nagnala u bekstvo, ali čuvši za njom suznu molbu starčevu da ga blagoslovi, ona je stala i zamolila ga da joj dobaci svoju odeću kako bi se pokrila i tako omogućila razgovor sa njim. Na njegovu upornu molbu Prepodobna je smireno otkrila svoj negdašnji život; kazavši mu o prvoj polovini svoga života – burnog i prevrtljivog, i o upornosti da se preobrati, Marija mu je ispričala i o svom životu u pustinji: „Veruj mi, oče Zosima, sedamnaest prvih godina provela sam u ovoj pustinji boreći se sa svojim bezumnim pohotama kao sa ljutim zverovima: kada sam osećala glad, prohtevalo mi se da jedem ribu i meso, kao što sam to u Egiptu činila; pošto sam u svetu volela da pijem vino, po nekada nisam mogla da utolim žeđ ni kapima vode; mnogo sam patila od gladi i znoja, mnogo od bolesti. Raniji moji prohtevi su kao vatra palili utrobu moju; na um su mi dolazile ranije sablažnjive pesme i mutile mir duši mojoj; prestupničke požude su mi uzburkavale krv i prisiljavale da padnem ničice, da udaram u zemlju i sa suzama molim pomoć s visine. Trudila sam se da na umu imam moje zavete i da ih suprotstavim unutarnjim prohtevima tela; prizivala sam Božiju Majku u pomoć, kao svoga jemca; plakala sam gorko i dugo, cele dane i cele noći i jedino tada me je obasjavala slatka svetlost i razgonila nevoljne misli”.
Sedamnaest godina je provela Marija u središtu mračnog života ovoga sveta; sedamnaest godina je trajala njezina teška borba sa grešnim požudama i, najzad, dobrovoljnu mučenicu posetio je željeni pokoj duha – plod neobičnih trudova i podviga, blagodatni mir poslan od Gospoda, Koji nam svima savetuje: pristupite meni svi nevoljni i obremenjeni i Ja ću vas odmoriti. Od tada, Marija se bićem upodobljuje angelima, preuznevši se iznad tela i sveta: Zosima je nju u vreme molitve video uznesenu od zemlje kako stoji u vazduhu, i video njezinu prozorljivost rečima, kao i to da je dva puta hodala po vodi Jordana kao po suvom, a dobila je od Boga i predznanje o vremenu svoje smrti. Ispričavši mu svoj život, Prepodobna ga je zamolila da iduće godine u vreme Velikog posta opet dođe u pustinju sa svetim Darovima kako bi se pričestila. Zosima joj je ispunio svetu želju. Primivši Telo i Krv Isusa Hrista i sjedinivši se tajanstveno sa Njim, velika podvižnica pustinje je umolila Prepodobnog da na isto mesto i u isto vreme dođe i sledeće godine, ali Zosima ju je tada već našao upokojenu, a njene časne mošti je sahranio. Uskoro, pošto je primila pričešće od Prepodobnog, ona se upokojila – 530. godine, 1. aprila.
Sofronije, patrijarh jerusalimski, koji je živeo početkom VII veka, sastavio je opširno žitije prep. Marije Egipćanke koje se i sada čita na bogosluženju. A sveti prep. Andrija Kritski, zvani i jerusalimski zbog monaških podviga u Je-rusalimu, kao izaslanik jerusalimskog patrijarha Teodora na šesti Vaseljenski Sabor 691. godine, doneo je sobom u Konstantinopolj žitije prep. Marije zajedno sa svojim kanonom znanim pod imenom veliki. Od toga vremena do sada, Pravoslavna Saborna Crkva čita taj kanon, a ustanovila je da se i žitije Prepodobne čita u četvrtak pete sedmice Četrdesetnice, a u vaskrsni dan te sedmice savršava spomen u čast Prepodobne, oličavajući u njoj obličje istinskog pokajanja!
Truda radi bdenja, Crkva u četvrtak služi Liturgiju Pređeosvećenih Darova i olakšava post.
Subota sedmice. Akatist Bogorodici
U subotu pete sedmice Crkva vrši molebni čin akatista ili pohvale Presvetoj Bogorodici Odigitriji, počinjući priču na taj dan ovim stihovima:
Grad obuhvaćen ratom, neprestanim pesmama
Blagodarno opeva silnu Zaštitnicu.
Na osnovu priče drevnog predanja, nakon vaznesenja Gospoda, sv. evangelista Luka, ikonopisac, naslikao je lik Božije Majke i pokazao joj ga. Videvši svoju sliku Ona se setila svoga ranijeg proročanstva: „od sada će me blaženom zvati svi naraštaji”, te reče: „blagodat Moja neka bude sa ovom ikonom”. Sveti Luka je poslao ikonu u Antiohiju uvaženom Teofilu (Lk 1:3), za koga je napisao i kome je poslao svoje Evangelije i knjigu Dela Apostolska. Iz Antiohije, gde su verujući sa velikim strahopoštovanjem poštovali blagodatnu ikonu, ona je posle mnogo godina prenesena u Jerusalim; Evdokija, supruga grčkog imperatora Teodosija Drugog (408-450), koja je putovala na poklonjenje svetim mestima, prenela je ikonu iz Jerusalima u Konstantinopolj, sestri svoga supruga – sv. Pulheriji, kao znak mira i ljubavi. U Konstantinopolju je ikona Bogorodičina, zahvaljujući pobožnosti i raspoloženju Pulherijinom, postavljena u Vlahernskoj crkvi gde se čuvala i Njezina časna riza, i gde je postala poznata pod imenom Vlahernska. Blagočestiva Pulherija je ustrojila da se u Vlahernskom hramu, jednom nedeljno – u utorak, čini moleban Bogorodici.
Ikona Bogomajke koju je naslikao evangelista Luka i koja je bila postavljena u Konstantinopoljskom hramu, činila je mnoga blagodatna znamenja. Javivši se jednom dvama slepcima Bogomajka ih je privela u Vlahernsku crkvu ikoni svojoj, i darovala im vid. Zbog ovoga blagodatnog znamenja, ovu čudotvornu ikonu počeše nazivati Odigitrija tj. putovođa, zastupnica i pomoćnica. Ovaj naziv čudotvornoj ikoni Bogomajke sačuvao se od tada za svagda, a utemeljio se trikratnim izbavljenjem Konstantinopolja od silnih neprijatelja, koje Crkva dostojno pripisuje nevidivom zastupništvu Odigitrije.
Prvo izbavljenje je bilo u vreme imperatora Iraklija 626. godine od Persijanaca, Avara i Skita. Vojskovođa Hozroje, Sarvar, pokorivši Siriju, Palestinu i Egipat, neometano je sa silnom vojskom došao do Hrizopolja (sadašnja Skutara), rušeći hrišćanske hramove i primoravajući hrišćane da se klanjaju Suncu. Da bi odvukao persijsku vojsku od svoje prestonice, Iraklije je mimo nadanja Persijanaca udario u njihov bok. Saznavši o carevom pohodu avarski han je odlučio da iskoristi njegovo odsustvo iz otadžbine podmuklo narušivši mir i sa pomorskim i kopnenim silama ustremio se iza granica Imperije. Grci se zbuniše. Neprijatelj je opkolio Konstantinopolj – i sa mora i sa kopna, te je grad postao potpuno nezaštićen. Patrijarh Sergije je tešio žitelje prestonice savetujući ih da se svo uzdanje usmeri na Boga i njegovu Prečistu Majku: „Budite hrabri, čeda, govorio je on, uzdajmo se u jednoga Boga uzdanicu našeg spasenja i od svega srca i duše pružimo mu svoje ruke i poglede; On će rasterati nevolju koja nas okružuje i razoriti sve planove naših protivnika”. Patrijarh je sa sveštenim ikonama Bogomajke i sa mnoštvom pridošlog naroda izvršio unutar zidina grada krsnu litiju, hrabreći branioce grada. Persijanci i Avari prodirahu sa Istoka i sa Zapada ne bi li spalili okolinu glavnog grada: patrijarh, uzevši nerukotvoreni lik Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, ikonu Odigitrije, dragocenu Rizu Presvete Djeve Marije i životvoreće Drvo Krsta, i učinivši dva puta krsni ophod po zidovima grada moljaše se sa suzama: „Vaskrsni, Gospode! -i razbećiće se neprijatelji Tvoji; i iščeznuće kao dim, i rastopiće se kao vosak od ognja”. Došavši tako litijom do zaliva patrijarh je pogruzio časnu rizu Bogomajke u mirne vode zaliva. Dejstvom blagodatnog promisla, more se uzburkalo i potopilo neprijateljske brodove; neprijatelji na kopnu behu pobijeni mačem i proterani. Tako je Bog svojim milosrđem i zastupništvom Bogomajke darovao Grcima pobedu nad neprijateljima, od kojih ne samo da je bila povraćena teritorija koju oni osvojiše u grčkim provincijama, nego za svagda beše uništena njihova sila. Sam patrijarh, utešen brzom pomoći Presvete Bogorodice, celu tu noć je odstojao prinoseći nebeskoj Zastupnici himne hvale i blagodarnoti; uspomenu na čudesno izbavljenje Konstantinopolja Crkva je za svagda očuvala, potomaka radi, u naročitom praznovanju sa kojim je kasnije sjedinila uspomenu na dvokratno još izbavljenje Konstantinopolja od neprijatelja, uz pomoć Odigitrije.
Nakon trideset i šest godina od prvog izbavljenja Konstantinopolj je, zastupništvom Odigitrije u vreme Konstantina Pogonota (668-685), drugi put spasen od Saracena koji su tokom sedam godina opsedali Vizantiju. Najveći deo brodova i trideset hiljada neprijatelja, molitvama Crkve i zastupništvom Bogorodice izginuše pod zidinama grada od grčkog dejstva i pretrpenih brodoloma.
Najzad, treći put, Konstantinopolj beše sačuvan opet od Saracena, zastupništvom Odigitrije, u vreme cara Lava Isavrijanca (716-741). U vreme carevanja Lava Isavrijanca, Saraceni opkoliše Konstantinopolj sa 1800 jedrenjaka, u nameri da ga razore. Žitelji grada, uzevši najčasnije Drvo Krsta Gospodnjeg i svetu ikonu Odigitrije, izvršiše po zidinama grada litiju, sa suzama moleći Gospoda. Flota saracenska beše skoro sva uništena veoma jakom burom u Egejskom moru, i jedva da deset brodova ostadoše celi; neprijateljske trupe su u hrpama prekrivale ostrva, obale i ulaz u luku.
Iako Sinaksar u subošu pete sedmice Četrdesetnice govori samo o Trokratnom izbavljenju Konstantinopolja, iosredstvom Bogomajke – ipak istorija svedoči i o četvrtom:
Askoljd i Dir naoružavši 200 brodova prokrčiše sebi put, 866.g. u Crno more, pustošeći ognjem i mačem obale, i opkoliše Konstantinopolj sa mora. Imp. Mihail Treći, koji je tada carevao u Konstantinopolju, beše odsutan zbog rata sa Agarjanima na Crnoj reci. Doznavši od namesnika carigradskog o novom neprijatelju, požurio je u irestonicu; uz veliku opasnost irobio se kroz obruč neprijateljskih brodova, nemoćan da ugrozi njihovu silu, pouzdao se u Gosioda, od koga je pomoć i stigla. Po svedočanstvu vizantijskih letopisaca, narod se u molitvi obratio Bogorodici u njezinom slavnom hramu u Vlaherni. Patrijarh Fotije je sa velikim toržestvom izneo Njezinu rizu na obalu i iogruzio je u more, tiho i siokojno. Odjednom se podiže bura koja je razbila i uništila neprijateljsku flotu, te samo neznatni ostaci njezini vratiše se u Kijev.
Saglasno vizantijskim letopiscima, Nestor ovako opisuje sledeći događaj.Uplašeni nebeskim gnevom, ruski bezbožnici hitno uputiše delegaciju u Konstantinoiolj radi svetog krštenja.
Gramata patrijarha Fotija, pisana krajem 866. g. istočnim episkopima, svedoči o tome šta se, u stvari, zbilo. „Rusi, piše on, poznati po žestini, porobioci susednih naroda, koji se u svojoj drskosti usudiše da ratuju sa rimskom imperijom, već ostaviše sujeverje i ispovediše Hrista, te postadoše naši prijatelji, mada još do nedavno behu najzlobniji neprijašelji. Oni od nas dobiše episkopa i sveštenika, ispoljivši živu usrdnost i volju ka hrišćanskom bogosluženju”.
Divnu pomoć Odigitrije, blagodatno darujuću verujućima, Crkva pominje i proslavlja u subotu pete nedelje Velikog posta iz razloga što je prvo izbavljenje Konstantinopolja bilo oko toga vremena. Uz to, Bogomajka je hitra pomoćnica i u pokajanju. Njezinim sadejstvom pravoslavni pobeđuju vidljive i nevidljive neprijatelje. Njezinom pomoći Grci su mnogo puta pobedili nevernike, a Marija Egipatska, koju pominjemo u četvrtak pete sedmice Četrdesetnice, i u sledeći vaskrsni dan, pobedila je greh svoj.
Bogosluženje, koje se vrši u subotu pete sedmice Četrdesetnice u čast Bogorodice, naziva se pohvala i stajanje, iz razloga što su pohvalne himne Bogorodici verujući prvotno proiznosili stojeći celu noć. Zbog toga se pohvalna pjenija u čast Odigitrije, do danas savršavana u Crkvi, nazivaju akatisti ili stajanja. „Ne naziva se sjedalen, jer tada svi ljudi jednostavno stoje (akatist), pojući himnu Majci Reči”.
Akatist je pohvala (panagerik) Bogomajci, sastavljen od 24 pesme – 12 kondaka i 12 ikosa, raspoređenih saobrazno dvadesetčetirma slovima Grčkog alfavita. Autorstvo akatista neki pripisuju Georgiju Pisidijskom, đakonu Velike Crkve u Konstantinopolju (polovina VII veka). Svaka pesma počinje odgovarajućim joj po redosledu slovom alfavita – kondak se završava psalomskim: aliluja, a ikos arhangelskim pozdravom Bogomajci: raduj se. Akatist se završava kratkom molitvom Presvetoj Djevi da Ona svagda bude izbaviteljica hrišćana od nevolja i iskušenja. U tome smislu se akatist čita u svima ostalim danima godine, na početku ili po završetku drugih službi pohvale; ali u subotu akatista on ulazi u sami sastav bogosluženja i poji se na jutrenji, i to ne sav odjednom, nego razdeljeno – u razmacima sa drugim pesmama i čitanjima – u četiri različita izlaska. Svaka pauza počinje i završava se pevanjem kondaka „Izbranoj Vojvotkinji”. Običaj čitanja akatista utvrdio se posle dvaju novih izbavljenja Konstantinopolja, zastupništvom Bogomajke.
U početku praznik akatista se vršio samo u Konstantinopolju, ustvari, samo u Vlahernskom hramu, u kome se i čuvala čudotvorna ikona Majke Božije zajedno sa sveštenim zaostacima njezinog zemnog života: rizom i pojasom Njezinim, i gde je narod u noć najezde Avara i Persijanaca na grad služio svenoćno bdenje Bogomajci; ali u IX veku ovaj praznik je unesen u tipik manastira sv. Save, i u tipik Studitskog manastira, a potom i u Triod, te je od toga vremena postao sveopšti običaj u celoj Pravoslavnoj Crkvi.
U vaskrsni dan pete sedmice Velikog posta, neoslabljeno pobuđujući verne na istinsko pokajanje kojim se dostiže Carstvo Božije, Crkva pričom o bogatašu i Lazaru, opisanom i u himnama, uči da Carstvo Božije nije hrana i piće, već pravda i sveto uzdržavanje. Zato će u njega ući samo oni koji dobra iz svojih riznica daruju u ruke ubogih. Zajedno sa ovom poukom, radi ohrabrenja duhovnih trudbenika, Crkva savršava i službu sv. i prep. Mariji Egipatskoj, pokazujući u njoj obrazac istinskog pokajanja, a samim tim pokazuje koliko je velika i neizreciva milost Božija i čovekoljubije prema onima koji iskreno žele da se obrate od svojih sagrešenja.
Radi utehe i ohrabrenja onima koji poste Pravoslavna Crkva i u petoj nedelji Četrdesetnice na Liturgiji čitanjem Apostola podseća o spasonosnoj sili krsne žrtve Božijeg Sina za nas. Došao je Hristos, Prvosveštenik budućih dobara ne sa krvlju jarčijom niti junčijom, nego Svojom krvlju uđe jednom za svagda u svetinju izvršivši večno iskupljenje (Jevr 9:11-14). A u čitanju Evangelija Crkva podseća podvižnike na približavajuću se radost vaskrsenja Hristovog proročkim rečima Isusa Hrista, koje se čitaju na Liturgiji, u evangeliju nedelje: Evo ulazimo u Jerusalim i Sin Čovečiji biće predan prvosveštenicima i književnicima: i narugaće mu se i uhvatiće ga, i popljuvaće ga, i ubiće ga, i u treći dan će vaskrsnuti (Mk 10:35-46).
Tekst preuzet iz knjige:
Grigorije S. Deboljski, DANI BOGOSLUŽENJA, Sombor 1996.
