„Prvo da se izvinim što pišem sa zakašnjenjem, imala sam obaveze u vezi s fakultetom. Nadam se da nisam zakasnila sa prijavom za Likovnu koloniju ’Jesen u Prizrenu’”, piše autoru ovog teksta Anastasija Šutović. Piše ono dete, zamotuljak iz autobusa „Niš ekspresa” na stanici u Prištini. Piše, dvadeset pet godina kasnije, i na neki način vraća se u svoj dom. Želi da dođe u jedan od svojih zavičaja, da stvara i slika, kao da je to najvažnija stvar na svetu
„Jedva čekam da počne”, često se čula rečenica, kao pred neku tešku odluku, ispit ili operaciju. A onda se period višegodišnjih tenzija između Srba i Albanaca pretvorio u zlokobnu tišinu. Izgledalo je kao da ta tišina preuzima život, institucije, dnevne ljudske potrebe i da se pretvara u jednu ravnu liniju, koja će doneti ili rešenje ili propast.
„Sve će vas spržiti”, glasila je kratka poruka koja nam je stigla od prijatelja iz Pariza. Ceo naš život sveo se na čekanje prve bombe i slušanje razornih glasina i vesti. Pao je prvi mrak i na Kosovu se sve zaledilo. Ko je mogao tražio je bližnje, da budu zajedno i da vide šta će se dogoditi, jer je bilo jasno da institucije, način života, porodice nikada više neće izgledati isto. Isključena je struja, sirene su završile svoju „muziku” za opasnost, mrak se spustio i čekala se prva bomba. Iz pravca prištinskog izletišta Grmija krenula je velika bela svetlost i prelila grad. Stigao je zvuk, potres i drhtanje stakala prelepljenih trakama. Marina se istog trenutka uspavala.
Svetlosni udari dolazili su iz pravca Gračanice, Kosova Polja, kasarne, na izlazu iz grada, a Priština je često izgledala kao oblast u vatrenom obruču. Prvih dana su protivvazdušna odbrana i svetleća municija nekih očajnika koji pucaju u nebo izgledali kao varnice na ivicama velikih požara. Unutra je ključao grad i u njemu Srbi i Albanci svako sa svojim strahovima. Svi su bili na nekoj vrsti straže i svi su očekivali gradski sukob i nesreću. U osnovi, čekalo se novo jutro, rana se otvorila i više nije bilo spasa.
„Gospođo, gospođo – bombe, buđenje! Idemo kući”, govorio je Slaviša Davidović svojoj supruzi Marini, koja se snom branila od bombardovanja.
Prvi dani su doneli neku vrstu otrežnjenja i buđenja, sabiranja vesti, dolazak struje, procenu situacije, objave političara i vojnog vrha. Sudeći prema glasinama, NATO avioni su listom padali po Srbiji, a jedan je završio i na dnu obližnjeg Gračaničkog jezera, tvrdio je profesor Ljubo Lilić. U srpskoj istoriji dvadesetog veka bilo je previše žrtva i nesreće, ali je nacističko i savezničko bombardovanje Beograda i ostalih gradova ostavilo poseban trag. Jedan mogući odgovor zašto se ono pamti je i činjenica da odozgo, s neba, dolaze svetlost, kiša, pa i sam život. Sa neba su, uz kršenje međunarodnog prava, poslednje godine dvadesetog veka, savršene bombe najmoćnijih država sveta pogodile sve što je ova zemlja imala i sve što će imati: ljude, životinje, prirodu.
Svaki detalj. Profesor hrvatske književnosti Zoran Pavlović ručno kosi travu ispred Filološkog fakulteta i spomenika Vuku Karadžiću u centru Prištine. Siloviti udar bombe nije ga ni prenuo, ni prekinuo. Vrane sa okolnih lipa bezglavo su odletele u vazduh kao da su crni geleri. Konji i životinje idu i traže vlasnike. Oni ne mogu da se naviknu na bombu. Danas, dvadeset pet godina kasnije, na vrata kuća u srpskim getima dolaze Albanci i traže novac i pomoć za decu koja boluju od raka. Bombe i čestice osiromašenog uranijuma ne razlikuju Srbe i Albance i, hiljadama godina, neće ih razlikovati u zemlji, u vazduhu, u hrani koju jedu, vodi koju piju.
„Ovo ne može trajati duže od dve nedelje”, smatrao je istoričar Nikola Narančić i odbijao da prihvati razmere katastrofe sve dok jedne noći bomba nije izbila prozore i vrata na njegovoj sobi: „Kume mili, šta ono svetli na horizontu?”, pitao je i konačno „prihvatio realnost”.
Kosovo i Metohija su izgledali kao pustinja ispod čijeg se svakog kamena i zrna peska krio život. Svi su počeli tako da žive i da se privikavaju na „realnost bombe”. U Jugoslaviji su tada faktički postojale dve osnovne tačke politike i života: Beograd sa kao centar odlučivanja i Kosovo kao glavno poprište sukoba. Ispod ledene tišine u nekom svom paralelnom svetu zaklonila se, za tadašnje uslove, savršeno organizovana i dinamična Vojska Jugoslavije. Njeno prilagođavanje situaciji i otpor vrlo brzo su doneli brutalne odmazde po nedužnim civilima.
„Oborili smo AVAKS, pomogli su nam Rusi”, priča jedan vojni obaveštajac uz dodatak da naši mali avioni lete tik iznad vode i da napadaju brodove NATO alijanse u Jadranskom moru. Razgovor se vodi u društvu inženjera koja rade u Termoelektrani „Obilić”. Uistinu ti mladi ljudi čine čuda, struje ima i sistem radi. Kad su ih proterali posle bombardovanja sve je propalo. Godinama u „miru” struje je bilo manje nego kada su padale bombe. U zgradi JU programa u Prištini jedna srpsko-albanska porodica ne zna na koju će stranu. Sanjaju inostranstvo.
Grad je temeljno opljačkan. Izlozi gotovo da ne postoje. Policija pretresa lopova koji je iz izloga ukrao puno šatorsko krilo levih patika. Vetar nosi crveni letak na albanskom jeziku koji poziva Albance da se krene prema Albaniji i Makedoniji.
U osnovi celo Kosovo ide na dve strane, u dve kolone, prema centralnoj Srbiji i prema Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori – svako se spasava kako može. U koloni Albanaca jedan mlađi čovek gura u kolicima za beton staricu i odlaze.
Branko Brudar je svoju devojčicu Juliju poslao u Crnu Goru u varošicu Murino. Tamo je, bežeći od pakla Prištine, devetogodišnju Juliju i njenu trinaestogodišnju sestru od tetke Oliveru Maksimović i tek koju godinu starijeg Miroslava Kneževića pogodila bomba NATO-a. U tom napadu stradali su još i Milka Kočanović, Vukić Vuletić i Manojlo Komatina. Bilo je jasno da više nema nigde sigurnosti.
Na groblju u Prištini zjape ogromni krateri bombi, ostaci pokojnika, spomenici. Nad rupama naviruju pesnikinja Darinka Jevrić, profesorka Mitra Reljić, građani i preostali svet.
Na mostu u Lužanu bomba NATO-a je pogodila autobus „Niš ekspresa”. Objavljuju se slike ugljenisanih tela. Vozač Vukadin Jelić do Merdara je primao Srbe, od Merdara Albance i nije ga zanimalo ko su. Stajući usput trošio je vreme. Na mostu su svi izgoreli i to je bio poslednji multietnički autobus Kosova. Kod autobuske stanice u Prištini opet crveni autobus istog prevoznika prepun staraca, dece, ljudi stisnutih do neprepoznavanja. Profesor Milojica Šutović, prividno smiren i usporen, stoji sa detetom u rukama. Supruga je sa drugom devojčicom uspela da uđe i nalazi se negde pozadi, a onda on bebu Anastasiju daje nekome da je preko sedišta i kroz praznine u autobusu – ruka ruci – donese do majke. I beba je krenula na put i nije se više vratila u Prištinu.
U mozaiku ličnih sudbina i urušavanju univerzalnih ljudskih prava, među bombama i zlom, nestao je jedan svet. Da li je baš tako i nazire li se kraj takvim sudbinama i procesima?
„Prvo da se izvinim što pišem sa zakašnjenjem, imala sam obaveze u vezi s fakultetom. Nadam se da nisam zakasnila sa prijavom za Likovnu koloniju ’Jesen u Prizrenu’”, piše autoru ovog teksta Anastasija Šutović. Piše ono dete, zamotuljak iz autobusa, kog su nepoznate ruke doturale majci i za koga smo mislili da zauvek odlazi. Piše, dvadeset pet godina kasnije, i na neki način vraća se u svoj dom. Želi da dođe u jedan od svojih zavičaja, da stvara i slika, kao da je to najvažnija stvar na svetu.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
