Данас, на Задушнице тачно је четрдесет дана од упокојења брата нашегa у Христу Ивана Луковца. Запалисмо воштаницу за његову племениту часну душу, за његово витешко и племићко достојанство, за његову јуначку и господску крв, за његову мудру и младу главу, за осмијех мио и добронамјеран, за вазда отворену шаку и широко срце, за танко му грло гласовито, за име му дично знаменито.
Он на другој обали – препловио валове да нас сачека, а ми овамо, данас треба да говоримо о њему – оратору, памтиши, паметару, причалици нашој, гуслару, пјевачу, шаљивџији, весељаку, o њему ─ једном од посљедњих епских јунака Црне Горе, о њему ─ харизматичном врлом дјечаку, „ускочкој бајци“, како рече за њ’г један земљак његов, Ивану – човјеку! Како? Није лако и недостаје ријечи да се обухвати личност Ивана Луковца.
Али, ево како су то покушали његови пријатељи или његова браћа: јереј Лека Вујисић, Драго Перовић, Радинко Крулановић, Раденко Лацмановић, Богић Булатовић, Станко Бацковић, Живорад Шљиванчанин и његова сестра у Христу Нела Шврака, свјесни да је Иван био широк као небо, дубок као море, силан као стијена, да је био поема и историја – жива ријеч.
Посвједочише да „његова страст живота, страст љубави према људима, према породици, према историји, према поезији, према свему ономе што нам је дато од Бога, нигдје није ни у једном тренутку попустила“, потврдише да је био „племић, пјесник живота, слика и ријеч, горостас усмене, лијепе писане књижевности“. Знали су да „је знао да воли и пати за човјеком“, и да се „пут веселио куда је прошао Иван Луковац“.
Онај који је тако силно, свим бићем волио брата свога и патио за њим, носио је лик Христов у себи. Тешко је што је отишао тако брзо. „Али нема плача! Нема туге!“, како рече отац Лека Вујисић, „нека Бог подари Ивану вјечну радост и спасење његовој души па да се опет, ако Бог да, загрлимо на свадби Сина Божјега!“
М. Живковић
