General Jugoslovenske vojske u otadžbini Blažo Đukanović ubijen u Ostrogu 1943, prezimenjak je predsednika Crne Gore i ima njegovo lice koje je prekriveno projektovanim zaboravom
„Oni koji danas slave oslobođenje priželjkuju da se Crna Gora vrati u stanje ropstva, državne i nacionalne obezličenosti kako je živela od 1918. do 1941. godine”, izjavio je nedavno predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Kada su se posle njegovog poraza na izborima 30. avgusta slegli montenegrinski plemenski leleci i glasovi građanskih, često plaćenih, tužbalica u regionu počivše Jugoslavije, gospodar Crne Gore se povremeno javljao i u različitim oblicima ponavljao: „Neću ja tako lako otići! Samo sam trenutno odsutan! Pritajio sam se i čekam svoj trenutak! Poći ću u šume!” Prekjuče je pokušao da uobliči sve ove glasove, kao i da podvuče kako su smrt mitropolita Amfilohija, pobeda Džozefa Bajdena u Americi i dugi proces formiranja Vlade Crne Gore osnažili njegovu poziciju i povratak. Jasno je da je bivša vlast u Podgorici proizvodila i menjala različite spoljne neprijatelje. Od 1999. godine to su dominantno Srbija i Rusija, ali osećaj ropstva je unutrašnja stvar Crne Gore i pojedinca koji je sputan stegama kleptomontenegrinske ideologije tražio neku vrstu političkog, duhovnog i kulturnog rešenja.
Đukanovićev problem je u porodici. Na unutrašnjem planu survavalo se i ponižavalo nasleđe velikih porodica i mnogobrojnih istaknutih pojedinaca. Petrovići, Vukotići, Bulatovići, Radulovići, Radovići, Plamenci, Zečevići i ostali izloženi su promeni svoje, vekovima sticane, posebnosti i ostataka aristokratske svesti. Njihov široki porodični osećaj pripadnosti zasnovan na Njegoševom kulturnom modelu i duhovnom obrascu Svetog Vasilija Ostroškog, većinom, nije isključivao druge i poštovanje njihove slobode. Teskobu nametnutog postkomunističkog modela definisao je mitropolit Amfilohije upornim i duhovitim ponavljanjem da ne može da prihvati model „avnojske fildžan-države” i njenu samodovoljnost. „Mala mi je vasiona”, govorio je poslednjih godina jasno podvlačeći: „Duh govori gde mu se hoće.”
Strah od povratka velikih porodica i njihovih ideja panično se očitava u novom delovanju i izjavama sledbenika kulta Mila Đukanovića. Zato on uobličava ideje, a njegova mreža na terenu napada na ličnost, poreklo, ognjište, etiku, zavičaj, ekavicu, veru, svetosavlje, došljake, državljanstvo, žene, srpstvo, okupatore, Kosovo… U skladu sa tim konceptom, ovih meseci, ministarka prosvete, nauke, kulture i sporta prof. dr Vesna Bratić i poslanik dr Vladimir Dobričanin prošli su i prolaze „crnogorsku proveru” po svim ovim kategorijama.
U njihovom slučaju je jasno da su u Skupštinu Crne Gore i preko njenog praga preneli teret svoga prezimena i svega što se u njemu vekovima sticalo. U porodici Dobričanin bi rekli – naše je otkako je Dobrija, sin vojvode Bogića Moračanina Mrnjavčevića, svoje moračko ognjište propirio. Ima li ovaj epski uvod ikakvog smisla? Mutna istorija i plemenska fantastika – odgovoriće ideološko mišljenje. Sigurnije je preći na ličnost, prebrojati kašike i perje u jastucima, ili – kako ironično kažu – „na ognjištu” kuće Dobričanin i Bratić.
Kada je iz grada (Prištine) proteran u geto (Gračanicu), svet Vladimira Dobričanina se nije utopio u mržnji zla i zatvora. I nije izdao ognjište, kako pišu oni koji ga napadaju.
„Karakteristika rane je takva, da je moguće da ga je neko udario, zbog predela gde je. To nije klasičan deo potiljka, to je deo potiljačnog temena koji je prilično visoko”, kaže dr Dobričanin 2007. godine u izjavi nakon stradanja srpskog dečaka u Gračanici. Starao se taj „odstupnik od etike” na svom ognjištu o nekom mališanu iz Specijalne škole za koga se, u međuetničkoj smutnji, ne zna jasno ni šta mu je bilo. Bez osude i upiranja prstom. Iz jednog zatvora, oivičenog NATO bombama, prešao je u drugi podgorički zatvor sagrađen na ideološkoj podeli i davnom ubistvu u porodici. Izgleda čudno, ali on je opet bio u zavičaju, „na ognjištu”. I tu je optužen da je, zahvaljujući vlastima „stekao sve” – pre bi se reklo da je „sve” već imao.
Na dnu jame Volujak u Metohiji, autor ovog teksta, sreo je njegovog oca Slavišu Dobričanina, profesora i patologa. Ta jama je slična onima po Hercegovini. U nju smo, jedva i na svoju ruku, stigli bez odobrenja Ujedinjenih nacija i osobe koja se zvala Marsi Pul. Zatekli smo neke mlade ljude, strance, gotovo bezbrižne, kako traže i vade posmrtne ostatke: dečiju patiku, vodu što otiče u dubinu rupe između stena i smrknutog profesora Dobričanina.
„Evo i tu da se vidimo rođače!”, rekao je i poslednji put smo se sreli, u jami Volujak.
Menjajući baterije na fotoaparatu i preskačući kamenje sve mi je poispadalo iz džepova. Kad smo izašli iz jame. Marsi Pul je u ruci držala krst i pitala: „Ko je izgubio krst?”
„Vi ste izgubili krst, to je vaš krst”, odgovorio sam praznih džepova.
Otišla je Marsi Pul, upokojio se doktor Slaviša, Vladimir se „snašao” u Podgorici, a u Gračanicu je, ponovo za Dan primirja 2017, prispeo još jedan Dobričanin. Na izložbi „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata” pojavio se njegov portret i ispod tekst: „Stojan Bogića Dobričanin, rođen u Donjoj Morači, doseljen 1905. godine u selo Dešiška kod Kuršumlije. Učesnik oba balkanska rata i Prvog svetskog rata. Više puta odlikovan, pripadnik Gvozdenog puka. Dočekao je duboku starost sa desetinama šrapnela u grudima i leđima.”
Decenijama se, u savremenoj Crnoj Gori, ne odvija drama onih koji su izgubili krst, nego drama onih koji se bore protiv krsta. Autentični hrišćani su potpuno neprirodna pojava sa kojom se treba razračunati. Zato se gradi atmosfera da su to „kleronacionalisti, svetosavci, četnici, srednjovekovni mračnjaci, ljudi koji se pričešćuju”, kao i da nisu za ovo vreme, današnjicu, vlast i državu. Zvanično mišljenje, do 30. avgusta ove godine, bilo je da je Stojan Dobričanin nepoželjan isto kao i junak Staniša Nikolić, kojem je 2018. njegov praunuk Danilo, rektor Univerziteta Crne Gore, sa nadgrobne ploče izbrisao zavetnu poruku da se borio „za spas srpskih ideala”. General Jugoslovenske vojske u otadžbini Blažo Đukanović ubijen u Ostrogu 1943, prezimenjak je predsednika Crne Gore i ima njegovo lice koje je prekriveno projektovanim zaboravom.
Međutim, porodica pamti drugačije. Njena intimna istorija je protivno ideologiji, državnim projektima, ličnim interesima i nametnutim granicama šira i dublja. Dobričanini, i ostali, upisani su na zidu manastira Morače i na litici one jame u Metohiji, zapisani su u srcu onog spasenog dečaka iz gračaničkog geta, a još se javlja i podmukli bol šrapnela u Stojanovim grudima.
Napadi, poniženja, klevete, osude, mentalitetska surovost i odbacivanje ideološke kleptomontenegrinske elite šrapneli su i geleri po duhu i biću ministarke Bradić, doktora Dobričanina, profesora Krivokapića i građana normalne Crne Gore. Oko šrapnela život, duh i organizam često formiraju zaštitni omotač. Đukanović je jedan od tih gelera i Crna Gora mora živeti s njim – mora oko njega formirati opnu sačinjenu od dobrih dela i istine.
Ž. Rakočević
Izvor-Politika
