SVETI JOVAN BOGOSLOV I SAVREMENI NEMIR
Sveti Jovan Bogoslov i savremeno doba – neodoljivo nam se nameće to upoređenje na današnji dan posvećen njemu. Sveti Jovan Bogoslov koji je svoje biće upleo u duboke korene istine o životu i Bogu i savremeno doba puno nemira i bludnji, – nisu li to dva sveta koji se ne mogu uklopiti? Naše doba traži svoga Boga i nema mira jer za koga se god dohvati on se pre ili kasnije istroši i srca ostaju pusta. Nije to tačno, reći će neko. Naše doba su sanjali svi prošli naraštaji i ono stoji kao zapanjujući domet ljudskoga razuma. Prostori i tajne postaju čovekovi robovi, sile prirode pokorno saginju glavu, materijalni progres svakoga dana raste, moćni kolosi niču širom Zemlje i dostignućima nema kraja. Jurij Gagarin započinje novu nesanjanu eru. Zar tražiti još nešto! A otkud nemir savremenog doba – sumnjalica će postaviti i ovo pitanje. I kad zavirimo u naše doba zapanjićemo se jednom sasvim drugačijom slikom.
Čovjek je rastrgnut, kao nikad pre, nezadovoljstvom. On stenje pod bremenom tehniciziranosti postajući rob onome što je stvorio za oslobođenje. Šta je uslovilo da 40.000000 Amerikanaca piju opojne droge, „pilule sreće“? Otkuda konstatacija da je „sve više mladih ljudi koji se odaju kriminalu da bi pobjegli iz sivila svakidašnjice“? koji jure za prolaznim senkama, sa smislom života u uživanjima, sa govorom o nekakvoj čudnoj „tuzi“?
Savremen i mislilac i filozof Kami konstatuje da je „moderan čovek“ „koji čita novine i bavi se bludom“. Na svojim kolima mudrosti on propoveda mrtvoga Boga, nalazeći smisao života u Sizifovom poslu – dakle u apsurdu, smatrajući da je verni odraz doba u kome živi, i da svoju filozofiju nalazi na ulicama svoga doba. I ne samo on govori o mrtvo i nepotrebnom Bogu. Još je Niče rekao: „Bog je mrtav“.
Umro je jer smeta progresu, slobodi stvaranja, nauci, tehnici socijalnom napredku čovečanstva. A opet otkud strah i nervoza našega doba? Odkud ga njegovi mudraci nazivaju dobom u kome se igra na oštrici mača, u kome kao da Vavilonska kula uzdignuta u vrtoglave visine u temeljima se ljulja, igra se rušenja pometnjom jezika a njeni graditelji buntuju bogovskim buntom. Jer atomski haos čeka samo na pritisak dugmeta, A mudri graditelji igraju smeju se sanjaju.
Zar ne osećate tu nekakvu užasnu ironiju? Ili u suludoj trci u naoružanju, koja ide do sprdnje nad svim pametnim u čoveku?!
Te tako, kad se spustimo na vasionskom brodu Jurija Gagarina, začudimo se kad nađemo njegovog tvorca u pometnji i nemiru kako kleca pod bremenom neravninama života. Pritom nađemo umetnika kako se teši apstraktnošću, pesnika u stanju sudara i lutanja, mislioca koji zaključuje kao navedeni Kami, ili kao Herbart Rid. Ovaj drugi čak kaže da je obrazovanje intelekta učinilo toliko da zločinci budu perfidniji, da se poruše pregrade pod udarima mračnih nagona skopčanih sa podsvešću i, na kraju, da je čovek današnjice svoje srce pretvorio u jazbinu ubica. Obuhvaćen težnjom da život svede na zemaljske kategorije Kafka, shodno Ničeovoj paroli o mrtvom Bogu, dolazi do još užasnijeg zaključka da je život „bezpredmetno batrganje“. Nimalo optimistički – zar ne! Ali eto, i to nađemo u našem vremenu kao konačni finale svođenja života u okvire biološke jedinke, koji se ne proteže dalje od seksualnih nagona i zadovoljavanja gladi.
U tom licu i naličju savremenog doba religiozni čovek kao da je svoju svetiljku skinuo sa gore, te i sam zahvaćen neskladom doba u kome živi, stoji unezveren pred nerazrešivošću mučnih čvorova. On ili ćuti, ili sa stidom pušta svoj glas, koji se u bučnom orkestru jedva čuje.
I kao Jov nekad postavlja mučno pitanje: „Ko je to što zamračuje savet nerazumno? . . . Čudesno je to za mene te ne mogu znati“ (Jov 42,3).
Risto Radović
(potonji Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije)
+++
…U starom Efesu prolazimo svetim putem između ostataka drevnih helenskih hramova, posjećujemo mjesto sedam efeskih mučenika. Oko ostataka hrama stotine grobova pod zemljom, onih koji su živjeli da tu na tom svetom mjestu efeskih spavača mučenika dočekaju vaskrsenje mrtvih. Okolo kamen i grm okićeni u čvorove svezanim krpicama i amajlijama. To musli¬mani prinose molitve mučenicima za plodnost i zdravlje. U oltarskoj apsidi porušenog čuvenog hrama Svetog Jovana Bogoslova prerezasmo slavski kolač. Otac Jovan se sjetio da ga ponese a potrefio se praznik samog Apostola ljubavi. Podijelismo od kolača ne samo svojima nego i svima koji se tu nađoše brojnim turistima. U dijeljenju kolača javi nam se tajna Hljeba koji silazi s neba i svima se daje kao Ljubav….
Sveti Apostole i Jevanđelisto Jovane Bogoslove moli Boga za nas!
Priredio: Aleksandar Vujović,
profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog
i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore
Fotografije sa eksurzije učenika IV generacije obnovljene Cetinjske bogoslovije (1995-2000), na praznik Svetog Apostola Jovana Bogoslova, na njegovom grobu, maja 2000. godine. Fotografisao + Života Ćirić.
