Bogorodica Kazanska

Praznovanje ikone Bogorodice Kazanske

Ime: 04. 11. 2019-IKONA BOGORODICE KAZANSKE; Opis: Praznovanje ikone Bogorodice Kazanske Tip: audio/mpeg

Praznovanje ikone poznate pod nazivom Bogorodica Kazanska (rus: Kazanskaя), uspostavljeno je u znak zahvalnosti za spasenje Moskve u sve Rusije od invazije Poljaka 1612. godine. Ustanovljeno je 1649. godine, i sve do danas, ta ikona je u naročitom poštovanju u cekolikoj Pravoslavnoj Rusiji. Sveti Dimitrije Rostovski, u svojoj besedi poznatoj pod naslovom „Beseda na dan javljanja ikone Majke Božije Kazanske“ kaže da Majka Božija Kazanska izbavlja od velikih muka i zla, ne samo prevednike, nego i grešnike.

Prvo javljanje Presvete Bogorodice u gradu Kazanu

1 oktobra 1552. godine, na navečerje praznika Pokrova Presvete Bogorodice, car ruski Jovan IV, pripremajući rusku vojsku za odlučujući i sveopšti napad na tatarski Kazan, iznenada je čuo blagoslovenu zvonjavu moskovskih crkvenih zvona. Bilo mu je jasno da je to znak milosti Božije, koja je pristigla po njegovim molitvama, i da je Gospod odlučio da obrati ka sebi narod kazanski. Pokoravanjem Kazana na Pokrov Presvete Bogorodice, bio je završen plan započet 1164. godine pod Svetim knezom Andrejem Bogoljubinskim (†1174). Volga, glavni vodeni put države, postala je u celosti ruska reka. Iz tatarskog ropstva je oslobođeno 60,000 ljudi, i počelo je propovedanje Svetog Jevanđelja tatarima. Novoosnovana Kazanska Eparhija ušla je u sastav Ruske Pravoslavne crkve, i uskoro se proslavila svojim Arhiepiskopima: Svetim Gurijem (†1563) i Svetim Germanom (†1567).

Ono što je posebno doprinelo uspehu pokrštavanja naroda u predelu Volge, bilo je javljanje čudotvorne ikone u samom gradu Kazanu 8. jula 1579. godine. Propovedanje Jevanđelja među okorelim neznabošcima i muhamedancima, išlo je teško. Pokroviteljka propovednika Reči Božije, Presveta Bogorodica, koja je još za svoga zemaljskog života, krepila i blagosiljala napore Svetih Apostola, pobrinula se i za ruske misionare, poslavši im nebesku pomoć, preko javljanja Svoje čudotvorne ikone.

28. juna 1579. godine, veliki požar je izbio oko hrama Svetog Nikolaja Tulskog, saževši deo grada i pretvorivši u pepeo polovinu Kazanskog kremlja. Tom zlu su se radovali neznabošci, misleći da se Bog razgnevio na Hrišćane. „Vera Hristova“, pisao je letopisac, „postala je predmetom ismevanja i poruge“. Međutim, požar u Kazanu je zapravo bio predznak pada muhamedanstva i utvrđivanja Pravoslavlja u celom tom okrugu, koji se protezao na istoku Rusije. Grad je ubrzo počeo ponovo da niče iz ruševina. Zajedno sa drugim stradalnicima, nedaleko od mesta gde je započeo požar, svoj dom je sagradio strelac Danilo Onučin. Njegovoj kćeri Matroni, javila se u snu Majka Božija, otkrivši joj mesto gde je u zemlji zakopana Njena ikona, koju su na tom mestu sakrili potajni Hrišćani još u vreme vladavine muhamedanaca. Međutim, na devojčine reči niko nije obratio pažnju. Tri puta se Majka Božija javljala otkrivajući mesto gde je ikona zakopana. Na kraju je Matrona zajedno sa svojom majkom iskopala ikonu upravo na mestu iz snoviđenja. Na mesto pronađene ikone, došao je Arhiepiskop Jeremija, i preneo sveti lik u obližnji hram, posvećen Svetom Nikolaju. Posle molebana, prenešena je litijom u hram Blagovesti – prvi Pravoslavni hram grada Kazana, koji je podigao Ivan Grozni. Ubrzo su počela da se dešavaju mnogobrojna čuda, među kojima su bila i čudesna iscelenja dvojice slepih – Josifa i Nikite. Spisak čuda zajedno sa svedočanstvima onih koji su učestvovali u pronalaženje ikone, poslati su 1579. godine u Moskvu, caru Ivanu Groznom, koji je naredio da se na mestu javljanja podigne hram u čast ikone Bogordice Kazanske. Po izgradnji hrama, ikona je prenešena u njega, i tu je osnovan i ženski manastir. Matrona i njena majka koje su najzaslužnije za pronalaženje ikone, primile su monaški postrig u toj novoosnovanoj obitelji. U hramu Svetog Nikolaja, u kome je obavljen prvi moleban pred ikonom Bogorodice Kazanske, u to vreme je službovao sveštenik, a potonji Patrijarh Jermogen, svetitelj moskovski. Nakon petnaest godina, 1594. godine, kada je već bio Mitropolit Kazanski, sakupio je i zapisao čudesa ikone, koja su poznata pod nazivom: „Priče i čuda Prečiste Bogorodice, časnog i slavnog Njenog lika u Kazanu“. Sa mnogo detalja opisani su mnogobrojni slučajevi iscelenja pred čudotvornom ikonom.

Nevelika ikona koju je pronašla devojka Matrona u tek prisajedinjenoj pokrajini Ruskog carstva, postala je svenarodna svetinja i znamenje nebeske zaštite Majke Božije, projavljena celoj Ruskoj crkvi. Mnogo puta je „Majka Kazanska“ ukazivala na put pobede ruske Pravoslavne vojske na ispunjenju svetog poslušanja pred Bogom i otadžbinom. U godini javljanja ikone u Kazanu, započeo je i poznati pohod „za Kazan“ blaženog Germana i kozačkog atamana Ermaka Timofaeviča Povoskog (†1584), okončavši se prisajedinjenjem Sibira ruskom carstvu. Blagodat koju je čudotvorni lik Bogomajke izlio, bila je tolika da su za nekoliko decenija, ruski misionari stigli skroz na istok, do mesta izlaska sunca, prešavši mnogo hiljada kilometara, i na praznik Pokrova 1639. godine započeli prvu plovidbu po Tihom okeanu, noseći blagovest spasenja tamošnjim narodima.

Dok su Pravoslavni misionari išli na istok, izdajnici su stigli sa zapada. Početkom HVII veka, Rusiju su pokušali da preplave jezuiti. Kraj HVI i početak HVII veka su u istoriji Rusije poznati pod nazivom „smutna vremena“. Zemlja je trpela od napada poljske vojske, koji su se naročito okomili na Pravoslavnu veru: rušili su i spaljivali hramove, gradove i sela. Putem prevare, uspeli su da ovladaju čak i Moskvom. Na poziv ruskog Patrijarha Jermogena, ruski narod je ustao u zaštitu otadžbine. Po poruci koju je odaslao knez Dimitrij Mihailovič Požarski, iz grada Kazana, donešena je čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Znajući da je Gospod pustio zlo na narod zbog greha njihovih, određen je trodnevni post, tokom kog se ceo narod molio Gospodu i Njegovoj Prečistoj Majci za pomoć. I molitva im bi uslišena. Stigla je vest od Svetog Arsenija Jeladskog (kasnije Suzdaljskog, †1626), koji se nalazio u poljskom zarobljeništvu, da mu je u viđenju otkriveno da je sud Božiji okrenut na milost, po zastupništvu Presvete Djeve. Te noći se njegova zatvorska ćelija osvetlila neobičnom svetlošću, i on je video Svetog Sergija Radonješkog, koji mu je rekao: „Arsenije, uslšene su vaše molitve. Zastupništvom Bogorodice, sud Božiji otadžbini je pretvoren u milost. Sutra će Moskva biti u rukama oslobodilaca i Rusija će biti spasena.“ Kao potvrdu istinitosti proročanstva, Arhiepiskop, koji je inače bio jako bolestan, bio je u potpunosti isceljen.

Oduševljena tom vešću, ruska vojska je 22. oktobra 1612. godine odnela veliku pobedu, zauzela grad Kitaj, a za dva dana i Kremlj, potpuno oslobodivši Moskvu od poljskih okupatora. 25. oktobra je održana litija na kojoj je nošena ikona, a koja je išla ka Kremlju. Toj litiji u susret je izašao Arhiepiskop Arsenije, noseći ikonu Bogorodice Vladimirske. Po oslobođenju Rusije, knez Dimitrije Požarski je postavio Kazansku ikonu u pridvorskoj crkvi Vavedenja u Moskvi. 1636. godine je prenešena u novoizgrađeni Kazanski hram na Crvenom trgu. Danas se ona nalazi u patrijaršijskom bogojavljenskom hramu i u Moskvi.

U spomen oslobođenja Moskve od poljskih okupatora, ustanovljen je praznik ikone 22. oktobra. Ispočetka je to bio praznik samo Moskve, a od 1649. godine, postao je sveruski praznik. 1709. godine se pred ikonom molila sva ruska vojska na čelu sa Petrom Velikim, pred poznatu Poltavsku bitku. 1721. godine je Petar Veliki odneo kopiju ikone u Petrograd, gde je bila postavljena u Aleksandro-Nevskoj lavri, a 1737. godine u hram Rođenja Bogorodice. 1811. godine, pred rat je prenešena u novoizgrađeni Kazanski hram. 1812. godine je lik Majke Božije osenio ruske vojnike, koji su zaustavili napredovanje Napoleonove vojske. Na praznik Kazanske ikone, 22. oktobra 1812. godine, ruska vojska je nanela prvi veliki poraz francuskoj vojsci. To je bio početak poraza osvajača cele Evrope.

Javljanja ikone tokom II svetskog rata

U zimu 1941. godine, situacija u Rusiji je bila beznadežna. Nemci su se približavali Moskvi, zemlja je bila na ivici propasti. Međutim, promislom Božijim, opet je spasenje Rusiji stiglo posredstvom molitava iz bratske crkve, ovaj put – Mitropolita Livanskih gora Ilije, iz Antiohijske Patrijaršije. Mitropolit se spustio u kameno podzemlje, gde je vladala potpuna tišina od vanjskog sveta, imavši pred sobom samo ikonu Majke Božije i kandilo. Nije ni jeo ni pio, ni spavao, nego se neprestano kolenoporeklono molio pred ikonom Majke Božije. Svakog jutra su mu donosili izveštaj sa frontova o broju poginulih i o tome dokle je napredovao neprijatelj. Nakon tri dana molitve i bdenija, javila mu se u ognjenom stubu Majka Božija, objavivši mu zapovest za celu Rusiju.

Spasenje Rusije zavisilo je od ispunjenja te zapovesti. Zapovest je glasila: “U celoj zemlji moraju biti otvorene crkve, manastiri, duhovne akademije i bogoslovije. Sveštenici moraju biti vraćeni sa frontova i iz zatvora, treba da počnu da služe. Sada se pripremaju da predaju Lenjingrad; on se ne sme predati. Neka iznesu čudotvornu ikonu Bogorodice Kazanske i neka je pronesu u litiji oko grada, i tada neprijatelj neće stupiti na njegovu svetu zemlju. To je izabrani grad. Ispred Kazanske ikone treba otslužiti moleban u Moskvi; zatim ona treba da bude u Staljingradu, koji se ne sme predati neprijatelju. Kazanska ikona treba da ide sa vojskom do granica Rusije. Kad se rat završi, Mitropolit Ilija treba da dođe u Rusiju i da ispriča o tome kako je ona bila spasena”.

Blagočestivi Mitropolit je preneo predstavnicima Ruske crkve i sovjetske vlade zapovest koju je dobio od Bogomajke. Pisma i telegrami koje je Mitropolit slao i danas se nalaze u arhivama. Staljin je pozvao Mitropolita Lenjingrada Aleksija Simanskog, čuvara patrijaršijskog prestola Mitropolita Sergija Starogorodskog, i obećao da će ispuniti sve što je preneo Mitropolit Ilija. Sve se dogodilo onako kako je bilo i prorečeno. Iz Vladimirske saborne crkve izneli su Kazansku ikonu Majke Božije i obišli sa njom u litiji oko Lenjingrada – grad je bio spasen. Nevernicima je i do dan danas neshvatljivo kako se održao Lenjingrad, jer mu zemaljske pomoći nije bilo. Opsada Lenjingrada je prestala na dan praznovanja Svete ravnoapostolne Nine, prosvetiteljke Gruzije. Posle Lenjingrada Kazanska ikona je počela svoj pohod po Rusiji. Poraz Nemaca kod Moskve, to istinsko čudo, javljeno je molitvama i zauzimanjem Majke Božije. Nemci su panično bežali, gonjeni užasom, putem su ostavljali tehniku i niko od nemačkih i ruskih generala nije mogao da shvati zašto se to dogodilo. Volokolamski put je bio nebranjen i ništa vidljivo nije sprečavalo Nemce da uđu u Moskvu. Zatim su Kazansku ikonu prevezli u Staljingrad. Tamo su pred ikonom držane neprestane službe – molebani i pomeni poginulim vojnicima. Ikona je stajala usred ruske vojske, na desnoj obali Volge, i Nemci nisu mogli da pređu reku kakve god napore ulagali. Bilo je trenutaka kada su branioci grada ostajali na samo malom komadu zemlje uz Volgu, ali Nemci nisu mogli da ih satru, jer se tamo nalazila Kazanska ikona Majke Božije. Staljingradska bitka počela je molebanom ispred ikone i tek posle toga bio je dat signal za napad. Ikonu su dovozili na najteže delove fronta, tamo gde su bile kritične situacije, na mesta gde su bile pripremane ofanzive. Sveštenstvo je služilo molebane, vojnike su škropili svetom vodicom. I Majka Božija je njihovim molitvama terala neprijatelje.

Priče o čudesnim slučajevima čule su se i od mnogih boraca na frontu, čak i onih koji do tada nisu verovali u Boga. Jedan slučaj se dogodio za vreme napada na Kaliningrad 1944. godine: “Naša vojska je već bila potpuno premorena, a Nemci su još uvek bili jaki, gubici su bili ogromni i tasovi na vagi su se kolebali, mogli smo tamo da doživimo strašan poraz. Najednom vidimo: došao je komandant fronta, sa njim mnogo oficira, a sa njima sveštenici sa ikonom. Mnogi su počeli da se šale: Evo dovezoše popove, sad će oni da nam pomognu. Ali komandant je brzo prekinuo sve šale, naredio je svima da se postroje i da skinu kape. Sveštenici su odslužili moleban i pošli sa ikonom na liniju fronta. Mi smo sa nedoumicom gledali: kuda oni idu ovako? Sve će ih pobiti! Nemci su tako strašno pucali da je to bio pravi vatreni zid! Ali oni su spokojno išli u vatru. I najednom je pucnjava sa nemačke strane u jednom trenutku prekinuta. Tada je bio dat signal – i naša vojska je počela opšti napad sa kopna i sa mora. Dogodilo se nešto neverovatno: hiljade Nemaca je ginulo, a hiljade njih se predavalo! Kako su zatim svi zarobljenici pričali: pred sam ruski napad – ‘na nebu se pojavila Madona’ (Bogorodica), koju je videla cela nemačka armija, i svima je oružje potpuno otkazalo poslušnost – nisu mogli da ispale nijedan metak. Onda je naša vojska, probivši žičane prepreke, lako slomila otpor i zauzela grad koji je do tada bio nepristupačan, a mi trpeli velike gubitke. Za vreme ovog javljanja, Nemci su padali na kolena jer su mnogi shvatili o čemu se radi i ko pomaže Rusima”.

Kijev je oslobođen 22. oktobra, na dan praznovanja Kazanske ikone Majke Božije. Dvadeset hiljada hramova Ruske Pravoslavne crkve je bilo otvoreno u to vreme. Tada se za spas molila sva Rusija.

Oktobra meseca 1947. godine, Staljin je pozvao Mitropolita Iliju da poseti Rusiju. Bojao se da ne ispuni i poslednji deo zapovesti Bogorodice, jer se sve pre toga zbilo onako kao što je Ona i prorekla. Po dolasku u Moskvu, priređen mu je veličanstven doček. Sa sobom je doneo novčani prilog za ratnu siročad Rusije, a odbio je da primi poklone koji su mu bili pripremljeni, rekavši da bogatstvo ne priliči monasima. Posle Moskve, Mitropolit Ilija je posetio i Lenjingrad. Tamo je u Vladimirskom sabornom hramu održana veličanstvena služba na kojoj su svi prisutni plakali. Posle govora Mitropolita, svi su zapevali tropar: “Zastupnice usrdna..” Pesma se prenela i na trg i okolne ulice. Deset hiljada ljudi je pevalo istinskoj Spasiteljki Rusije.