Blagoslovom Njegovog Visokopreosvešenstva izabranog Mitropolita crnogorsko-primorskog G. Joanikija, u subotu 17. jula 2021. leta Gospodnjeg, na platou ispred Gornjeg manastira Ostroga, održano je duhovno veče. Nakon uvodnih izlaganja dr Miodraga Čizmovića, prof. Aleksandra Vujovića i mr Rada Bulajića, predavanje o misiji Crkve u 21. veku održao je katiheta Branislav Ilić, član uređivačkog odbora „Pravoslavnog misionara“. Donosimo tekst izlaganja u celosti:
Visokoprečasni i prečasni oci, uvaženi profesori, vozljubljena mi u Hristu braćo i sestre, Gospodo hrišćanska, blagosloveni narode Božji!
Nalazeći se večeras u okrilju ćivota Svetog i bogonosnog oca našeg Vasilija Ostroškog, od čijeg blaženog upokojenja se navršava 350. godina, obuzima me blagoslosloveni strah, ali i tiha rosa blagodati i ljubavi Božje, jer ja nedostojni Vašom ljubavlju bivam udostojen da na ovom svetom mestu kažem nekoliko reči. Nije lako govoriti na ovoj svetoj ostroškoj gori gde svi molitveno ćute ištući utehu i molitveno posredništvo Svetog Vasilija. Vaskoliko moje biće je večeras suočeno sa jakim emocijama, a stoga mi na um dolaze reči koje je Gospod rekao naredivši Mojseju da se ne primiče gorućoj kupini obuven, već da prvo skine obuću sa svojih nogu, u znak pobožnosti. Jer mesto, na kojem beše stajao, bilo je sveto. „Mojsije! Ne približavaj se ovamo. Izuj obuću svoju sa nogu svojih, jer je mesto na kojem ti stojiš sveta zemlja“ (Izl. 3,3)
Ljubljena u Hristu braćo i sestre moje, pred ovim svetim ćivotom i pred Vama izuvajući obuću duše svoje, otvaram srce svoje za svakoga od Vas, moleći se domaćinu ove svetinje – Svetom Vasiliju da se ljubav njegova nastani u srcima našim. Večeras su sa nama molitve novoizabranog mitropolita crnogorsko-primorskog G. Joanikija, koji je blagoslovio ovo duhovno veče, i blagoslovio moje učešće.
Blagodarim dr Miodragu Čizmoviću na nadahnutom i lepom uvodnom slovu, a dragom bratu Radu Bulajiću, upravniku Arhiva manastira Ostroga, na sistematičnom i poučnom izlaganju o značaju misije Crkve. Nije lako govoriti posle Vas, a osobito to nije lako činiti posle uvaženog prof. Aleksandra Vujovića koji je više govorio o meni, nego o temi koja nas večeras objedinjuje. Hvala dragi brate Aleksandre na rečima koje obavezuju, a pred ovim sveštenim ćivotom jedino mi preostaje da se još više trudim u onome što je blagosloveno i što je na korist Crkve.
Hrišćanska misija ima svoj uzor u propovedima koje je izgovorio Gospod Isus Hristos. Osnovni zadatak propovedi i misije jeste nastavak božanske misije spasenja ljudi, po rečima Gospoda Isusa Hrista: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga duha…“ (Mt. 28, 19).
U crkvenoj propovedi i misiji u sveukupnosti se ne propoveda samo svoje ili tuđe mišljenje, već pre svega jevanđelska nauka Gospoda Hrista, po rečima apostola: „Ne propovijedamo sebe, nego Hrista Isusa…“ (2. Kor. 4, 5). Osnovni cilj crkvene misije jeste spasenje svih ljudi jer je Gospod došao da spase svijet (videti: Jn. 12, 47). Spasenje u hrišćanskom smislu ima značenje prevazilaženja smrti i zadobijanja večnog života. Jasno je, stoga, da misionarska reč treba da bude usmerena ka blagoveštenju dolaska Carstva Božijeg i punoće večnog života u Hristu.
U bogoslovlju su gnoseologija, etika i estetika u stalnom stvaralačkom sadejstvu, a to nije slučaj u nekim drugim naučnim oblastima (isto: 23). Stoga, pripadnici Crkve koji su u službi misije trebaju da pristupaju bogoslovlju celovito, znajući da znanje nije samo nešto što čuvamo za sebe ili čime ističemo sebe, već ono služi na izgrađivanje crkve Božije. Crkvena misija je blagovest spasenja u Hristu. Živi sadržaj propovedi uvek nosi u sebi otvorenost poziva radosti u život i to život u izobilju (videti: Jn. 10, 10). Zbog toga taj sadržaj treba uvek da bude osiguran stvarnošću vere. Sve ovo spada u izgrađivanje crkve Hristove (1. Kor. 14, 12), kao svedočenje stvarnosti spasenja kroz Hrista. Poziv Božiji čoveku, koji se kroz misiju saopštava kao poziv na „svadbu Carevog Sina“ (Mt. 22, 1–14), treba da bude glavni sadržaj obraćanja i svedočenja u crkvenoj misiji.
Misionarenje kao savršeni vid služenja u Crkvi, zauzima posebno i blagosloveno mesto jer za svoj temelj ima Spasiteljevu zapovest koju je uputio svojim svetim apostolima, a preko njih i svima nama kao pripadnicima Crkve. Prepodobni i bogonosni otac naš Porfirije Kavsokalivit, savremeni svetogorski starac, misionarenje upoređuje sa liturgijskim služenjem, sa zajedničkim delom mnogih na dobro i na spasenje svih. Prema dubokoj podvižničko-teološkoj misli ovog ugodnika Božjeg, svaki istinski misionar jeste sa-liturg, onaj koji širenjem reči Božje saslužuje liturgu. Ova bogonadahnuta misao znamenitog starca Porfirija ukazuje da je misija neodvojiva od molitvenog iskustva Crkve.
TIHOVANJE I MISIJA
Brojna su svetootačka svedočanstva o tihovanju i isihastima, te tako u petom veku se spominje u palestinskom manastiru Svetoga Save pustinjak Jovan koji provodi život u „molitvenom tihovanju“. Posebno svedočanstvo nalazimo u znamenitoj „Lestviciˮ, nadasve poznatom delu podvižničke literature koje je proisteklo iz srca i pera Prepodobnog Jovana Lestvičnika. Ovaj duhonosni podvižnik čitavo poglavlje (27. slovo) posvećuje „Sveštenom tihovanju tela i duše“ i „razlici i razlikovanju mirovanja“. Sa druge strane, tumačeći psalme Sveti Grigorije Niski podseća da je Mojsije četrdeset dana proveo u molitvenom tihovanju.
Često se misli da je molitveno tihovanje pasivnost i usamljenost, međutim, važno je istaći da molitveno tihovanje, ili isihija, pre svega podrazumeva podvig i duhovni napor celokupnog bića čovečijeg. Sa slobodom možemo reći da je molitveno tihovanje, vaistinu, glasnije od govora, jer je ono tišina koja prerasta u dubinski vapaj vascelog bića čovečijeg. Ko zadobije takvo molitveno tihovanje, kaže Sveti Jovan Lestvičnik, poznao je dubinu tajni. U istom duhu Sveti Grigorije Bogoslov kaže da „Boga treba više pominjati nego disatiˮ.
U kakvom odnosu stoje misija i molitveno tihovanje?
Svešteno bogosluženje kao živi život, i kao disanje Crkve, ali i kao njeno saborno pamćenje bilo je oduvek veoma važno za ostvarivanje crkvene misije. Stoga možemo reći da crkvena misija ima bogoslužbeni ili liturgijski karakter. Imajući u vidu sve navedeno dolazimo do činjenice da misija Crkve i njen katihetski značaj nije sagledan samo na duhovno vaspitavanje čovekovog uma, sticanjem teoretskih znanja, već pre svega, na duhovno obrazovanje vascelog čoveka, bilo kao pojedinca ili kao zajednice. Da je to zaista tako, dokazuje činjenica da je kroz celokupnu istoriju Crkve, na početku i na kraju svake crkvene misije bilo bogoslužbeno (evharistijsko) sabranje kao temelj i kao kruna svega. Molitvenim aktom Crkva ne samo što preporađa i prosvetljuje večnom svetlošću verni narod Božji, već stvara i novu molitvenu kulturu, kako u pojednicu, tako i u zajednici. Uzmimo kao primer reč „kulturaˮ. Ova reč direktno i nedvosmisleno svedoči o njenoj organskoj i neraskidivoj vezi za „kult“ – za svešteno bogosluženje i molitveni život Crkve kao bogočovečanske zajednice.
Ako je molitva temelj i neprestani pratilac crkvenog života u svim njegovim projavama, a crkvena misija kroz to – molitvena misija, onda je i molitvenošću prožeta misija, jedina istinska crkvena misija koja sve preporađa i rađa divne i blagoslovene plodove.
Po jevanđelskoj priči o sejaču i semenu (Mt. 13, 18) svi ljudi u istoriji čovečanstva, koji se bilo kada u svom životu susretnu sa Rečju Božijom, mogu se podeliti u četiri grupe. Prvi su oni koji imaju kamenito srce. U srcima takvih ljudi nikada ne može da nikne i da rodi jevnđelsko seme, jer umesto Boga, njima već upravlja satana. Drugi su oni ljudi, koji su nepostojani u vrlini. Takvi kada čuju reč Božiju oduševe se, ali krst i podvig vere ne mogu niti žele da prihvate. Treću grupu čine oni ljudi koji su idolopoklonici ovog sveta, porobljeni slastoljubljem i vlastoljubljem, te zbog toga u njima Reč Božija bude ugušena i ne donosi ploda. Tek četvrta grupa ljudi se upoređuje sa dobrom jevanđelskom zemljom. Oni kada čuju Reč Božiju prihvataju je i jedni donose plod po trideset, po šezdeset i po sto (Mt. 13, 8). Navedena priča o sejaču i semenu nam ukazuje na «tragediju ljudske slobode». Sloboda je veliki dar Božiji, koji svaki čovek, na žalost, može da zloupotrebi i umesto da ostane da živi u slobodi koju mu je Bog darovao (Adam u raju), on dobrovoljno postaje rob strasti i smrti (Jn. 8, 34). Bez obzira na značaj i jasnoću ove priče, Crkva mora uvek da govori reči svetoga apostola Pavla teško meni (1. Kor. 9, 16), to jeste nama, ako ne propovedamo Reč Božiju, odnosno Sveto Pismo, bez obzira da li će je neko prihvatiti ili ne.
Večeras nalazeći se pred Vašom ljubavlju imam radost i čast da Vam prenesem molitvene pozdrave celokupne redakcije „Pravoslavnog misionaraˮ, a osobito našeg urednika prezvitera dr Olivera Subotića, po čijem blagoslovu sam ovde sa Vama. Osećajući se kao svoj među svojima i kao jedan od Vas, podsećam Vas da je „Pravoslavni misionarˮ časopis sa dugom tradicijom i misionarsko glasilo naše pomesne Crkve koje već više od šezdeset godina vrši svoj zadatak – širi reč ljubavi Božje. U ovo blagosloveno delu ugradili su se mnogi, počev od prvog urednika, blažene uspomene episkopa braničevskog Hrizostoma (Vojinovića), koji je bio i ostao tihi glas i utemeljivač našeg časopisa, onaj koji je trasirao misionarske korake „Pravoslavnog misionaraˮ. Njega nasleđuje tadašnji jeromonah, a danas Episkop novosadski i bački dr Irinej, koji je ostavio veliki trag u našem časopisu, zato se često kaže da je zlatno doba „Pravoslavnog misionaraˮ neraskidivo vezano za ličnost Episkopa Irineja koji je sebe ugrađivao, a i danas molitveno sebe ugrađuje u ovo veliko delo. Nakon vladike Irineja jedno vreme urednik je bio Episkop šabački (tada šabačko-valjevski) Lavrentije, a od 2008. godine do danas, urednik je prezviter dr Oliver Subotić.
Jake su veze manastira Ostroga i „Pravoslavnog misionaraˮ, jer veliki deo tiraža našeg časopisa dolazi do ove svetinje. Naš dragi brat Rade, ali i prof. Aleksandar, su naši verni saradnici i satrudnici i oni svedoče o toj jakoj vezi ćivota Svetoga Vasilija i zvaničnog misionarskog glasila Srpske Pravoslavne Crkve.
Među Vama vidim veliki broj mladih ljudi, to me posebno raduje, jer naš časopis je namenjen i posvećen mladim ljudima, naš časopis je ukrepljenje svima koji se nalaze na putu bogotraženja i života po Bogu. Među Vama se nalaze dve naše sestre koje su posebno darovite. Radujem se što su večeras sa nama, to je izraz njihove ljubavi prema ovom svetom mestu i ćivotu Svetoga Vasilija. Njih dve su napisale i spevale pesmu Anastasiji-Ani Jovanović, majci Svetoga Vasilija. Drage moje sestre, neka Vas Gospod utvrdim u tom delu Vaše ljubavi, a ja Vam želim da svake godine pripremite i snimite bar po jednu pesmu u slavu Božju. Sačuvajte tu ljubav, živost i želju da kroz pesmu proslavljate Gospoda.
Gledajući Vaša nasmejana lica i osećajući Vašu srdačnost i ljubav, svoje izlaganje bih završio podsećanjem da bez hristolike ljubavi i spremnosti na pravu i istinsku hrišćansku ljubav, nema uspeha u misiji. Propoved i misija uvek podrazumevaju više dela nego reči. Ako mi imamo ljubavi jedni prema drugima, ako po toj ljubavi živimo i delamo, svaka naša reč će imati smisao i snagu. Ljubav je drugo ime za Boga, On je bezgranična i sušta ljubav, zato svakoga čoveka priziva da bude delatnik ljubavi jer se u tome ostvaruje smisao i cilj našega života. Prava ljubav je nebeska ljubav, a zemaljska je samo bleda slika te ljubavi. Ljubav je neostvarena i ona je jedno od imena Božjih. Ponavljam, Bog je ljubav. Glavna dogma vere hrišćanske jeste vera u Svetu Trojicu Boga ljubavi. Tu ljubav u Svetoj Trojici teško možemo da zamislimo. Otac je sav u Sinu, Sin u Ocu, a Duh Sveti u Ocu i Sinu. Osobina ljubavi je da jedno ljubeće lice želi da utone u ljubljeno lice – nesliveno. Hrišćanska vera jeste vera ljubavi. Ljubav je sišla s neba i nije iznikla na zemlji. Dakle, Bog je izvor ljubavi koji se dajući ne smanjuje i primajući ne bogati se. Ljubav je radost, a cena ljubavi je žrtva. Ljubav je život, cena ljubavi je smrt. Kako je na jednom mestu zapisao Sveti vladika Nikolaj: „Hrišćani ne smeju ljubiti zemaljsko bogatstvo jer će onda goniti druge ljude da služe toj njihovoj beslovesnoj ljubavi i um će im potamnetiˮ.
Kao hrišćani, ljubeći Boga, vidimo dela Božja u svetu, pratimo promisao Božju i vidimo da Bog bdi nad svima. Mi se radujemo ljubavlju Božjom i tu radost ne može da pomute iskušenja sa kojima smo suočeni. Hrišćanin oseća da ga štiti Božja promisao. U „Molitvama na jezeruˮ Sveti vladika Nikolaj kaže: „Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja – postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, postoji samo Bogˮ. To je, braćo i sestre hrišćanski način postojanja. Naši bližnji su vidljivo polje, na kome mi pokazujemo ljubav svoju prema nevidljivom Bogu. Naši bližnji su škola za nas u kojoj se mi vežbamo u najsavršenijoj ljubavi – ljubavi prema Bogu. Samo Bogu poznat je broj svetih ugodnika koji su imali u najvećoj meri ljubav prema Bogu i bližnjima. Jedan u saboru tih svetih ugodnika je i Sveti Vasilija, čija ljubav nas večeras greje, a uveren sam da me upravo njegova molitvena i očinska toplina pobuđuje na ovo slovo o ljubavi. Dakle, ugodnici Božji su pokazali, svojim životom i bezbrojnim primerima, u čemu se sastoji ljubav prema bližnjima. Vrhunac ljubavi prema bližnjima, po rečima Spasiteljevim, jeste: „Da ko život svoj položi za prijatelje svojeˮ (Jn. 15, 13). Prava i istinska ljubav podrazumeva da pobedimo svoje „jaˮ, da pobedimo svoj egoizam i samodovoljnost, i da tako otvaramo svoje srce za svakoga, to je jedina prava mera ljudskoga života. Čime čovek dokazuje da ljubi Hrista? Na to pitanje Spasitelj odgovara: držanjem zapovesti. „Ako ljubite Mene, zapovesti Moje držite“ (Jn.14,15). Ljubav je uvek delatna, aktivna; uvek u delima. Ona je uvek sila i moć kojom se svaka reč Hristova ovaploćava u delo. Ljubav ne samo sjedinjuje čoveka sa Hristom, već ga sjedinjuje sa Bogom Ocem i sa ljudima. Prema svedočanstvu Prepodobnog Justina Ćelijskog: „Cilj je hrišćanstva da sledbenike Hristove unese u sferu Trojičnog Božanstva, da ih učlani u život Trojičnog Božanstva, da ih ovekoveči večnošću Trojičnog Božanstvaˮ.
Sa ovim rečima sve Vas srdačno pozdravljam, ostajem u ljubavi i molitveno jedno sa Vama, i još jednom blagodarim svima na pažnji i ljubavi, kao i na ukazanom gostoprimstvu i prilici da u okrilju ćivota Svetoga Vasilija održim ovo predavanje. Dragi moji, srce je moje molitveno otvoreno za svakoga od Vas, zato neka nas Sveti Vasilije sačuva u ovoj ljubavi i molitvenoj zajednici.
Katiheta Branislav Ilić,
u Gornjem manastiru Ostrogu,
17. jula 2021. godine
