O. Velibor Dzomic

Predlog zakona – vraćanje u pretpravno i pretpolitičko društvo!

Vlada Crne Gore je 16. maja 2019. godine usvojila Predlog zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica i uputila ga u dalju proceduru. Tim povodom smo razgovarali sa protojerejem-stavroforom dr Veliborom Džomićem, koordinatorom Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske. Molimo Vas da prokomentarišete ovu odluku Vlade Crne Gore.

Vest da je Vlada Crne Gore utvrdila Predlog zakona o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica je iznenadila najveći broj subjekata u Crnoj Gori, iako je u Programu rada Vlade za 2019. godinu najavljeno da će se o ovom zakonskom aktu Vlada izjasniti u drugom kvartalu ove godine. Znači, postojala je javna najava za ovaj zakon u Planu rada Vlade Crne Gore za ovu godinu, ali, s obzirom da nije bilo nikakvih komunikacija u smislu opšte priče, o postojanju Radne grupe, javne rasprave o normativnom tekstu koji će biti ponuđen u dalju proceduru, ta vest je mnoge ljude neprijatno iznenadila. S druge strane, mene sadržaj tog akta nije iznenadio, jer je to nastavak aktivnosti protiv Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.

Predlog zakona iz 2019. godine je u osnovi onaj famozni Nacrt zakona o slobodi veroispovesti iz 2015. godine. U pogledu sistematike je sve isto 2019. kao i 2015. godine. Poglavlja nisu usaglašena sa nomotehničkim pravilima u Crnoj Gori. Ima nekoliko članova više i nekoliko korektnih odredaba, kao i nekoliko odredaba koje su izbačene iz onog Nacrta zakona iz 2015.g. Kad se malo bolje pogleda – vidi se da je to sve isto, ali su stavovi i članovi pretumbani bez ikakvog reda. Smatram da je Predlog zakona iz 2019. godine za tridesetak procenata čak gori od Nacrta zakona iz 2015. godine.

Da li će ovo biti presedan – da prvi put u modernoj državnosti jedna sekularna država pokazuje ambiciju da postane vlasnik, držalac i korisnik, sakralnih objekata?

Zaista ste dobro primetili i hvala na tome. To je besomučna anticrkvena propaganda po kojoj se Mitropolija i Eparhije SPC prikazuju kao okupatorske i uzurpatorske institucije. Na taj način se šalje poruka da sa njima treba razgovarati na način na koji se razgovara sa okupatorima i uzurpatorima. To je jedna jako loša i ružna poruka, koja je, na žalost, bila tolerisana, a i dalje je tolerisana od najvažnijih adresa ove države. I sada je posebno, kao i ranije, jasno da državna vlast u Crnoj Gori ima ambiciju da podržavi, zarobi i otme pravoslavne hramove, manastire i druge objekte tradicionalnih crkava i verskih zajednica i to prvenstveno žele da primene na našoj Crkvi. Imamo nebivalu situaciju u kojoj sekularna, svetovna država želi postane vlasnik svetinja kao sakralnih objekata i to silom na sramotu. I da to učini brutalno otimanjem, pa čak i bez propisanog postupka. Godinama ukazujemo da u  Crnoj Gori ne postoji javna politika Vlade u pogledu verskih sloboda. Ne postoji Strategija o načinu ostvarivanja i zaštiti slobode veroispovesti kao javni dokument. Ovo je, odgovorno tvrdim, prvi i jedini zakon iz oblasti ljudskih prava, pa čak i iz drugih oblasti društvenog života, u čijoj pripremi nisu učestvovali predstavnici zainteresovanih strana, u ovom slučaju – predstavnici Crkve i verskih zajednica. Nije bilo omogućeno ni domaćim ni stranim ekspertima, kao ni predstavnicima nevladinog sektora da participiraju u Radnoj grupi. Reč je o klasičnom primeru diskriminacije.

Crna Gora ima svoje pravne akte koji uređuju zakonodavni postupak i pripremu pravnih akata. Igrom slučaja, ja taj Nomotehniku i Uvod u pravo predajem na fakultetu i znam kako se taj postupak odvija i kakva je bila situacija bila u svim dosadašnjim slučajevima. Ovde se zapravo vodi bitka protiv većine. Imao sam prilike da vidim da su pripadnici LGBT organizacija nedavno učestvovali u Radnoj grupi za izradu Predloga zakona o registrovanom partnerstvu istopolnih osoba. Znači, predstavnici Crkve i verskih zajednica koji predstavljaju apsolutnu većinu građana u Crnoj Gori nemaju ni ta prava koja se na sav glas traži za manjine.

Postavlja se pitanje zašto to radi jedna država?

Odgovor je ispred nas u Predlogu zakona. To se čini kako bi se na volšeban način koji nije viđen na savremenim balkanskim i evropskim prostorima izvršila otimačina sakralnih objekata i sve crkvene imovine koja se, kako oni smatraju, vezuje za period do 1918. godine i navodne ”okupacije Crne Gore od Srbije”, kako to savremeni bogoborci i srbomrsci po Crnoj Gori javno govore. Definitivno je da se Crna Gora ovakvim Predlogom zakona zaokružuje kao antisrpska država koja nikada nije bila takva kroz istoriju svoje državnosti.

Zašto ste izjavili da je u jednom delu Predlog zakona iz 2019. godine još gori od Nacrta zakona iz 2015. godine?

Navešću samo nekoliko detalja. U članu 52 Nacrta zakona iz 2015. je stajala formulacija da će se kao državna svojina upisati oni verski objekti i zemljište koje im pripada pod uslovom da su sagrađeni i pribavljeni do 1918. godine zajedničkim ulaganjem građana i da će se te činjenice utvrđivati u postupku. Ta formulacija je sada u članu 62 Predloga zakona iz 2019. godine izbačena. Formulacije „za koje se utvrdi“ – više nema! Dakle, oni već znaju i već su spremni da to rade bez ikakvog utvrđivanja, bez vođenja postupka, tj. da jednostavno naprave popis objekata i da linearno u Upravi za nekretnine menjaju titulare i da hramove prepisuju sa Crkve na državu!?! To je duh i smisao tog zakona. Bez ikakvog postupka! Postoji još jedan detalj. Jedan od temelja vladavine prava jeste poznatost, dostupnost i poštovanje zakonskih procedura. U članu 25 Nacrta zakona iz 2015. je stajala odredba da će se za sva pitanja koja nisu uređena ovim Zakonom primenjivati Zakon o upravnom postupku. Dakle, u tom i takvom postupku mora da učestvuje stranka, mora da joj se omogući da vidi sve dokaze i sve spise predmeta i mora da joj se omogući da se izjasni pre donošenja rešenja. Organ je dužan da utvrdi sve bitne činjenice i okolnosti pre donošenja rešenja i odlučivanja. U ta prava ulazi i pravo na žalbu kao redovno pravno sredstvo i pravo na vanredna pravna sredstva. Sada je i ta odredba izbačena. Dakle, nema nikakvog postupka!

Ili, recimo, zamislite odredbu po kojoj se crkve i verske zajednice izdržavaju, pored ostalog, od sopstvene imovine i od dobrovoljnih priloga građana. A onda nakon toga sledi odredba da državni organ ima pravo da vrši kontrolu zakonitosti sticanja imovine. Pošto se pravo najbolje objašnjava u primerima – to znači da sutra država može da stavi poreskog inspektora pored ćivota Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog! U opštoj antiverskoj, anticrkvenoj propagandi, zapravo oni tu preuzimaju nebivale mehanizme ne samo kontrole nego i ponižavanja Crkve, uz poluge vlasti i vrše različite kontrole. Nije nikakav problem da se vrše kontrole, ali zna se način na koji se to radi. Zamislite zakonski izraz „kontrola zakonitosti sticanja imovine verskih zajednica“! Zamislite zemlju koja je prošla tranziciju, u kojoj se dogodilo sve šta se priča da se dogodilo i što se utvrdilo da se dogodilo, i u kojoj se nije pokralo samo crno ispod nokata danas ispada da su jedino Crkva i verske zajednice, i to ove tradicionalne, nezakonito sticale pravo svojine na hramovima, manastirima, parohijskim domovima, zemljištu koje je zaveštavano, prilagano tim svetinjama, a ne državi Crnoj Gori. Mogao bih satima i danima da vam pričam o tome. Poseban je problem pitanje pravne likvidacije tradicionalnih crkava i verskih zajednica, jer je predviđeno da im se prekida pravni subjektivitet i da se za svaku od njih ponovo donosi novo rešenje.

Da li uopšte kao takav ovaj Predlog zakona može da dobije podršku savremenih evropskih država i međunarodnih institucija?

S obzirom da postoje smernice OEBS-a iz 2004.g.i 2014.g.o reviziji i izradi državnog zakonodavstva i pravnom položaju verskih zajednica i pitanja slobode veroispovesti, kao i međunarodni standardi u vezi čl. 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima, mislim da, ako bude po pravdi i po tome što jesu tekovine savremene evropske civilizacije iz domena slobode vere, da to ne može da dobije podršku. Ali, pravo da vam kažem, imajući u vidu sve ovo što se događa, ukoliko se to desi – to znači da međunarodno pravo u delu koji se tiče univerzalnog ljudskog prava na slobodu veroispovesti više ne postoji i da se mi vraćamo u pretpravno i pretpolitičko društvo.

Na praznik Svetih Kirila i Metodija 24. maja imali ste susret sa delegacijom Venecijanske komisije u Podgorici. Možete li da nam prenesete neke utiske sa tog sastanka?

Delegacija naše Crkve u sastavu Mitropolit g. Amfilohije, Episkop g. Joanikije, protojerej-stavrofor Obren Jovanović, dr Vladimir Leposavić i moja malenkost se odazvala pozivu za susret sa petoro eksperata Venecijanske komisije. Mi smo se takvom sastanku odazvali i 16. novembra 2015. godine kada se radilo o Nacrtu zakona o slobodi veroispovesti. Moram da kažem da su oni tada sastavili veoma korektan Nacrt mišljenja koji se u najvećem delu podudarao sa našim Primedbama na Nacrt zakona.

U vezi ovog susreta moram da kažem da me je zabrinula brzina organizovanja tog sastanka i kako je sve to iznebuha i iza kulisa rađeno. Pokazaću vam još jednim primerom. Vlada Crne Gore je Nacrt zakona utvrdila 30. jula 2015. godine, dakle, u vreme kad počinju kolektivni godišnji odmori i odredila je rok javne rasprave mesec dana. Osim što su tada ljudi na odmoru u Podgorici i po Crnoj Gori su u to vreme nesnosne vrućine i nikome ništa drugo ne pada na pamet nego da beži u hlad i spasava se od vrućine. Ali, podigao se i uznemirio verni narod. Sada imamo drugu situaciju. Predlog zakona je utvrđen 16. maja 2019. godine kasno popodne. U vreme do sastanka sa delegacijom Venecijanske komisije je bilo pet neradnih dana. Faktički, imali smo samo jedan radni dan pred sastanak sa delegacijom Venecijanske komisije. Dakle, 2015. godine rasprava u vreme odmora, a 2019. godine u vreme državnog praznika! To su sve poruke koje mi moramo da čitamo i da shvatimo njihovo značenje. S obzirom da smo mi u ovoj tematici, uspeli smo da napišemo Primedbe na 20 strana i da u njima navedemo sve što je nužno da se napiše petorici eksperata Venecijanske komisije. Primedbe smo preveli na engleski jezik, ali i druga dokumenta koja prate i dokazuju naše tvrdnje. U svakom slučaju, u narednom periodu ćemo iskoristiti sve ono što su kulturne, civilizovane, Crkvi svojstvene mogućnosti da ukažemo na besmisao i, što je najvažnije, veoma, veoma opasne moguće posledice u slučaju da ovakav Predlog zakona postane Zakon u Crnoj Gori.

Razgovor vodila: Sanja Panović

Izvor: Pouke