Шестог јуна ове године навршило се 225 година од рођења великог руског пјесника Александра Пушкина. За ову прилику ћемо издвојити једну епизоду, чији је актер знаменити светитељ и јерарх Руске цркве Филарет Московски .
На свој двадесети рођендан, 26. маја 1828. године, пјесник Александар Пушкин пише резигнирану пјесму, у којој изражава своју скепсу спрам смисла живота:
Дар залудни, дар случајни,
зашто живот ми је дат?
Је ли судбом неком тајном
рад казне ми дароват?
Ко ме горком својом влашћу
из ништавила позва,
душу ми испуни страшћу,
А ум сумњом сколеба?
Циља немам ја пред собом
празно срце, празан ум,
и гуши ме тугом многом
једнолични дневни шум.
Прочитавши ову пјесму, митрополит московски и коломенски Филарет (Дроздов), ускоро је дао одговор у стиху:
Није залуд ни случајно
овај живот мени дат,
но Божјом је вољом тајно
Мјесто казне дароват.
Сам ја вољно, својом влашћу,
из дубина зло призвах,
сам напуних душу страшћу,
ум сумњама сколебах.
Прени ме, Заборављени,
Засијај кроз сумње мрак,
И нек обнови у мени
Ум и срце св’јетли зрак.
Одушевљен одговором великог јерарха, Пушкин, као одговор, пише оду прослављеном светитељу 19. јануара 1830. године:
Сред досаде ил’ сред пира
давала је тихе звуке
мелодична моја лира
из страсти ил’ луде хуке.
Но и тад бих прекинуо
лукави те струне звук,
твој глас јасни кад бих чуо,
остао би само мук.
Лих ненадни поток суза,
на се ране моје душе
изли лијек што мирише,
кад се твоје рј’ечи чуше.
са висине сад духовне
ти ми руку своју дајеш,
кротак, пун љубави силне,
бујне маште ти смирујеш.
Запаљена огњем твојим
Слуша харфу Филарета,
газећ’ сваки мрак сујете,
Душа трепетног поета.
