Sveti Jefrem se rodio u Siriji, u gradu Nizibiji, od hrišćanskih roditelja, u vreme cara Konstantina Velikog. Još u mladim godinama odreče se sveta, ode u pustinju, i postade monah. I dobi od Boga dar mudrosti, te je iz njegovih usta tekla kao slatka reka blagodat, natapajući umilenjem duše sviju koji su slušali njegove pouke. A to je bilo pretskazano pre no što on odraste. Jer dok je još bio dete, njegovi roditelji videše za njega u snu ovo: na jeziku njegovom niče vinova loza, i toliko poraste, da granama i grožđem ispuni sve podnebesje, te se sve ptice nebeske sabirahu i jeđahu grožđe. I ukoliko one više jeđahu, utoliko vinograd više rađaše. A kada je u pustoj gori Sveti Jefrem, prepun umilenja i skrušenosti srca, monahovao, jedan od bogonosnih otaca vide u snu čoveka strašna, koji je sijao kao anđeo, gde drži u ruci svitak ispisan i pita: Ko može da primi i sačuva ovaj svitak? I dođe mu glas odozgo: Niko drugi sem Jefrema, ugodnika mog.
A stajaše pred njim Jefrem, i otvori usta svoja, i čovek koji se beše javio metnu svitak u usta Jefremu. I on ga pojede i proguta. I ubrzo zatim stade prepodobni Jefrem govoriti i pisati pouke korisne, koje mogu svakoga koji ih čita ili sluša tronuti, i strahu Gospodnjem privoditi, i na pokajanje pobuđivati, što je očigledno iz njegovih bogonadahnutih knjiga.
Ali još jedan od velikih svetih staraca vide u snu ovakvo viđenje o Svetom Jefremu: Po naređenju Božjem Anđelske sile s neba silažahu, držeći u rukama svitak ispisan iznutra i spolja, i govorahu jedan drugome: Ko treba da dobije ovaj svitak? I jedni govorahu ovaj, drugi – onaj, a treći rekoše: Zaista su sveti i pravedni ti koje spominjete, ali nijedan od njih ne može dobiti ovaj svitak osim Jefrem krotki i smireni srcem.
I vide starac gde taj svitak bi dat Jefremu. I ustavši izjutra, ču blaženog Jefrema gde bratiji govori pouke, kao da izvor ključaše iz usta njegovih. Jer iz usta njegovih izvirahu reči od velike koristi. I verova da je od Duha Svetoga sve što izlazi iz usta njegovih. I proslavi Boga koji takvu blagodat daje slugama svojim.
Jednom zažele prepodobni Jefrem da ide u grad Edesu, pa se pomoli Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste, udostoji me da vidim grad Tvoj, i pošalji mi u susret takvoga čoveka, koji bi korisno porazgovarao sa mnom o Svetom pismu. – Pošto se tako pomoli, on se približi gradu. I kad uđe na kapiju, srete ga žena bludnica. Ugledavši je, sluga Božji se ožalosti, i u sebi se obrati k Bogu govoreći: Gospode, prezreo si molbu sluge Tvoga, jer kako će ova raspravljati sa mnom o rečima Svetoga pisma? A i žena stajaše gledajući ga. I upita je Sveti Jefrem: Reci mi, ženo, zašto stojiš i gledaš me? Žena odgovori: Gledam te, jer sam ja žena, postala od čoveka. A ti ne gledaj u mene već u zemlju, od koje si postao.
Čuvši to, Jefrem se začudi takvom odgovoru njenom, i proslavi Boga koji je takav um dao ženi. I uvide da Gospod nije prezreo njegovu molbu. I ušavši u grad, ostade u njemu mnogo dana. U kući pak u kojoj obitavaše, do njegove sobe stanovaše neka žena bludnica. Potstaknuta od lukavog demona, ona zažele da uvredi starca. I otvorivši prozorčić koji beše na zidu, ona ugleda starca gde stoji i kuva sebi jelo. I reče mu: Blagoslovi gospodine! Prepodobni pogleda na prozorčić, i videvši je gde viri, odgovori joj: Gospod te blagoslovio! Žena ga upita: Šta nedostaje tvome jelu? Svetitelj odgovori: Tri kamena i malo blata potrebno je, da se zatvori prozorčić, kroz koji ti ovamo viriš. A žena mu bestidno reče: To ti najpre progovorih, i ti si već ustao protiv mene. Ja želim da legnem s tobom, a ti me prvom reči odbijaš. Odgovori joj sluga Božji: Ako želiš da legneš sa mnom, onda dođi na mesto koje ti budem označio, i leći ćemo zajedno. Bludnica reče: Označi mesto, i doći ću. Odgovori Sveti Jefrem: Ako si me zaželela, onda ne možeš leći sa mnom sem u sred grada. Upita ga žena: Zar se ne stidimo ljudi? Svetitelj odgovori: Ako se stidimo ljudi, onda koliko više treba da se stidimo, i ujedno s tim bojimo Boga, koji zna tajne ljudske. Jer On ima da sudi celome svetu, i da svakome da po delima njegovim. – Čuvši to, bludnica bi dirnuta rečima njegovim; i došavši k njemu, ona pripade k nogama njegovim, plačući i govoreći: Slugo Božji, uputi me na put spasenja, da bih se izbavila mnogih mojih zlih dela. I prepodobni Jefrem je pouči mnogim stvarima iz Svetog pisma; utvrdi je u pokajanju, i uputi u ženski manastir. I tako spase dušu njenu od odvratnih bezakonja.
Opet druga neka razvratnica pristupi prepodobnom Jefremu, kada je on jednom prilikom putovao nekuda. I htede ili da ga navede na greh, ili da ga bar naljuti, jer ga niko nikada nije video ljutog. I reče joj prepodobni: Hajde za mnom! I ona pođe za njim. I kada stigoše u jedno mnogoljudno mesto, on joj reče: Ovde hoću da legnemo i da učinimo greh! A ona, videći narod, reče mu: Kako možemo to ovde činiti kada je toliki narod; zar nije sramota? Odgovori joj prepodobni: Ako se stidiš ljudi, koliko više onda treba da se stidimo Boga koji zna tajne srca! – I žena otide od njega posramljena, ne mogavši svetitelja ni na greh navesti, ni na gnjev pokrenuti. Jer on zaista beše čovek nezlobiv, i krotak, i veoma negnjevljiv.
O njegovoj negnjevljivosti priča se i ovo: Kada se jednom pošćaše u pustinji, učenik mu njegov u određeno vreme donošaše hranu. Ali jedanput, noseći mu hranu, on slučajno, ne hoteći, razbi sud, u kome beše hrana. I poboja se gnjeva starčeva. A starac, videći ga utučena, reče mu: He sekiraj se, brate! Pošto hrana nije htela da dođe k nama, mi ćemo otići k njoj. – I otišavši, sede kraj razbijenog suda, pa skupljaše jelo i jeđaše. Tako on beše negnjevljiv. I pričaju za njega, da otkako je postao monah, nikada se ni na koga nije naljutio.
Prepodobnom Jefremu bi otkriveno o Svetom Vasiliju Velikom ovo: vide u vićenju ognjeni stub koji dosezaše do neba, i ču glas: Jefreme, Jefreme, kao što vidiš ovaj ognjeni stub, takav je Vasilije. – Stoga zažele da vidi Svetoga Vasilija, i otputova u Kesariju Kapadokijsku. I našavši ga u crkvi gde poučava narod, on ga stade gromkim glasom slaviti govoreći: Vaistinu je veliki Vasilije! Vaistinu je stub ognjeni Vasilije! Vaistinu Duh Sveti govori ustima njegovim.
A neki od naroda rekoše: Ko je ovaj stranac što ovako hvali arhiepiskopa? Gle, ulaguje mu se, da bi nešto dobio iz njegovih ruku. – A posle službe Božje, kada prepodobni Jefrem sa Svetim Vasilijem zađe u prijateljski razgovor, upita ga Sveti Vasilije: Zašto si me takvim pohvalama slavio? Odgovori prepodobni Jefrem: Zato što videh goluba belog gde sedi na tvome desnom ramenu, i šapuće ti na uvo ono što si ti govorio narodu. I još: ognjeni jezik govoraše iz usta tvojih. Reče mu Sveti Vasilije: Što slušah o tebi zaista sada vidim, žitelju pustinje i ljubitelju pustinjačkog molitvenog tihovanja. Piše u proroštvu Davidovom: Jefrem je krepost glave moje (Ps. 59, 9). Ove proročke reči uistini dolikuju i tebi: jer si mnoge uputio na vrlinu, i učvrstio; a krotost tvoja i nezlobivost srca tvog sijaju svima kao svetlost. – I posveti ga Sveti Vasilije za prezvitera, i otpusti s mirom. Ali, priča se za njega, da nikada nije hteo liturgisati, jer je smatrao sebe nedostojnim da služi takvim velikim Tajnama božanskim. A često se pričešćivao kada su drugi služili Svetu liturgiju. U prezviterskom činu on je usrdno služio spasenju drugih, propovedajući reč Božju.
Prepodobni Jefrem je gajio veliku ljubav prema prepodobnom Avramiju Zatvorniku, čiji se spomen praznuje dvadeset i devetog oktobra. I često su jedan drugog posećivali, i skrušavali se međusobnim korisnim razgovorima. I kada blaženu Mariju, nećaku Avramijevu, snađe sablazan od vraga, prepodobni Jefrem molitvama svojim mnogo pomože njenom spasenju. Jer on silno paćaše zbog onih što padaju u grehe, i veoma se staraše da ih popravi.
Prepodobni Jefrem je nekad boravio u pustinji, služeći Bogu u molitvenom tihovanju, gde i mnoge učenike sabra; a nekad je, po naređenju Božjem, boravio u gradu Edesi, gde je svojim poukama mnoge ljude privodio pokajanju, i propale duše vraćao Bogu. U dušekorisnim propovedima on je bio toliko izobilan, i blagodati Božje prepun, Da su ga grlo i jezik od silnog govorenja izdavali. Ali on nije prestajao govoriti, jer mu je um bio pogružen u dubinu mudrosti i znanja. Usto, bio je i veoma smiren, i na sve moguće načine izbegavao svaku ljudsku počast i privremenu slavu. Jednom su hteli da ga silom uzmu za episkopa. Saznavši za to, on se napravi lud i stade juriti kroz grad Edesu vukući za sobom haljinu svoju. Pritom, je grabio hlebove i voće što su prodavali, i jeo. Videći to, ljudi su smatrali da je poludeo. A on pobeže iz grada, i skrivaše se sve dok drugi ne bi postavljen na to mesto.
Prepodobni Jefrem je neprestano provodio u molitvi i dane i noći. Pošto je imao dar umilenja i suza, on je stalno plakao, sećajući se sudnog dana, i pišući o njemu i govoreći mnogo. Malo je spavao, malo jeo, i to samo koliko da ne iznemogne i ne umre od gladi i nespavanja. Bio je puki siromašak, voleći siromaštvo više od bogatstva, kao što u svome zaveštanju sam kaže za sebe: “Jefrem nikada nije imao ni zlata, ni srebra, ni kovčežić. Jer posluša dobroga učitelja Hrista koji govori: “He tecite ništa na zemlji.”
U to vreme beše jeretik Apolinarije. On je zlo učio o ovaploćenju Gospodnjem. Ali je bio rečit, i vičan jelinskoj mudrosti, i veliku pometnju izazva u Crkvi Božjoj. I mnoge zavede u svoju jeres. I tome jeretiku od mladosti do starosti beše jedan trud i jedan posao: da buni pravoslavne, i da ih privlači svome zloverju. I napisa mnoge knjige protivu pravovernih. Od njih se izdvajaju dve, u kojima upotrebi svu svoju dušegubnu veštinu, okomljujući se na pravoslavne. A te dve knjige čuvala je jedna žena, njegova ljubavnica. Saznavši za te knjige, prepodobni Jefrem pronađe protivu jeretikove veštine neobičnu veštinu. Jer on dođe kod te žene tajno, i veoma hvaljaše Apolinarija, prestavljajući se kao njegov učenik. Pa pošto tobož želi da se nauči njegovoj nedokučivoj mudrosti, on je moljaše da mu na kratko vreme da te Apolinarijeve knjige što su kod nje, da bi iz njih prepisao najglavnije stvari. A žena, držeći da je on zaista učenik njenog ljubavnika, dade mu obe knjige s tim da ih što skorije vrati, i da nikome ne priča o tome. Uzevši knjige, Sveti Jefrem ih odnese u svoju obitelj. Pa pošto napravi lepak, on tako prilepi list uz list, da se od obadve knjige dobi kao neko drvo ili kamen; i nijedan se list ne mogaše odlepiti od drugog. I tako odnese ženi. A ona ih uze i, ne pogledavši unutra, ona ih ostavi na svoje mesto.
Posle toga planu opet prepirka između pravoslavnih i Apolinarija, koji već beše ostareo. I kad mu ponestade prepiračke veštine, zbog staračke izlapelosti, on htede da iskoristi one dve knjige. Ali kad ih uze, ne mogaše ih otvoriti, jer čvrsto slepljene, one se behu skamenile. Stoga se veoma postide, i povuče se pobeđen i posramljen. I uskoro se od tuge i stida liši ovog života, zlo izvrgnuvši kukavnu dušu svoju.
Prepodobni otac naš Jefrem, pošto bogougodno požive mnogo godina i privede mnoge spasenju, provide svoju končinu, i napisa poučno zaveštanje učenicima svojim. Odbolovavši malo, on u dubokoj starosti otide ka Gospodu. A česno telo njegovo bi sahranjeno u njegovoj obitelji što je u pustinji, u okolini grada Edese, u Siriji. Sveta pak duša njegova stoji sada pred prestolom Gospodnjim, zauzimajući se za nas, da molitvama njegovim dobijemo oproštaj grehova, a blagodaću i milosrđem Gospoda našega Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.
Izvor: SPC
