Prepodobni Jevtimije Veliki

Prepodobni Jevtimije rođen je u jermenskom gradu Melitini blizu reke Eufrata, oko 377 god., od oca Pavla i majke Dionisije. Roditelji mu behu pobožni, visokog porekla, i čuveni po vrlinama. Mnogo godina nisu imali poroda, zbog čega stalno veoma tugovahu. Odlazili su u obližnju crkvu svetog mučenika Polijevkta, i neprestano se molili Bogu da im da poroda. I kada jedne noći stajahu na molitvi, imađahu božansko viđenje, propraćeno ovim rečima: Utešite se, Bog će vam dati sina čije će ime značiti utehu, jer će u njegovom rođenju Gospod dati utehu crkvama svojim. Posle tog viđenja Dionisija zatrudne. I pre no što se dete rodi, oni obećaše da ga dadu na službu Bogu. I rodi se muško dete, i nadenuše mu ime Jevtimije. U to vreme na Istoku carovaše Valent, a na Zapadu njegov rođak Gracijan. I još ne beše mira i spokojstva po crkvama Hristovim koje arijanci smućivahu. Jer počevši od Konstancija, sina Konstantinova, pa sve do smrti Valenta, čitavih četrdeset godina, trajalo je veliko gonjenje i zlostavljanje pravoslavnih. A kad se rodi sveti Jevtimije, sva se žalost pretvori u utehu i radost. Jer ne prođe ni pet meseci od Jevtimijeva rođenja, a zločestivi car Valent bi pobeđen od varvara, koji zauzeše Trakiju. Bežeći od njih, Valent se sakri u jednom selu blizu Jedrena u plevnji. I izgore zločestivac u toj plevnji i zlom smrću pogibe od privremenog ognja, koji mu bi kao predverje večnoga ognja. Sa pogibijom ovog bezbožnog cara, pogibe i sva sila arijanska. I uskoro, sa stupanjem na presto Teodosija Velikog, svetim crkvama bi podaren mir i spokojstvo.

Onda Jevtimijev otac pređe iz ovog života u onaj. A Dionisija udovica, ispunjujući svoj zavet, odvede dete svoje Jevtimija bratu svom prezviteru Evdoksiju, koji beše duhovni otac episkopu crkve melitinske Otriju; predajući čedo svoje kao Ana Samuila Bogu. A Evdoksije odvede Jevtimija episkopu, i ispriča sve o njemu: kako po jednom božanskom viđenju i rečima bi darovan bezdetnim roditeljima radi njihovih mnogih molitava i kako ga roditelji pre rođenja obećaše Gospodu. Čuvši to, episkop Otrije se udivi tome, i reče: Zaista Duh Božji na ovome detetu počiva. – I uze dete kod sebe kao sina, i usrdno se staraše o njegovom vaspitanju. Poveri ga dvojici učitelja, Akakiju i Sinodiju, sveštenicima. Obojica behu blagorazumni i dobrodeteljni. Kasnije, i jedan i drugi, svaki u svoje vreme, bi episkop melitinske crkve. Zatim, pošto dobro izuči Božanstvene Knjige, episkop postavi blaženog Jevtimija za čteca, a majku njegovu, blaženu Dionisiju, koja je neprestano služila Bogu, posveti za đakonisu svoje crkve.

Sveti Jevtimije je od mladosti provodio vrlinski i devstvenički život. To beše poznato. Postade i monah, prošavši crkvene stepene redom. Onda ga episkop postavi za prezvitera. Iako nije hteo, njemu bi povereno starešinstvo i staranje o manastirima koji behu u tom gradu, jer još iz detinjstva veoma je voleo monaštvo i molitveno tihovanje. Zbog toga najviše boravljaše u manastiru svetog mučenika Polijevkta, koji beše podalje od grada. A u dane Velikog Posta odlazio je u jednu pustu goru, i tamo usamljenički molitveno tihovao u podvizima i trudovima koji su samo Bogu poznati. Ali kada vide da mu nastojateljstvo i upravljanje manastirima narušava podvižničko molitveno tihovanje, a mrsko mu beše i slavljenje od strane ljudi, on tajno otputova u Jerusalim u svojoj dvadeset i devetoj godini. Tamo se pokloni česnom Krstu i grobu Gospodnjem, i ostalim svetim mestima. Obiđe i svete oce koji su živeli u obližnjoj pustinji. I rasmotrivši život i dobrodetelj svakoga od njih, on sokoljaše sebe na ugledanje na njih. Onda dođe u lavru zvanu Fare, koja je bila udaljena od Svetoga Grada šest stadija. Tu nađe izvan manastira jednu praznu keliju, na usamljenom mestu, i nastani se u njoj. Ništa od stvari imao nije. A nauči se da plete užad od palmove like; i tako hranjaše sebe trudom ruku svojih. I oslobodivši se na taj način svake zemaljske brige, on imađaše samo jednu brigu: kako da ugodi Bogu.

Svetom Jevtimiju beše sused i prijatelj prepodobni Teoktist. Među njima se takva ljubav zavede, da obojica imađahu jednu volju, jednu žudnju za Bogom, jedan podvig. I kazivahu jedan drugome misao svoju, i jedan beše u duši drugoga, i što jedan zažele, to i drugi zavole, kao da se jednom dušom nalažahu u dva tela. I svake godine osmog dana po Bogojavljenju, tojest četrnaestog januara, odlažahu u pustinju Kutilisku, i tamo boravljahu do Cveti, postom i trudovima mučeći svoje telo, a dušu hraneći duhovnom hranom. Zatim se vraćahu svaki u svoju keliju, snabdeveni velikim bogatstvom vrlina, koje željahu podneti vaskrslom Hristu. Tako pet godina proživeše u toj lavri. I kada po svome običaju opet u određeno vreme otidoše u Kutilisku pustinju, provlačeći se po neprohodnim mestima oni naiđoše na jednu strahovito okomitu urvinu. Na dubokom dnu te urvine beše potok, a na severnoj strani potoka neka pećina, obitalište zverinja. Oni se jedva po stenju dobauljaše do nje. I obradovaše se tom mestu, kao od Boga pokazanom, i nastaniše se tamo, i više se ne vratiše u lavru. Živeći u toj pećini, oni su se hranili travom što je rasla oko pećine.

Posle dugo vremena, kada Bog blagovole da ih pokaže mnogima radi duhovne koristi, On to učini ovako. Neki čobani iz Lazarije gonjahu svoja stada tamo, i kada bejahu na potoku podigoše oči svoje na goru prema onoj pećini, i iznenada ugledaše nad sobom dva čoveka gde idu liticom, uplašiše se i nagoše begati. A oni ih krotko dozivahu govoreći: He bojte se, braćo, ne bojte se, jer i mi smo ljudi, ali zbog grehova svojih živimo na ovom mestu. – Čobani se pribraše od straha, i dođoše k njima. Ušavši u pećinu, ne videše ništa od onoga što je potrebno za život, i čuđahu se. Kada se vratiše svojim domovima, ispričaše svojima o ovim pustinjacima.

Otada stadoše ovim prepodobnim pustinjacima, Jevtimiju i Teoktistu, dolaziti žitelji Lazarije, donoseći im hrane. Ali i oci iz Fare, kada videše da se prepodobni ne vraćaju iz pustinje Kutiliske, tražahu ih po pustinji dugo, dok ne saznadoše gde su. Pošto ih pronađoše, počeše im dolaziti često. Zatim neki zaželeše i da ostanu s njima. Tako, najpre Marin i Luka, došavši k njima, ne vratiše se u Lavru, već se nastaniše kod ovih prepodobnih. Posle njih dođoše i drugi, jer se slava prepodobnog Jevtimija brzo pronese svuda, i mnoge pokrenu da idu da ga vide i da ostanu sa njim. A on, primajući te što su dolazili k njemu, predavaše ih svome prijatelju, blaženom Teoktistu, jer sam veoma voljaše samoću. I ne potraja dugo, obrazova se kinovija, opštežiće, a ona pećina bi u crkvu pretvorena.

Prepodobni Jevtimije beše svima lekar duša, jer mu svaki od bratije otkrivaše svoju savest, ispovedajući pomisli. A on, veoma iskusan, svakoga mudro ispravljaše, poučavajući i savetujući, očinski rukovodeći i tešeći. Uopšte svima govoraše: Bratije, zbog čega iziđoste iz sveta, zbog toga se i podvizavajte, i ne zanemarujte svoje spasenje, nego neprestano stražite, po reči Gospodnjoj: Stražite i molite se, da ne padnete u napast (Mt. 26, 4). A ovo pre svega znajte: oni koji se odriču sveta i žele da monahuju, ne treba da imaju svoju volju, nego da se u svemu drže poslušanja i smirenoumlja, da na umu imaju smrt i čas sudni, da se boje večnoga ognja, i da ljube slavu Carstva nebeskog. – I još govoraše: Crnorisci treba da se sa unutrašnjim bogomislijem i telesno trude, naročito mlađi. Oni treba mnogo da paze sebe i da telo pritešnjuju, da bi se telo povinjavalo duhu. Ugledajmo se na apostola Pavla: on se trudio radeći dan i noć, ne samo bežeći od nerada nego služeći i sebi i drugima, jer izjavljuje: Potrebi mojoj i onih koji su sa mnom poslužiše ove ruke moje (D.A. 20, 34). Koliko se mirjani trude i pate radeći neprestano, da bi ishranili žene svoje i decu! Pa od tog truda i Bogu prinose, i milostinju čine koliko mogu, i poreze daju! A mi, zar da se ne trudimo oko onoga što je potrebno jednom telu našem, kako bismo i nerad izbegli i tuđim se znojem ne izdržavali? Jer apostol naređuje: Ko ne radi, neka i ne jede! (2 Sol. 3, 10).

Tako prepodobni otac naš Jevtimije, poučavajući bratiju, pobuđivaše ih na trudoljublje. A naređivaše bratiji da ne razgovaraju u crkvi za vreme molitve, niti za vreme obeda u trpezariji, nego da se drže ćutanja slušajući reč Božju. Kada bi pak primetio koga od bratije, naročito mlađe, gde želi da posti više od svoje družine, nije to voleo, niti je takvome dopuštao da ide za voljom svojom, nego je naređivao da se zajedno sa svima drži i zajedničkog vremena gladovanja i vremena jedenja: da jede za trpezom sa uzdržanjem, ne pretovarajući stomak, no jedući manje nego što stomak hoće: da na taj način prikriva svoj post, ne trubeći o njemu, i da se potajno naoruža protiv strasti koje potajno nailaze. Ovakvim poukama i savetima njegovim bratija se prosvećivaše, i podvizavajući se donošahu rod dostojan svoga zvanja. Ali, već je vreme da ispričamo kako prepodobni Jevtimije obrati Bogu poglavare saracenske: Aspeveta i Terevona.

Beše u Persiji neki jelin, po imenu Aspevet. On imađaše malog sina Terevona, koga porazi demon, i sasuši mu se polovina tela od glave do nogu, i ne mogaše ga niko izlečiti, iako mu dovođahu mnoge najiskusnije lekare. Zatim se Aspevet sa bolesnim sinom preseli u Arabiju na ovaj način: Pri kraju Izdigerdova carovanja magi ustrojiše u Persiji gonjenje na hrišćane i bi naređeno svima vojskovođama, među njima i Aspevetu, da dobro posednu sve puteve, kako nijedan hrišćanin ne bi mogao iz Persije prebeći Grcima. Tada Aspevet, videći na kakve muke stavljaju nevine hrišćane, sažali se na njih, i ne samo im ne branjaše da beže iz Persije, već im i sam, gde god je mogao, pomagaše, štiteći ih od opasnosti i smrti. Zbog toga bi od neznabožaca optužen caru Izdigerdu. Bojeći se svireposti careve, Aspevet uze svoga sina, i pobeže iz Persije u grčku carevinu. Grčki car ga primi, i postavi za starešinu nad Saracenima u Arabiji, koja je bila pod grčkom vlašću. Aspevet se nastani tamo. Jedne noći sin njegov Terevon vide u snu prepodobnog oca našeg Jevtimija gde mu obećava ozdravljenje, ako se obrati Hristu. Prenuvši se iz sna, Terevon ispriča svoj san ocu svom. On ga odmah uze, i sa mnoštvom slugu ode u Jevtimijev i Teoktistov manastir. A kad bratija videše tolike Saracene, uplašiše se. Blaženi Teoktist izađe pred Saracene, i upita ih: Šta ovde tražite? Oni odgovoriše: Ištemo slugu Božjeg Jevtimija. Teoktist im reče: On ovde živi, ali do subote ne razgovara ni s kim, jer usamljenički molitveno tihuje. Tada Aspevet uze za ruku Teoktista, pokaza mu svog bolesnog sina, i naredi sinu da sam ispriča o sebi sve. Dečko stade pričati:

Kada ce u Persiji razboleh, upotrebiše oko mene svu lekarsku i vradžbinsku veštinu, ali mi od toga nimalo ne bi bolje, naprotiv bolest se neprestano pogoršavaše. A kada dođosmo ovde, u Arabiju, bolest ne popuštaše. Jedne noći ležećm na postelji, ja razmišljah da li ću se ikada izlečiti. I govorah u sebi: “O Terevone, gde su jelinske i persijske veštine lekarske? gde vradžbine i bajanja? gde moć naših idolišta, i kakva je korist od njih? A gde su iskustva zvezdara i basne naših učenja, i beskorisna prizivanja naših bogova? Zaista je sve to očigledna obmana i smejurija, jer ništa nikome ne pomažu, ako ne naredi Bog jedini istiniti”. Razmišljajući tako, pripadoh molitvi, i sa suzama se moljah, govoreći: “Bože veliki i strašni, koji si nebo i zemlju stvorio, ako se smiluješ na dušu moju, i izbaviš me od ove opake bolesti, onda ću odbaciti sva bezakonja jelinske vere i postati hrišćanin”. Pošto se tako pomolih, ja zaspah. I u snu videh jednog crnorisca, sa velikom prosedom bradom, i on me upita: Od čega patiš? A ja mu pokazah svoju boljku. Na to me on upita: Hoćeš li učiniti što si obećao Bogu? Ja mu odgovorih: Učiniću, ako se oslobodim ove bolesti. Tada mi on reče: “Ja sam Jevtimije: živim na istočnoj strani u pustinji, deset stadija daleko od Jerusalima, nedaleko od puta koji vodi za Jerihon. Ako dakle želiš da se isceliš, doći kod mene, i Bog će te isceliti preko mene”. To videh i čuh u snu, i ispričah ocu svome. I evo došli smo po naređenju onoga koji mi se javio u viđenju. A tebe molim, pokaži nam tog Bogom ukazanog lekara.

Blaženi Teoktist ode, i ispriča velikom Jevtimiju sve što ču. A on pomisli da nije lepo protiviti se Božjem naređenju, prekide svoje usamljeničko molitveno tihovanje, i dođe bolesniku, pomoli se Bogu za njega, i prekrsti ga krsnim znakom i Terevon tog časa ozdravi, kao da nikada nije bolovao telom. A varvari, zadivljeni tako trenutnim ozdravljenjem Terevonovim poverovaše u Hrista, i pavši ničice na zemlju, moljahu da ih krsti. Čudotvorac Jevtimije, videći da su od sve duše poverovali u Boga, proglasi ih za oglašene, i krsti najpre Aspeveta, i dade mu ime Petar. Za njim krsti Marina, brata Aspevetove žene; zatim Terevona, pa onda i sve Saracene što behu došli s njima. I zadrža ih sveti Jevtimije kod sebe četrdeset dana, prosveti ih rečju Božjom, utvrdi ih u veri, i otpusti kućama njihovim. A Marin, ujak Terevonov, ne otide više iz manastira, nego se u njemu postriže, i provede do kraja života, i veoma ugodi Bogu. I posle prepodobnog Teoktista bi iguman te obitelji, o čemu će kasnije biti reči. A veliko blago, koje donese u manastnr, delom razdade sirotinji, a delom utroši na proširenje i zidanje manastirskih zdanja.

Glas o čudesnom iscelenju Terevonovom pronese se svuda, i počeše se sa svih strana sticati mnogi bolesnici k blaženom Jevtimiju, besplatnom lekaru. I lako isceljivani, oni se vraćahu svojim kućama zdravi. Zbog toga ime svetiteljevo postade slavno, ne samo u Palestini, nego i po susednim oblastima. Ali prepodobni vide da to narušava njegovo molitveno ćutanje, negodovaše što mu mnogi posetioci dolaze i slave ga, i tugovaše za prvobitnim svojim usamljeničkim molitvenim tihovanjem. I namisli da tajno otide u pustinju zvanu Ruva. To nekako saznade blaženi Teoktist, i kaza bratiji. I sabravši se sva bratija, dođoše i padoše pred noge prepodobnog Jevtimija, moleći ga sa suzama, da ih ne ostavlja sirote. A on, da bi ih utešio, obeća im da neće ostaviti ovo mesto.

Prođe ne mnogo dana, ali u njemu želja za bezmolvnim životom sve se više raspaljivaše. I ne mogući više da podnosi vrevu, on jedne noći tajno napusti manastir. Povede sa sobom jednog učenika, Dometijana rodom takođe iz Melitine, po životu dobrodeteljna. I otputova u Pyfy, i prošavši južnu pustinju kraj Mrtvog Mora, pope ce na jednu gopy, zvanu Marda, koja beše izdvojena od drugih. Na njoj nađe studenac i porušenu keliju. Keliju obnovi, i nastani ce y njoj. I tu požive neko vreme, hraneći se travom.

Zatim otide u pustinju Zif koja se nalazi blizu sela Aristovulijade, želeći da tamo vidi pećinu, u kojoj se nekad krio David bežeći od Saula. I kada vide to mesto, dopade mu se, i podiže manastir. A početak podizanja manastira dogodi se na ovaj način: Sin starešine sela Aristovulijade paćaše od nečistog duha. Gromko vapijući, on prizivaše ime Jevtimijevo jer mu je Bog na nevidljiv način tako bio naredio. A otac njegov i rođaci stadoše se na sve strane revnosno raspitivati za Jevtimija, ko je, i gde se nalazi. I saznavši da se nalazi u Davidovoj pećini, između Paravariha i Aristovulijade, otac uze besomučnog sina i odvede ga k njemu. I čim sin ugleda svetitelja, odmah ga demon obori, i iziđe iz njega.

Kada se rašču za ovo čudo, dođoše kod svetitelja mnogi ljudi iz okolnih naselja, i podigoše mu manastir. I skupiše se bratija, i življahu tu, a Bog ih snabdevaše hranom. Tamo svetitelj usavetova mnoge da se od manihejskog zloverja obrate Pravoslavlju, i da prokunu osnivača jeresi Manesa. Ali pošto ga mnoštvo posetilaca mnogo uznemiravahu, on reče svome učeniku Dometijanu: Hajdmo, čedo, da posetimo oca Teoktista i bratiju. – I pođoše. Približavajući se opštežiću, on pronađe na gori jedno zgodno mesto za sebe, na kome se kasnije podiže njegova lavra. Beše to mesto ravno i povučeno, i vazduh zdrav. Tu pronađe jednu malu pećinu, i nastani se u njoj. A kad se prestavi, telo njegovo bi sahranjeno u njoj. Saznavši za njegov dolazak, blaženi Teoktist odmah otide k njemu da ga celiva, i moljaše ga da dođe i živi u svom mestu u opštežiću s bratijom. Ali on ne pristade, ipak obeća da će svake nedelje dolaziti u crkvu na molitvu.

Čuvši da se prepodobni Jevtimije vratio na svoje mesto, Aspevet, u krštenju Petar, obradova se. I uzevši sa sobom mnoštvo Agarjana sa ženama i decom, dođe k njemu, i moljaše ga da im kaže reč spasenja. Starac ih sve dosta pouči, i obrati ka Hristu sve koji behu došli s Aspevetom. I odvede ih starac u donji manastir, i prosveti ih svetim krštenjem, i ostade s njima sedam dana, poučavajući ih i utvrđujući ih u veri. Zatim se povrati u svoju pećinu, jer je veoma voleo bezmolvije usamljeničko molitveno tihovanje. A Aspevet – Petar, videći da starac nema kelije, nego boravi u maloj pećini, dozva zidare te sazidaše svetome tri kelije, i malu crkvu, i pekaru, i iskopa veliki rov sa dva odvoda za skupljanje vode. Sve to snabde svima potrebnim stvarima, kako prepodobni ne bi oskudevao ni u čemu. A novo kršteni Agarjani usto nisu hteli da se odvoje od prepodobnog, želeći da stalno slušaju njegove slatke pouke. I moljahu svetitelja da im dopusti da se nastane u njegovoj blizini. Ali on ne pristade na to, bojeći se da mu se usamljeničko molitveno tihovanje ne naruši potpuno. On ih odvede na drugo mesto, zgodno za naselje, i naredi te im tu podigoše kuće i crkvu, pa im dovede sveštenike i đakone. I njihova se družina množaše iz dana u dan, jer k njima dolažahu mnogi Agarjani i primahu sveto krštenje. A prepodobni ih često posećivaše, i poučavaše reči Božjoj. I kada njihovo naselje postade čitav veliki grad, moli prepodobni jerusalimskog patrijarha Juvenalija da Petra, Terevenovog oca, posveti za episkopa novoprosvećenim Agarjanima. I beše Petar vredan episkop na korist žiteljima saracenskim, koji prigrliše svetu veru. Toliko o Saracenima. A sada da opet govorimo o svetom Jevtimiju.

Na mestu, na kome je molitveno tihovao, prepodobni Jevtimije nije hteo da ima sažitelja, i zbog toga nije tu osnivao opštežiće niti gradio lavru, nego je sve, koji su mu dolazili radi postriga, upućivao u donji manastir prepodobnom Teoktistu. Tako isto sve poklone koje je dobijao, slao je u Teoktistov manastir. Ali kad Bog nađe za shodno da to mesto naseli mnogim inocima, On u viđenju naredi velikom Jevtimiju, da ne odgoni od sebe one koji mu dolaze radi spasenja. Jer jednom dođoše k njemu tri rođena brata, koji gorahu duhom prema vrlini. Oni se zvahu: Kozma, Hrisip i Gavrilo; rođeni u Kapadokiji, vaspitani u Siriji. I ne hte starac da ih primi, prvo zato što je voleo svoje usamljeničko podvizavanje, a drugo, što ova tri brata behu mladi, naročito najmlađi Gavrilo. On beše uškopljenik od rođenja, i vrlo mlad, ženskoga lica. Tada prepodobni imade noću neko božansko vićenje, u kome mu bi rečeno: Primi tu braću, jer ih Bog posla ovde; i otsada nemoj odbijati nikoga koji dolazi sa željom da se spasava. – I primi ih svetitelj; i reče najstarijem bratu Kozmi: Eto, ja ću vas primiti, kao što mi naredi Bog. Ali učini i ti ono što ću ti ja narediti: ne daj najmlađem bratu da izlazi iz kelije, kako ga niko od bratije ne bi video. Jer nije dobro da ženoliko stvorenje živi u lavri; može biti povod za vražje iskušenje. – Onda svetitelj proreče Kozmi šta će se s njim zbiti, govoreći: Kako mi izgleda, ti nećeš ovde ostati dugo, jer će ti Bog uručiti episkopstvo Skitopoljske crkve. – Tako i bi.

Od tada stade prepodobni primati sve koji mu dolažahu. Tako, on primi Domna Antiohijanina, nećaka antiohijskog arhiepiskopa Jovana; primi i druga tri brata iz Melitine, nećake onog Sinodija, koji sa Akakijem beše učitelj Jevtimiju. Oni se zvahu: Stefan, Andrej i Gajan. Zatim primi Jovana, prezvitera raitskog, i Anatolija, i Talasija, pa Kiriona iz Tiverijade, prezvitera crkve svetog mučenika Vasilija u Skitopolju. Pošto ih primi, naredi episkopu Petru da im sagradi male kelije, i svu crkvu ukrasi što bolje. I tako ubrzo ustroji lavru, po ugledu na onu u Fari. I dođe patrijarh jerusalimski Juvenalije povevši sa sobom svetog Pasariona, koji tada beše horoepiskop, i Isihija, prezvitera i učitelja crkvenog, i osveti lavrsku crkvu u pedeset drugoj godini Jevtimijeva života. A rukopoloži i dva đakona, Dometijana i Domna; prezviteri pak behu Jovan i Kirion. I obradova se duhom veliki Jevtimije zbog osvećenja svoje lavre; naročito, pak što se vide sa Patrijarhom, i sa preosvećenmm Pasarionom, i sa bogoslovom Isihijem, čuvenim svetilima. No ne prođe ni sedam Meseci od toga vremena, a sveti Pasarion ode iz ovoga života, u dubokoj starosti.

U prvoj godini po osvećenju lavre bi postavljen za ekonoma Dometijan, kada sa velikim ocem mnoga bratija isprva trpljahu nedostatak i oskudicu u potrebama za život. Ali Bog promišljaše o slugama svojim. Dogodi se jednom da mnoštvo Jermena, koji iđahu iz Svetoga Grada na Jordan, svrnuše desno i dođoše u lavru, jer Bog beše tako udesio, da bi vrlina i velika vera oca moćno zablistala. Jermena beše više do četiri stotine. Starac vide da su gladni, pa dozva Dometijana ekonoma, i reče: Postavi ovim ljudima da jedu. A on mu odgovori: Oče, mi nemamo hranu ni za desetoricu; a gde bi smo našli hleba za toliki narod! Svetitelj pak, pun proročkog dara, reče: Idi, učini kako ti naređujem, jer ovako govori Duh Sveti: Ovi će ljudi jesti dosita, a i nama će obilno ostati. – Dometijan ode u hlebaru, u kojoj ranije beše malo hleba, a sada ne mogaše otvoriti vrata, jer Božji blagoslov beše ispunio hlebaru hlebovima sve do plafona. Dometijan dozva nekoliko bratije, izvališe vrata, i hlebovi pokuljaše iz hlebare. Isto tako takav blagoslov beše i na vinu i na ulju, jer se sudovi iznenada napuniše. I svi jedoše i nasitiše se. I u toku tri meseca ne mogahu da nameste vrata na njihovo mesto od velike količine hlebova, ma da uzimahu hlebove, oni se ne umanjivahu, kao nekada u one gostoljubive udovice u Sarepti Sidonskoj, što se brašno ne potroši i ulje ne nestade. Diveći se tome čudu, Dometijan se baci pred noge učitelju, moleći oproštaj. A starac ga posavetova i pouči u pogledu gostoljublja i nade u Boga.

Od toga vremena lavra bi blagoslovljena svakim izobiljem: sve napredovaše, zdanija se umnožavahu i kelije u njima, i u crkvi se svaki dan služaše sveta liturgija. Manastir je imao mnogo stoke radi manastirskih potreba. Ekonom je imao mnogo briga oko stoke. U lavri pak beše jedan brat, po imenu Avksentije, rodom iz Asije, zgodan za službu manastirsku. Ekonom ga zamoli da bude čobanin, da čuva i pase lavrske mazge i magarce. Ali on odbi. Ekonom onda pozva dva prezvitera, Jovana i Kiriona, i svi troje moliše Avksentija da se primi te službe, ali ih on nikako ne posluša. Stiže i subota, kada se moglo sa velikim ocem govoriti o manastirskim poslovima: Ekonom ispriča prepodobnome o Avksentijevoj neposlušnosti. Onda prepodobni dozva Avksentija, i reče mu: Poslušaj nas, čedo, primi se službe koja ti se predlaže. A on odgovori: He mogu, česni oče, sa tri razloga: prvo, ja sam stranac, i ne znam ovdašnji jezik; drugo, strah me od pada u greh; treće, baveći se oko stoke, ja neću biti u stalju da bezmolvujem, da usamljenički molitveno tihujem, i da budem u Bogu. Veliki Jevtimije mu reče: Molim Boga, da ti se nikakvo zlo ne desi pri ovom poslovanju, jer Bog zna da ćeš iz straha Božjeg služiti slugama Njegovim. Čuj Gospoda koji kaže: He dođoh da mi služe, nego da im služim (Mt. 20, 28). I opet: He tražim volje svoje nego volju Oca koji me je poslao (Jn. 5, 30). – Iako ga je sveti tako savetovao. Avksentije se uzjoguni i ostade neposlušan. Tada se prepodobni razgnevi, i reče: Mi ti, čedo, savetujemo ono što je tebi na korist, a ti ne slušaš, onda ćeš videti nagradu za neposlušnost.

Tek što svetitelj to izreče Avksentije se, besomučan, sruši na zemlju, dršćući i tresući se. A prisutni oci moliše svetitelja za njega, i jedva ga umoliše te ga podiže i osenivši ga krsnim znakom, isceli ga. Došavši k sebi, Avksentije pripade k nogama svetiteljevim, moleći oproštaj. I reče mu sveti: Poslušanje je velika vrlina, jer Bog traži poslušanje više nego žrtve, a neposlušanje nanosi smrt. – I satvorivši za njega molitvu, blagoslovi ga i reče: Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore. – I tako se Avksentije primi službe sa revnošću.

Neka dva brata, Maron i Klimatij, pošto im doteža surovi život u lavri, dogovoriše se da noću pobegnu. I već su se spremali da to učine. Ali to bi otkriveno prepodobnom Jevtimiju, jer vide đavola gde je zauzdao obojicu i vuče ih u zamku smrti. Onda ih prepodobni dozva k sebi, i govoraše im o trpljenju. I oduži svoju pouku, moleći ih i savetujući ih da se okane pagubne namere. I dokazivaše im kako svuda treba sebe budno paziti: Adam, živeći u raju, naruši zapovesti Božje; a Jov, sedeći na đubrištu, održa ih. A doda i ovu poruku, govoreći: He treba se zadržavati na rđavim pomislima, koje izazivaju mrzovolju i tugu, ili mržnju prema ovom mestu i prema onima koji žive s nama; niti poslušati misli koje nas nagovaoaju da pređemo na drugo mesto, već treba svakog časa trezven biti, i od zamki demonskih odvraćati um svoj, da ne bismo prelaskom na drugo mesto pogazili naš ustav. Jer drvo, koje se često presaćuje, ne rađa. Ako neko želi da učini nešto dobro na mestu gde živi, pa ne uzmogne, onda neka ne misli da će to na drugom mestu učiniti, jer vrlina zavisi ne od mesta, nego od volje i vere. Čujte priču koju čuh od egipatskih crnorizaca: Jedan brat življaše u opštežićnom manastiru u Egiptu, i često se gnevljaše i uzbuđivaše, i usta mu behu puna svađe. Zahvaćen mrzovoljom, on iziđe iz manastira i boravljaše sam samcit, misleći u sebi da će prestati da se gnevi, pošto nema s kim da razgovara. Jednoga dana, zahvativši vodu u krčag, metnu ga na mesto, ali se krčag preturi; on po drugi put zahvati vodu, metnu krčag na mesto, a on se opet preturi; to se isto desi i po treći put. A brat, prelašćen demonom, razljuti se na krčag, dohvati ga i razbi u paramparče.

Kad sveti Jevtimije završi priču, Klimatij se nasmeja. Starac ga pogleda i reče: Da i ti nisi, brate, od demona prelašćen, kada se bezumno smeješ? Nisi li čuo kako Gospod prekorava one koji se smeju, a blaženima naziva one koji plaču? – Rekavši to, okrenu se od Klimatija i ode u svoju keliju. No Klimatij se odmah sruši na zemlju tresući se, jer ga spopade neki strah i užas. Tu se tada desi Dometijan. On dozva neke oce, i, ušavši kod prepodobnoga, moljahu ga za Klimatija da mu oprosti. Svetitelj ih posluša, iziđe i podiže Klimatija koji je ležao na zemlji, i iscelivši ga krsnim znakom, reče: Pazi otsada, i vodi računa o rečima otaca kao o rečima Božjim, i budi sav oko, kao što se kaže za Heruvime, budno čuvajući sebe svuda, jer posred zamki hodiš. – I poučivši tako brata, i posavetovavši obojicu koji se behu dogovorili da beže, otpusti ih, popravljene, u njihove kelije.

U ta vremena sastade se Treći Vaseljenski Sabor u Efesu protivu zločestivog Nestorija. A iz grada Melitine dođe u Palestinu radi poklonjenja svetinjama onaj Sinodije, koji sa Akakijem beše učitelj prepodobnom Jevtimiju u vreme mladosti njegove. Pošto Sinodije imađaše u Jevtimijevoj lavri tri svoja gorespomenuta nećaka: Stefana, Andrija i Gajana, on dođe u lavru i, celivavši prepodobnog Jevtimija, ispriča mu o bezbožnosti Nestorijeve jeresi, koji, po Božjem popuštenju, kao patrijarh carigradski svojim zlim učenjem uzbuni svu vaseljenu. Ispriča mu isto tako o revnosti za pravoslavlje blaženog Kirila, arhiepiskopa aleksandrijskog, i Akakija, episkopa melitinskog, nekadašnjeg učitelja njegovog. I radovaše se za njih prepodobni. I naredi prepodobni Petru, nekadašnjem Aspevetu, a sada već episkopu saracenskom, koji je sa ostalim episkopima palestinskim polazio na Sabor u Efesu, da se drži Kirila i Akakija i da se na svaki način zajedno sa njima bori.

Po završetku Sabora, na kome Nestorije bi svrgnut, episkop Petar se vrati, i prepodobnom Jevtimiju ispriča podrobno sve što je bilo na Saboru. Starac se radovaše duhom zbog utvrđenja pravoslavlja, a tugovaše zbog Jovana, arhiepiskopa antiohijskog, koji, iako pravoslavan, borio se na strani Nestorijevoj. Kada to ču đakon Domn, ožalosti se zbog svog ujaka, i moljaše velikog oca da mu dopusti da ide u Antiohiju i ispravi svog ujaka. Starac mu reče: He idi, čedo, jer ti taj put neće biti na korist. A tvoj ujak, ako je i pogrešio malo, ipak će ga Bog, koji zna pravoću srca njetovog, ispraviti, i neće ga ostaviti da propadne. Ti pak, čedo, ako istraješ na mestu, na kome si po pozivu, i ne poslušaš pomisao koji hoće da te otrgne od ove pustinje, uspećeš u vrlinama, i Bog će te proslaviti. A ne poslušaš li me i otideš, primićeš presto ujaka svog ne na svoju korist, i nećeš dugo biti poštovan na njemu, jer će ti ga brzo uzeti zli ljudi. Ali Domn ne posluša reči oca svoga i ode bez blagoslova. I zbi se sa njim sve što mu svetac proreče. I vrati se posle toga starcu, plačući i kajući se, i diveći se prozorljivosti svetiteljevoj.

O ovom prepodobnom ocu našem Jevtimiju kazivaše Kirijak Otšelnik, učenik njegov, ovo: Nikada ga ne videsmo da jede osim subotom i nedeljom, niti da razgovara s kim osim velike nužde. Isto tako, nikada ga ne videsmo da se odmara ležeći, nego je to činio sedeći i pomalo dremajući, a ponekad stojeći i držeći se obema rukama za uže koje je radi toga bilo rastegnuto u jednom uglu. Malo je sna davao telu, i govorio u snu reči Arsenija Velikog: Hodi, zli slugo! – U životu se ugledaše na tog prepodobnog Arsenija, i sa nasladom je slušao o njemu od bratije koji su dolazili iz Egipta.

Anastasije, koji beše sasudohranitelj u crkvi svetog Vaskrsenja Hristova u Jerusalimu, želeo je da vidi velikog Jevtimija. I uzevši sa sobom prijatelje svoje, klirike Jerusalimske, krenu za lavru. A prepodobni Jevtimije, provideći Duhom njihov dolazak, pozva lavrskog ekonoma Hrisipa, i reče mu: Spremi se da dočekaš goste, jer nam ide Patrijarh jerusalimski. – Kada gosti dođoše, prepodobni dočeka Anastasija kao patrijarha, i razgovaraše s njim kao s patrijarhom. A svi prisutni čuđahu se tome. I priđe mu ekonom Hrisip i šanu mu na uvo: Česni oče, ovde nije patrijarh već Anastasije, sasudohranitelj. – A svetitelj se začudi i reče: Veruj mi, čedo, ja ga evo vidim patrijarški obučenog, i zacelo se ne varam, jer koga Bog unapred pripremi, toga i postavi. – Ovu reč prepodobnoga čuše svi prisutni. I tako i bi u svoje vreme, kada Anastasije postade patrijarh.

Terevon, sin Petra episkopa, zvanog Aspevet, imađaše ženu, no, i ako beše dugo s njom u braku, ne imađaše dece, jer mu supruga beše nerotkinja. Stoga je on dovede čudotvorcu Jevtimiju, moleći ga i govoreći: Znam, oče, da će Bog uslišiti tvoje molitve, jer ispunjuje volju onih koji Ga se boje. Molim dakle tvoju svetinju, pomoli se za nas čovekoljubivom Bogu da razreši besplodnost moje supruge, i da nam da poroda. – Svetitelj tri puta blagoslovi znamenjem svetoga krsta njega i ženu, i reče im: Evo, Bog vam daruje porod, jer ćete dobiti tri sina. – Poverovavši rečima svetiteljevim, oni radosni otidoše doma. I zatrudnevši žena, rodi prvenca, i nadenuše mu dedino ime: Petar. A posle, u toku vremena, ona rodi i druga dva sina. I zbi se proroštvo prepodobnoga.

Jedan brat u lavri, po imenu Emilijan, jedne noći uoči nedelje u svanuće, po demonskom dejstvu raspali se pohotom telesnom i podade se prljavim mislima, žudeći u srcu za grehom. Dogodi se da u to vreme prepodobni Jevtimije, idući na jutrenje u crkvu, prolažaše pored mesta gde se nalazio brat zahvaćen pohotom, i oseti smrad demona bluda. Poznavši šta je po sredi, reče: Prokleti nečisti duše, neka ti Bog zapreti! – I odmah brat Emilijan pade na zemlju bacajući penu, demonujući. Slegoše se bratija, i doneše sveću, i prepodobni reče bratiji: Vidite li ovoga brata, koji je od mladosti dosada živeo dobro u čistoti tela svog, a sada, popustivši, razmišljaše o telesnoj nasladi sa žudnjom, i naslađivaše se tim prljavim mislima, i eto demon je ovladao njime. Izvucimo dakle i mi pouku iz ove njegove nevolje, i neka svaki zna ovo: ako se neko i ne dotiče tuđeg tela, niti telom čini gadni greh, već umom bludniči, primajući prljave misli, i zadržavajući ih, i pristajući na njih, i naslađujući se njima, taj je bludnik i demon vlada njime. A dodade starac i povest, govoreći: Čujte, bratije, povest koju mi oci ispričaše o jednom bratu, koga svi smatrahu za sveca, a on srcem gnevljaše Boga, jer se bavljaše prljavim mislima i umom bludničaše. Kad se taj brat približi končini svojoj, naiđe tamo neki prozorljivi starac, i ču za njega da je bolestan i već na samrti. A vide gde svi žitelji plaču i govore: Ako ovaj svetac umre, onda nam nema nade na spasenje, jer se svi njegovim molitvama spasavasmo. – Čuvši to, prozorljivi starac pohita k bolesniku, želeći da dobije blagoslov od tobožnjeg sveca tog. I kad se približi odaji njegovoj, ugleda mnogi narod sa svećama, a sveštenike i đakone gde očekuju episkopa, da bi česno sahranili toga sveca. Ušavši u odaju, starac ga zateče gde još diše, i pogledavši duševnim očima vide demona gde drži trozubac, koji beše zario u srce njegovo, i vaćaše mu dušu silno ga mučeći. I ču glas odozgo koji govoraše: Kao što me duša njegova ni jednog dana nije odmarala, tako se ni ti nemoj odmarati mučeći ga i vadeći mu dušu. – I tako strašno skonča on koji je po spoljašnosti ličio na sveca a unutra srcem je gnevio Boga. Čujući ovo, bratije, čuvajte se revnorno od pomisli koje skrnave dušu, jer u vreme razlučenja duše od tela podjednako će biti mučeni oni koji misle o bludu kao i oni koji čine taj greh. A sada, pomolimo se za ovog brata Emilijana Bogu koji kara, ali smrti ne predaje, da ga oslobodi od demona i telesnih strasti. I pošto se svetitelj pomoli Bogu, iziđe demon vapijući i govoreći: Ja sam demon bluda! – I ispuni svo mesto smradom kao kad sumpor gori. Otada se Emilijan oslobodi prljavih požuda, i postade sasud izabrani Božji.

U to vreme dugo ne pade kiša, i nastade silna suša. I ispuni se reč Svetog Pisma: Nebo nad glavom tvojom biće od bakra, a zemlja pod tobom od gvožća (5 Mojs. 28, 23). I zbog velike suše svi behu veoma tužni. Bratija s prepodobnim Teoktistom moljahu velikog Jevtimija da se pomoli Bogu, i izmoli kišu, jer znađahu kako je moćna molitva njegova pred Bogom. Ali on odbijaše. Nastupi praznik Bogojavljenja Gospodnjeg, i približavaše se dan, u koji je svetitelj po svome običaju odlazio u pustinju sve do Cveti. Tada se sleže silan narod iz Svetog Grada i okolnih sela, noseći krst i vapijući: Gospode, pomiluj! I dođoše velikome Jevtimiju, ne dajući mu da ide u pustinju, dok ne umoli Boga da im da kišu. Čuvši njihov vapaj, prepodobni iziđe pred njih, i reče: Šta tražite od grešna čoveka? Jer ja, deco, nemam smelosti da se molim Bogu za kišu. Grešan sam, te je i meni samom više nego drugima potrebnije milosrđe Božje; naročito u ovo vreme gneva Božja. Jer gresi naši nas odvajaju od Boga; lik njegov oskrnavismo; Crkvu njegovu omrazismo, robujući pohotama i raznim strastima; u gramžljivosti i zavisti živimo; odvratni smo nenavideći jedan drugoga. Zbog toga Bog pusti na nas ovu kaznu, da bismo se, poučeni njome, pokajali. A kada budemo popravili sebe pokajanjem, tada će nas uslišiti, jer stoji napisano: Gospod je blizu svih koji ga prizivaju u istini (Ps 144, 18). – Dok svetitelj tako govoraše narodu, svi kao jednim ustima povikaše: Ti se sam oče, pomoli za nas. I verujemo da će Bog uslišiti molitvu tvoju, jer ispunjuje volju onih koji Ga se boje.

Ovakvim rečima umoljen, prepodobni uze prisutne oce, i pođe u crkvu, naredivši i ljudima da se mole. I pavši ničice u crkvi, moljaše Boga sa suzama da se smiluje na stvorenja svoja, i poseti zemlju milošću i dobrotom, i napoji je kišom. I dok se on moljaše, dunu jug, i celo se nebo naoblači, i prolomi se grmljavina, i pade silna kiša. I ustavši sa molitve, reče narodu: Eto, Bog usliši vaše molitve, i blagosloviće ovu godnu više drugih godina. Stoga se protrudite da i vi ugodite Njemu dobrim delima, jer On izli milost svoju na vas. – I tako ih otpusti. A velika kiša je padala mnogo dana, te svetitelj ne mogade po običaju svom otići u pustinju. I blagoslovena bi izobiljem plodova zemaljskih godina ta više od drugih godina, kao što svetitelj reče.

Potom se sastade u Halkidonu Četvrti Vaseljenski sabor protiv zločestivog Dioskora, patrijarha aleksandrijskog. U to vreme prepodobnom Jevtimiju beše sedamdeset i pet odina. Na tom Saboru uzeše učešća neki od učenika njeovih, koji se behu udostojili episkopskog čina: Stefan, piskop jamnijski, i Jovan, episkop saracenski, koji dođe posle Petra Aspeveta. Zapisavši predanja Halkidonskog Sabora, oni ih donesoše svome ocu svetome Jevtimiju. I on pohvali ta predanja kao pravoslavna. I odmah doznadoše svi monasi u Paletinskoj pustinji, od kojih mnogi nepravoslavno verovahu, da je veliki Jevtimije pristalica Halkidonskog Sabora.

U to vreme dođe u Palestinu neki Teodosije, po obličju monah, a po raspoloženju nečestivac. Pristalica Jevtihijevog zloverja, on se rugaše svetom Saboru Halkidonskom, jer je tobož na njemu odbačen dogmat prave vere. I bulažnjaše propovedaući obnovljeno učenje Nestorijevo, i mnoge druge laži i budalaštine. Tada se nalažaše u Palestini carica Evdokija, supruga blagočestivog cara Teodosija Mlađeg koja se posle mrti svoga muža bavljaše po svetim mestima. Najpre dakle caricu Evdokiju ovaj jeretik Teodosije prevari, te ona odbaci Halkidonski Sabor. Zatim i mnoge inoke, pustinjske oce, zavede ovom jeresju i načini ih svojim jednomišljenicima. Onda, sa mnogim prevarenim monasima, podiže bunu protiv patrijarha Juvenalija, nagovarajući ga da neizostavno odbaci Halkidonski Sabor. A kad Juvenalije patrijarh ne pristade, oni ga oteraše sa prestola, i on ode u Carigrad kod cara Markijana. A jeretik Teodosije, imajući kao pomoćnika caricu Evdokiju i silu monaha zaslepljenih jeresju, pope ce na patrijaršijski presto, i mnoge muke zadavaše pravoslavnima; episkope pak i klirike, koji nisu hteli da imaju zajednicu s njim, neke svrgnu, a neke izmuči i pobi. I zadobi sve palestinske monahe, osim onih koji behu u Jevtimijevim manastirima, jer oni imajući za primer oca svog velikog Jevtimija, stajahu čvrsto u Pravoslavlju. Lažni pak patrijarh Teodosije mnogo se truđaše da pridobije za sebe prepodobnog oca Jevtimija, neprestano šaljući mu poruke, moleći ga i preteći mu, i na sve moguće načine mameći ga. Ali se prepodobni ne dade uhvatiti u đavolje mreže, niti se pokoleba, već stajaše kao jak stub i stena nepokretna. A kada svetitelju dodijaše svakodnevne lukave poruke Teodosijeve, on sazva bratiju, i pošto ih posavetova da se dobro čuvaju od jeresi i da budu čvrsti u Pravoslavlju, otide u pustinju. Tako uradiše i mnogi od bratije. Sklanjajući se od jeretičkog nasilja i ugledajući se na oca svog, oni se udaljiše u pustinju.

Beše tada u Jordanskoj pustinji jedan pustinjak, nedavni došljak iz Likije, po imenu Gerasim. On beše prošao sva pravila inočkog žitija, i dobro se borio sa nečistim dusima. Pobeđujući i progoneći nevidljive demone, on bi sapleten i prevaren od vidljivih demona – jeretika, jer pade u Evtihijevu jeres. A kada ču za prepodobnog Jevtimija, o čijim vrlinama slava brujaše na sve strane, pođe k njemu koji se tada nalazio u pustinji Ruva. I videvši ga, dobi mnoge koristi od toga. I pošto ostade duže vremena kod njega, on nahrani dušu svoju korisnim rečima sa medotočivog jezika njegovog i poukama o Pravoslavlju, odbaci jeretičku kugu, i obrati se pravoj veri, i veoma se kajaše zbog svoje ranije zablude.

Ta pometnja u Palestini od jeretika preko Teodosija trajaše čitavu godinu dana. Onda stiže naređenje od blagočestivog cara Markijana, da se lažni patrijarh Teodosije uhvati i preda sudu, da bi iskusio zasluženu kaznu za dela svoja. A kad on to saznade, pobeže na Goru Sinajsku i sakri se tamo. Tada se prepodobni Jevtimije povrati iz pustinje u svoju lavru.

Kada jednom prilikom prepodobni Jevtimije služaše svetu liturtiju, saracen Terevon i brat Hrisipov Gavrilo evnuh videše za vreme Trisvete pesme kako oganj siđe s neba i okružavaše svetitelja; i beše svetitelj u ognjenom stubu stojeći pred svetim prestolom sve do svršetka službe. A pričao je jednom i sam svetitelj nekima od bratije, da je često viđao Anđela gde s njim liturgiše.

Imao je sveti Jevtimije i ovaj dar: svojim telesnim vidom prozirao je unutrašnje pokrete duha, i raspoznavao pomisli ljudske, i zle i dobre. I kada se bratija pričešćivahu božanskim Tajnama, on je znao s kakvom se dušom ko pričešćuje: jer one koji dostojni pristupaju, viđaše kako se prosvetljuju ol Pričešća, a oni koji se nedostojni pričešćivahu, viđaše kako se pomračuju i postaju u licu kao mrtvaci. Zbog toga ne prestajaše apostolskim rečima poučavati sve: “Braćo, dobro pazite kad hoćete da se pričestite; neka svaki od vas ispituje sebe, i tako neka jede od Hleba, i od Čaše neka pije; jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije (1 Kor. 11, 28-29). Jer se Svetinje pripremiše za svete, a ne za oskrnavljene. I koji god imate čistu savest, pristupite k Njemu i prosvetlite se, i lica se vaša neće postideti (Ps. 33, 6)”.

Presveti patrijarh Juvenalije opet zauze svoj presto, i poče popravljati sve što beše pokvareno. Carica Evdokija, koju onaj Teodosije beše zaveo u jeres, kolebaše se umom, ne znajući kog veroispovedanja da se drži. I posla pismo u Antiohiju prepodobnom Simeonu Stolpniku, tražeći od njega savet i uputstvo. A on otpisa ovako: “Znaj da je đavo, videći obilje dobrih dela tvojih, izmolio dopuštenje da te seje kao pšenicu, i on je preko onog pagubnog Teodosija pokvario tvoju bogoljubivu dušu. Ali, ne boj se, jer ne prestade vera tvoja. Ja se jednoj stvari veoma čudim: Ti imaš izvor u blizini, i previđaš ga, a trudiš se da izdaleka zahvatiš vodu: imaš tamo božanstvenog Jevtimija, poslušaj njegovo učenje, i spašćeš se”.

Čim carica dobi ovo pismo od prepodobnog Simeona, odmah se stade raspitivati za blaženog Jevtimija. Saznavši da on nikad ne izlazi iz pustinje u grad, ona odluči da u istočnoj pustinji na visokom brdu podigne sebi stub, daleko trideset stadija od Jevtimijeve lavre, kako bi tamo često mogla viđati prepodobnog i naslađivati se njegovim učenjem. I podiže stub, i nastani se tamo usamljenički molitveno tihujući. I posla prepodobnome Jevtimiju gorespomenutog Anastasija, koji tada beše horoepiskop na mestu svetog Pasariona, i Kozmu krstohranitelja, moleći ga da izvoli videti se s njom. Ali oni ne nađoše prepodobnoga u lavri, pošto odavno beše otišao u Ruvu. Oni onda uzeše sa sobom prepodobnog Teoktista, i pođoše k prepodobnome u pustinju Ruvu. Našavši ga tamo, mnogo ga moliše da otide do carice, i spase njenu zabludelu dušu. I jedva ga umoliše da pođe s njima. A kad carica ugleda velikog Jevtimija, obradova se veoma, i pavši pred česne noge njegove, reče: Sada razumeh da je Bog posetio moju ništavnost. – Starac je pouči koliko treba o pravoverju; posavetova je da se drži četiri Vaseljenska Sabora: Nikejskog – protiv Arija, Carigradskog – protiv Makedonija, Efeskog – protiv Nestorija, i Halkidonskog – protiv Dioskora i Evtihija; naredi joj da traži oproštaj od patrijarha Juvenalija, kome se ranije protivila; kaza joj i mnoge druge korisne stvari; blagoslovi je i, pomolivši se za nju, otide. A ona, kao da joj usta Božja rekoše sve to, pohita da sve privede u delo. Odmah ode u sveti Grad, pomiri se sa presvetim Juvenalijem, i javno se odreče jeresi, postavši zajedničar Vaseljenske Crkve. Kada to videše, mnogi ljudi, mirjani i crnorisci, koji behu zavedeni Teodosijem, obratiše se pravoverju po primeru carice.

Kada prepodobnom Jevtimiju bi osamdeset druga godina života, dođe u njegovu lavru blaženi Sava, još mlad. Starac ga primi, i posla u donji manastir k prepodobnom Teoktistu. I prorokova za njega, da će uskoro zasijati u monaškom životu jače od drugih. Tako i bi, što se očigledno vidi u žitiju tog prepodobnog Save Osvećenog. Još dođoše k njemu tada i iz Nitrije dva veoma vrlinska pustinjaka: Martirije, rodom Kapadokijanin, i Ilija Arabljanin. Oni ne mogahu da posle ubistva cara Markijana gledaju ono što se događalo u Egiptu: Timotej Elur je stvorio pometnju i metež u kome bi ubijen presveti Proterije, patrijarh aleksandrijski. Oni se stoga ukloniše odatle, i pribegoše k velikome Jevtimiju kao tihom pristaništu, jer ga obojica veoma poštovahu. Provide za njih sveti Jevtimije, da će i jedan i drugi u svoje vreme biti na prestolu svetog apostola Jakova, brata Gospodnja u Jerusalimu. Njih i svetog Gerasima povede sa sobom i u Kutilijsku i u Ruvisku pustinju. I tamo, po običaju svome, provede s njima sve do Cveti. I tamo svake nedelje on služaše svetu liturgiju, a ovi veliki oci pričešćivahu se prečistim Tajnama iz njegovih ruku.

Onda umre presveti Juvenalije, patrijarh jerusalimski, za carovanja hristoljubivog Lava, koji dođe posle Markijana. A posle Juvenalija Opšti savet jednoglasno izabra za patrijarha Anastasija, koji je nekada bio sasudohranitelj i horoepiskop. I ispuni se proroštvo prepodobnog Jevtimija, koje on izreče kada ga Anastasije beše posetio, i on ga svojim prozorljivim očima vide u patrijarškom odjejanju. Seti se toga Akastasije, i posla k svetitelju česne klirike sa ovakvom porukom: Eto, oče, ispuni se tvoje proroštvo. Stoga te molim, naredi mi kad da dođem kod tebe, da celivam tvoju svetost. – Prepodobni Jevtimije mu odgovori ovako: Ja svagda želim da vidim vaše savršenstvo, i da duhovnu korist dobijem od Vas. No vaš prvi dolazak mojoj ništavnosti beše bez šuma, sa malo pratilaca. A sada vaš veliki čin zahteva da imate veliku pratnju, zbog čega ja nisam u stanju da dostojno primim dolazak vašeg blaženstva. Zato molim vašu Svetost, da ne dolazi mojoj smernosti. Reši li pak da dođe, primiću vas s radošću; ali će biti potrebno da i ostale koji dođu, primim. A to će mi onemogućiti da ostanem na ovom mestu, jer će narušiti moje usamljeničko molitveno tihovanje. Čuvši to, i razmislivši o tome, patrijarh reče: Ako otidem, uvrediću starca. Stoga neću da idem. – Ali dođe vreme kada mu potrebe naložiše, te otide i vide se s prepodobnim Jevtimijem, o čemu će kasnije biti reči.

Blažena Evdokija carica podiže mnoge crkve, i obrazova bezbrojne manastire, sirotišta i svratišta. I naredi da se kraj crkve svetoga Petra, udaljene od Jevtimijeve lavre oko dvadeset stadija, iskopa duboka i prostrana vodojaža za skupljanje vode radi posetilaca. A o Duhovima i sama dođe tamo, želeći da vidi taj rad, i posla pismo prepodobnom Jevtimiju, moleći ga da dođe do nje, kako bi se udostojila njegove molitve i blagoslova, i nasladila njegovim poukama. A imala je želju da svetitelju da i priloge za potrebe lavre. Veliki Jevtimije joj odgovori: “He nadaj se videti lice moje u telu. A ti, čedo, zašto se brineš o mnogo čemu? Držim da ćeš ti otići Bogu pre no što nastupi zima. Stoga se ovoga leta postaraj da se spremiš za odlazak. A dok si još u telu, nemoj me se sećati ni preko pisama ni preko darova, nego kada budeš otišla ka Gospodu, tamo me se seti, da i mene primi s mirom, kada čovekoljublje njegovo bude htelo”.

Ove reči svetoga Jevtimija veoma ožalostiše blaženu Evdokiju. A naročito ona reč, da ga se ne seća “ni preko pisama”, jer ona imađaše nameru da mu pismeno zavešta veliko imanje. I ubrzo ode u Sveti Grad, i kaza patrijarhu Anastasiju Jevtimijeve reči. U to vreme ova carica zidaše crkvu u ime svetog prvomučenika Stefana. I dok još ne beše dovršena, ona naredi te bi osvećena 15. jula. I dade toj crkvi veliko imanje. A obiđe i sve crkve što beše sazidala, i osveti ih, i svakoj podari dovoljno imanja. I kad prođoše četiri meseca po osvećenju crkava, blagočestiva carica Evdokija predade duh svoj u ruke Božje.

Kada veliki otac naš Jevtimije beše u devedesetoj godini svoga života, razbole se teško prepodobni Teoktist. I dođe sveti Jevtimije da poseti bolesnog Teoktista i da mu da poslednji celiv. I ostade nekoliko dana u manastiru, očekujući končinu prijatelja i sapodvižnika svog, da bi ga sahranio. I skonča od te bolesti blaženi Teoktist 3. septembra 467. godine. A patrijarh Anastasije, saznavši za končinu Teoktistovu, i za svetog Jevtimija da je tamo, hitno dođe sa svojim klirom, da učestvuje u sahrani blaženog Teoktista. He manje želeo je da vidi i celiva svetog Jevtimija. I kada ugleda svetog Jevtimija, uhvati ga za ruke i stade ih celivati, govoreći: Odavno želim da ove svete ruke celivam, i evo sada me udostoji Bog. Molim te, česni oče, moli se za mene Gospodu, da proroštvo tvoje o meni ostane do kraja: piši mi često, poučavajući me kako da upravljam Crkvom Hristovom, jer vidim u tebi delovanje darova Božjih, i na sebi sam poznao silu njihovu. A svetitelj mu smerno govoraše: Prosti mi, sveti vdadiko, ja molim tvoje blaženstvo, da me spominješ u molitvama svojim Bogu. – I zajedno sahraniše česno telo prepodobnog Teoktista. Pa pošto se nasladiše dugim razgovorima između sebe, oni se rastadoše.

U Teoktistovom opštežiću bi postavljen za igumana Marin bogougodni, ujak Terevonov. No i on posle dve godine skonča. Prepodobni Jevtimije dođe i sahrani ga blizu prepodobnog Teoktista. I postavi za igumana Longina, čoveka dobrodeteljna. Sa ovim Longinom dođe jednom januara meseca blaženi Sava u lavru kod prepodobnog Jevtimija, da ga isprati kad je ovaj po običaju svom polazio u pustinju. Videvši Savu, Jevtimije ga povede sa sobom na trud pustinjački. I kada su u Ruvi hodili po bezvodnim mestima, Sava ožedne veoma od truda, i ne mogaše dalje da ide, jer beše malaksao od žeđi. Prepodobni Jevtimije zbog njega molitvom izvede vodu iz suve zemlje, kao što o tome piše u žitiju prepodobnog Save.

Zatim, posle bezbrojnih podviga i trudova prepodobni otac naš Jevtimije približi se svojoj končini, koju i predvide po otkrivenju Božjem.

Jedne godine, u vreme kad je prepodobni Jevtimije po svom običaju odlazio u pustinju, u osmi dan po Bogojavljenju Gospodnjem, 14. januara, sabraše se bratija, jedni da ga isprate, drugi očekujući da ih povede sa sobom. Među bratijom se nalažahu Martirije i Ilija koji behu iz Nitrije. I videći bratija da se prepodobni ne sprema za put, niti određuje ko će sa njim ići a ko ostati u lavri, upitaše ga: Česni oče, nećeš li sutra poći u pustinju? Svetitelj odgovori: Ove nedelje ostaću s vama u lavri, a u subotu u ponoć otići ću od vas. – A ovo svetitelj reče, pretskazujući bratiji vreme svoga odlaska Bogu. Ali oni ne razumedoše. A trećeg dana, 17. januara, beše praznik prepodobnog oca našeg Antonija Velikog. I naredi sveti Jevtimije da u crkvi bude svenoćno bdenije. Po završetku bdenija, svetitelj uvede u oltar lavrske prezvitere, i reče im: Otsada, bratije, neću više otslužiti s vama nijedno bdenije, jer me već Bog zove k sebi iz ovog privremenog života. Pošljite dakle k meni Dometijana, a kad svane, neka se ovde skupe sva bratija. – Kada to čuše, prezviteri se raplakaše, i odmah se razglasi među bratijom to što reče veliki Jevtimije.

Kada svanu, sabraše se svi kod prepodobnoga. I on im stade ovako govoriti: Oci i bratije moji, u Gospodu ljubljeni i deco, ja odlazim na put otaca mojih, a vi, ako me ljubite, zapovesti moje držite. Naročito imajte ljubav, koja je sveza savršenstva. Jer što je so hlebu, to je ljubav vrlinama. I kao što je teško jesti hleb bez soli, tako je bez ljubavi nemoguće otpravljati vrline, jer svaka vrlina ljubavlju i smirenjem postaje jaka i postojana. Smirenje zna da svoga ljubitelja uzdigne na vrh vrlina, a ljubav ga čvrsto drži i ne dopušta da sa te visine padne dole. Jer ljubav nikad ne prestaje. I veća je ljubav od smirenja. To je očigledno i na samom Gospodu našem: jer se On iz ljubavi prema nama dobrovoljno ponizi, i postade čovek kao i mi. Stoga smo dužni da Ga neprestano ispovedamo, i da My hvalu uznosimo. Naročito mi, koji smo se izdvojili iz metežnog sveta ovog. Svaki neka pazi na sebe, braćo, da i telo i dušu u čistoti čuva. Propisana crkvena bogosluženja nikada ne ostavljajte; i sva predanja i propise manastirske čuvajte revnosno; onima što pate u iskušenjima pomažite prema svojim moćima. Ako se ko od bratije bori sa nečistim pomislima, takvoga neprestano savetujte, poučavajte, tešite i utvrđujte, da ga đavo ne saplete i ne padne. A dodajem vam ovu poslednju zapovest: da se vrata manastirska nikad ne zatvaraju dolaznicima, nego da su svagda otvorena radi gostiju. I sam krov neka vam bude zajednički sa gostima; i sve što imate predlažite potrebitima, i tako će vam Bog davati izobilni blagoslov s neba.

Pošto to zapovedi bratiji, prepodobni Jevtimije ih upita, koga žele da imaju posle njega za pastira. A oni jednoglasno rekoše: Dometijana. Svetitelj im odgovori: Dometijan ne može biti, pošto posle mene on neće dugo ostati u ovom životu, nego će u sedmi dan poći za mnom. – I čuđahu se bratija tako smelom i pouzdanom proroštvu svetiteljevom. I izabraše Iliju, rodom iz Jerihona, ekonoma donjeg manastira. Obraćajući se njemu, prepodobni Jevtimije reče: Eto, svi te oci izabraše sebi za pastira i nastavnika; pazi dakle na sebe i na stado. – I pošto mu dade mnoge savete i pouči kako da rukovodi bratiju, pretskaza neke stvari koje su se imale posle njega dogoditi u manastirima. Zatim izgovori ovu poslednju reč: Ako obretem slobodu pred Bogom, najpre ću Ga moliti za ovu milost: da uvek duhom budem s vama, i sa onima posle vas doveka.

Rekavši to, otpusti sve osim Dometijana. I ostade unutra u oltaru tri dana. I u subotnu noć usnu s mirom, i pridruži se ocima svojim dvadesetog januara 473. godine, pošto prožive na zemlji devedeset i sedam godina.

Vest o upokojenju prepodobnog Jevtimija odmah se pronese po celoj Palestini. I slegoše se monasi iz svih manastira i pustinja. Među njima beše i veliki Gerasim. Sabra se i vrlo mnogo naroda. A dođe i presveti patrijarh Anastasije sa svim klirom svojim. Ali zbog silnoga sveta ne mogoše sahraniti česno telo sve do tri časa popodne, kada vojnici, po patrijarhovom naređenju, odbiše narod, te česno bi pogreben. I svi plakahu za njim. Naročito behu neutešni Martirije i Ilija, koji behu došli iz Nitrije, i koji se potom udostojiše i patrijaršiskog prestola u Jerusalimu, kao što to pretskaza prozorljivi svetitelj. Jer posle Anastasija dođe Martirije; posle Martirija Salustije; a posle njega Ilija, kao što o tome piše u žitiju prepodobnog Save Osvećenog.

Blaženi Dometijan, učenik velikog Jevtimija, koji mu posluži preko pedeset godina, ne udalji se od groba oca svoga šest dana i noći. A uoči sedmoga dana javi mu se noću sveti Jevtimije radostan, i svetla lica reče mu: Hajde u spremljen ti pokoj, jer je Gospod Hristos umoljen da sa mnom budeš.

Dometijan se ispuni neiskazanom radošću, i obavesti o tome bratiju. I došavši u crkvu radujući se, predade duh svoj Gospodu. I bi sahranjen pored groba oca svoga.

Po prestavljenju prepodobnog oca našeg Jevtimija, na grobu njegovom dešavahu se mnoga čudesa, i bivahu iscelenja. O njima opširnije piše blaženi Kirilo crnorizac, pisac ovog žitija. A mi, zadovoljivši se samo žitijem prepodobnoga, slavimo vavek Boga u svetiteljima Njegovim proslavljenog, Oca i Sina i Svetoga Duha, amin.