Prepodobni Jovan Damaskin

Prepodobni Jovan Damaskin rodio se u prestonici Sirije Damasku, od visokorodnih i pobožnih roditelja, čija plamena vera u Hrista, isprobana u opasnostima i iskušenjima, pokaza se jača i dragocenija od zlata, mada isprobanog u ognju, ipak propadljivog.

Teško beše tada vreme. Saraceni behu pokorili tu zemlju i, zauzevši ovaj slavni grad, zadavahu svakovrsne muke hrišćanima: jedne ubijahu, druge u ropstvo prodavahu, i nikome ne dozvoljavahu da javno slavi Hrista. U to vreme roditelji Jovanovi, štićeni promislom Božjim, sačuvaše se čitavi i zdravi, sa celokupnom imovinom svojom; sačuvaše oni i svetu veru. Jer im Bog dade mogućnost da zadobiju blagonaklonost Saracena, kao nekada Josif Egipćana i Danilo Vavilonjana, te zločestivi Agarjani ne zabranjivahu roditeljima svetiteljevim da veruju u Hrista i da otvoreno slave sveto Ime Njegovo.

Osim toga oni Jovanovog oca postaviše za gradskog sudiju i za načelnika narodnih građevina. Nalazeći se na takvom položaju, on mnoga dobra činjaše svojoj jednovernoj braći: otkupljivaše roblje, oslobađaše sužnje iz tamnica i spasavaše ih od smrti, i svima paćenicima pružaše ruku pomoći. I behu roditelji prepodobnoga u Damasku među Agarjanima kao svetilnici u noći, kao seme u Izrailju, kao iskra u pepelu. Sačuvani od Boga radi toga, da od njih proizađe Crkve Hristove svetilnik, koji će jarko svetleti celome svetu, – blaženi Jovan Damaskin. Rodivši ga po telu, oni se potrudiše da ga odmah učine i čedom svetlosti kroz sveto krštenje, što beše stvar vrlo teška u to vreme. Jer Agarjani nikome ne dozvoljavahu krštenje. Međutim Jovanovi roditelji nesmetano preporodiše svoje dete krštenjem i nadenuše mu ime koje označava blagodat Božiju. Jer Jovan je jevrejska reč i znači: blagodat Božja. Otac deteta Jovana veoma se staraše da svoje čedo dobro vaspita i nauči, ne običajima saracenskim, niti hrabrosti vojničkoj, niti lovu zverinja, niti kom drugom svetovnom zanimanju, već krotosti, smirenosti, strahu Božjem i poznavanju Svetoga Pisma. Stoga usrdno moljaše Boga da mu pošalje čoveka mudrog i pobožnog, koji bi sinu njegovom bio dobar učitelj, i dobar nastavnik u vrlinama. I bi brižni roditelj uslišen od Boga, i dobi što je želeo, na sledeći način.

Damaski razbojnici vršili su često i upade i na kopnu i na moru u susedne krajeve, uzimali u ropstvo hrišćane, dovodili ih u svoj grad, pa jedne prodavali na pijacama a druge ubijali. Jednom oni uhvatiše nekog monaha, po imenu Kozmu, blagoobraznog po izgledu, prekrasnog po duši, rodom iz Italije, i prodavahu ga na pijaci sa ostalim robljem. Oni pak robovi koje razbojnici hoćahu da poseku mačem, pripadahu k nogama toga monaha i sa suzama ga moljahu da se pomoli Bogu za duše njihove. Saraceni, videvši kakvo poštovanje ukazuju monahu osuđeni na smrt, upitaše ga kakav je čin imao u svojoj otadžbini među hrišćanima. On odgovori: Ja nisam imao nikakav čin, niti sam bio udostojen svešteničkog zvanja; ja sam samo grešni monah, poznavalac filosofije, ne samo naše hrišćanske nego i one koju smisliše neznabožački mudraci.

Rekavši to, monah briznu u plač, i plakaše gorko. Nedaleko pak stajaše Jovanov roditelj; videći starca gde plače, i poznavši po odeći da je monah, on mu priđe. I želeći da ga uteši u tuzi reče mu. Uzalud, čoveče Božji, plačeš što gubiš ovaj svet, kojega si se ti davno odrekao i za koji si umro, kao što vidim po tvome izgledu i odeći. – Ja plačem, odgovori monah, ne što gubim ovaj svet, jer sam ja, kao što ti reče, umro za svet, i ne hajem ni za šta svetovno, znajući da postoji drugi život: bolji, besmrtan i večan, ugotovljen slugama Hristovim, koji se nadam i ja dobiti blagodaću Hrista Boga mog; nego plačem zato što odlazim iz ovog sveta bezdetan, i ne ostavivši za sobom naslednika.

Začudi se Jovanov roditelj monahovim rečima, i reče mu: Oče, ti si monah, i posvetio si se Bogu radi čuvanja čistote a ne radi rađanja dece. Zašto onda tuguješ zbog dece? – Monah odgovori: Ti ne pojimaš, gospodine, ono što sam rekao: ja govorim ne o telesnom čedu i ne o zemaljskom nasledstvu, već o duhovnom. Jer, kao što sam vidiš, ja sam monah ubog i nemam ništa od stvari ovoga sveta, ali imam veliko bogatstvo mudrosti kojim se obogatih, mnogo se, pomoću Božjom, od mladosti moje trudeći. Prošao sam razne nauke ljudske: izučio sam retoriku i dijalektiku, odlično znam filosofiju, predatu od Stagarita i Aristonova sina,[28] proučio sam geometriju i muziku, dobro sam izučio kretanje nebeskih tela i puteve zvezda, da bih preko tolike lepote tvorevine i njenog premudrog uređenja što jasnije poznao samoga Tvorca. Zatim sam savršeno izučio i učenje grčkih i rimskih bogoslova o tajnama Pravoslavlja. Imajući sam takva znanja, ja ih nikome nisam predao, i čemu sam se sam naučio ja nikoga ne naučih, niti sada mogu naučiti, jer nemam ni vremena ni učenika; i smatram da ću ovde umreti od mača agarjanskog, i javiću se pred Gospodom mojim kao drvo nerodno, i kao sluga koji je sakrio u zemlju talant gospodara svoga. Eto zbog čega plačem i ridam. Kao što oci po telu tuguju kada u braku živeći nemaju dece, tako i ja tugujem i setujem što ne rodih nijednog duhovnog sina, koji bi posle mene bio naslednik mog bogatstva mudrosti.

Čuvši ovakve reči, otac Jovanov se obradova što obrete davno željenu riznicu, i reče starcu: Ne tuguj oče: Bog može ispuniti želju srca tvoga. – Rekavši to, on hitno ode k saracenskom knezu, i pripavši k nogama njegovim moljaše ga usrdno da mu pokloni roba-monaha. Knez mu iziđe u susret: pokloni mu ovaj dar, stvarno dragoceniji od mnogih drugih darova.

Roditelj Jovanov s radošću odvede kući svojoj blaženoga Kozmu, i uteši ga namučena davši mu udobnost i mir. I reče mu: Oče, budi gospodar u mojoj kući i učesnik svih mojih radosti i tuga. – Pa dodade i ovo: Bog ti ne samo darova slobodu nego ti i želju srca tvoga ispuni. Ja imam ova dva deteta: jedan je sin moj po telu Jovan, a drugi – dečak koga primih umesto sina, rodom iz Jerusalima, siroče od detinjstva, a zove se kao i ti, Kozma. Stoga te molim, oče, nauči ih mudrosti i dobroj naravi i nastavi na svako dobro delo; načini ih duhovnim sinovima svojim, preporodi ih učenjem, vaspitaj ih poučenjem, i ostavi ih posle sebe kao naslednike neukradivog bogatstva duhovnog.

Obradova se blaženi starac Kozma, proslavi Boga, i stade vrlo marljivo vaspitavati i učiti oba dečaka. A dečaci behu pametni, brzo shvatahu što im učitelj predavaše, i napredovahu u učenju. Jovan, kao orao koji se nosi povazduhu, dostizaše visoke tajne učenja; a duhavni brat njegov Kozma, kao lađa brzo ploveći na ugodnom vetru, brzo dostizaše dubinu mudrosti. Učeći usrdno i revnosno, oni za kratko vreme izvrsno izučiše gramatiku, filosofiju i aritmetiku, i postadoše slični Pitagori i Diofanu; izučiše oni i geometriju tako, da su mogli biti smatrani kao neki novi Euklidi. A kako se oni usavršiše u pesništvu i muzici, o tome svedoče njihove crkvene pesme i stihovi. Ne izostaviše oni i astronomiju; i tajne bogoslovlja odlično upoznaše. Osim toga oni se od dobrog učitelja naučiše dobrim naravima i dobrodeteljnom životu, življenju u vrlinama, i postadoše savršeni u znanju, mudrosti duhovnoj i svetovnoj. Naročito Jovan pokaza veliki uspeh, te mu se divljaše i sam učitelj, kojega Jovan prevaziđe u nekim oblastima znanja. I postade Jovan veliki bogoslov, o čemu svedoče njegove bogonadahnute i bogomudre knjige. No on se ne gorđaše zbog tolike svoje mudrosti. Kao plodno drvo: što više rod na njemu raste, utoliko se više grane njegove povijaju naniže ka zemlji, Tako i blaženi filosof Jovan: ukoliko više napredovaše u mudrosti, utoliko manjim on smatraše sebe; i umejaše on ukroćavati u sebi sujetna maštanja i ugašavati strasne pomisli, a dušu svoju kao svetilnik, napunjen uljem duhovne mudrosti, zapaljivati ognjem Božanstvene želje.

I učitelj Kozma reče jednom ocu Jovanovom: Eto gospodine, želja se tvoja ispuni: mladići tvoji se odlično naučiše, te već i mene prevazilaze mudrošću. Takvim učenicima nije dosta da budu kao učitelj njihov. Blagodareći velikoj pameti i neprestanom trudu, oni potpuno postigoše svu dubinu mudrosti, i Bog umnoži taj njihov dar. Njima više nije potrebno da ih ja učim: oni su već sposobni da druge uče. Stoga te molim, gospodine, otpusti me u manastir, da tamo sam postanem učenik i da se naučim višnjoj mudrosti od savršenih monaha. Ta svetovna filosofija kojoj sam se naučio, šalje me k filosofiji duhovnoj, koja je dragocenija i čistija od svetovne, jer ona donosi koristi i spasava dušu.

Čuvši to, otac Jovanov se ožalosti, ne želeći lišiti sebe tako dragocena i mudra nastavnika. Ipak se ne usudi silom zadržati starca da ga ne ožalosti, zato mu učini po volji. I nagradivši ga bogato, on ga otpusti s mirom. Monah Kozma ode u lavru prepodobnog Save Osvećenog. I tamo poživevši bogougodno do svoje smrti, on otide k Najsavršenijoj Premudrosti, Bogu. Kroz nekoliko godina prestavi se i otac Jovanov. Knez Saracenski pozva Jovana i predloži mu da ga postavi za svog prvog savetnika. Jovan se otkazivaše od toga, imajući suprotnu želju: da služi Bogu usamljeničkim molitvenim tihovanjem. Ipak on bi prinuđen da se potčini i da se, i protiv volje svoje, primi vlasti. I dobi Jovan u gradu Damasku vlast veću no što je imao njegov roditelj.

U to vreme u Grčkoj carovaše Lav Isavrijanac, koji na Crkvu Božju ustade zverski, kao lav ričući i pustošeći. Izbacujući iz hramova Božjih svete ikone, on ih predavaše ognju; a one koji pravoslavno verovahu i poštovahu svete ikone, on bezdušno stavljaše na strahovite muke. Čuvši o tome, Jovan se zapali revnošću pobožnosti, ugledajući se u tome na Iliju Tesvićanina i na imenjaka svog Preteču Hristovog. Izvukavši mač Reči Božije, on poče njime odsecati kao glavu jeretičko umovanje zveropodobnog cara: jer on razasla mnoge poslanice o poštovanju svetih ikona onim pravovernima koji mu behu poznati. U tim poslanicama, na osnovu Svetog Pisma i drevnog predanja bogonosnih Otaca, on mudro dokazivaše da svetim ikonama treba odavati dužno poklonjenje. One pak kojima je slao te poslanice on moljaše da te poslanice pokazuju drugoj jednovernoj bratiji radi njihovog utvrđenja u pravoslavlju. I truđaše se blaženi Jovan da svu vaseljenu napuni bogonadahnutim poslanicama svojim. Rasturene po celom carstvu grčkom, one utvrđivahu pravoslavne u pobožnosti, a jeretike bodijahu kao bodila. Glas o tim poslanicama dopre i do samog cara Lava. Ne trpeći da ko izobličava njegovo zloverje, car pozva k sebi svoje jednomišljenike jeretike i naredi im da oni, na pritvoran način, među pravoslavnima pronađu koju bilo Jovanovu poslanicu pisanu njegovom vlastitom rukom, i da je uzmu na pročitanje. Posle dugog paštenja, učesnici ove zlobne zamisli pronađoše negde kod pravoslavnih jednu poslanicu, napisanu Jovanovom rukom, lukavo je izmoliše, pa caru u ruke predadoše.

Car naloži nekim veštim pisarima svojim da oni, gledajući na rukopis Jovanov, napišu istim slovima tobož od strane Jovanove pismo iz Damaska caru Lavu. A to pismo glasilo je ovako: „Raduj se, care! i ja se radujem državi tvojoj radi jedinstva vere naše, i odajem poklonjenje i dužno poštovanje tvome carskom veličanstvu. Obaveštavam te da grad naš Damask, koji je u rukama Saracena, slabo se čuva, i uopšte nema jaku stražu; vojske je u njemu malo, i slaba je. Stoga te molim, Boga radi smiluj se na ovaj grad, pošalji junačku vojsku svoju. Praveći se kao da ide u drugo mesto, neka vojska iznenada napadne Damask, i ti ćeš bez muke uzeti grad pod svoju vlast. U ovoj stvari ja ću ti pomoći mnogo, pošto je grad, i sva ova zemlja, u mojim rukama“.

Pošto napisa sebi od strane Jovana takvo pismo, lukavi par naredi da od njegove strane napišu saracenskom knezu ovako: „Smatram da ništa nije bolje nego imati mir i živeti u prijateljstvu, jer održavati ugovore mira vrlo je pohvalno i Bogu milo. Stoga i mir, sklopljen između nas, ja hoću da pošteno i verno čuvam do kraja. Međutim neki hrišćanin, koji živi u tvojoj državi, čestim pismima svojim podstiče me da narušim mir, i obećava mi predati mi bez muke grad Damask u ruke, ako ja neočekivano pošaljem svoju vojsku tamo. Da bi se ti uverio u ovo što ti pišem, i da bi se ubedio u moje prijateljstvo, ja ti evo šaljem jedno od tih pisama koje mi je taj hrišćanin pisao. U njemu koji se usudio da mi tako piše, ti ćeš poznati izdaju i neprijateljstvo, i znaćeš kako da ga kazniš“.

Ova dva pisma zveropodobni car Lav posla po jednom svom vrlo poverljivom čoveku u Damask knezu Saracena. Primivši ih i pročitavši ih, knez dozva Jovana i pokaza mu ono lažno pismo, napisano caru Lavu. Čitajući i razgledajući pismo, Jovan reče: Slova na ovoj hartiji liče donekle na moj rukopis. Međutim, ovo nije pisala moja ruka, jer meni nikada na pamet palo nije da pišem grčkome caru. Ne dao Bog, da lažno služim gospodaru svome.

Jovanu odmah bi jasno da je ova kleveta delo neprijateljskog, zlog, jeretičkog lukavstva. Ali knez, ispunivši se jarosti, naredi da nevinome Jovanu odseku desnu ruku. Jovan usrdno moljaše kneza da se malo strpi i da mu vremena da on dokaže svoju nevinost i da obelodani mržnju koju prema njemu gaji zli jeretik, car Lav. Ali molba njegova ne bi uslišena: silno razgnjevljeni knez naredi da se kazna odmah izvrši.

I odsečena bi Jovanova desnica, – ona desnica koja utvrđivaše pravoverne u Bogu; ona desnica koja pisanjem svojim izobličavaše nenavidnike Gospoda, i koja umesto mastila, kojim se služaše pišući o poštovanju svetih ikona, sada se obli svojom vlastitom krvlju.

Posle odsečenja, ruka Jovanova bi obešena na trgu usred grada, a sam Jovan, iznemogao od bolova i od ogromnog gubitka krvi, bi odveden kući svojoj. A kad se smrče, blaženi Jovan doznavši da je kneza već prošao gnjev, uputi knezu ovakvu molbu: Bolovi se moji povećavaju, i muče me neiskazano; i meni neće biti lakše sve dok odsečena ruka moja bude visila u vazduhu. Stoga te molim, gospodine moj, naredi da mi se da ruka moja, da je sahranim u zemlji, jer smatram da će me bolovi popustiti, ako ona bude sahranjena.

Mučitelj se odazva molbi, i naredi da se ruka skine sa javnog mesta i preda Jovanu. A Jovan, primivši odsečenu ruku svoju, uđe u molitvenu odaju svoju, i pavši na zemlju pred svetom ikonom Prečiste Bogomatere sa Bogomladencem u naručju, on odsečenu ruku svoju priljubi na njeno mesto, i stade se iz dubine srca moliti uzdišući i plačući, i govoraše: „Vladičice Prečista Mati koja si Boga mog rodila, evo desna ruka mi je odsečena radi Božanstvenih ikona. Tebi je poznato šta Lava izazva na gnjev; zato mi pohitaj brzo u pomoć, i isceli ruku moju. Desnica Svevišnjega, koja se ovaplotila iz Tebe, čini mnoga čudesa radi molitava Tvojih; stoga molim da On i desnicu moju isceli na Tvoje posredovanje. O Bogomati! neka ova ruka moja napiše u pohvalu Tebi i Sinu Tvome ono što joj Ti budeš dozvolila, i neka pisanjem svojim pomogne pravoslavnoj veri. Ti možeš sve što hoćeš, jer si Mati Božija“.

Govoreći to sa suzama, Jovan zaspa. I vide u snu Prečistu Bogomater kako sa ikone gleda na njega svetlim i milostivim očima, i govori: „Eto, ruka ti je sada zdrava; ne tuguj više, nego se usrdno trudi, kao što si mi obećao; i načini je perom brzopisca“.

Probudivši se, Jovan opipa svoju ruku i vide da je isceljena. I obradova se duhom Bogu Spasu svome i Svebesprekornoj Materi Njegovoj, što Svemoćni učini tako divno čudo na njemu. Pa ustavši na noge i podigavši ruke k nebu, on uznese blagodarnost Bogu i Bogomateri. I radovaše se on svu noć sa svim domom svojim. I pevajući novu pesmu, on govoraše: Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili (2 Mojs. 15, 6); desna ruka Tvoja isceli odsečenu desnicu moju, i njome će satrti neprijatelje koji ne počituju česnu ikonu Tvoju i Tvoje Prečiste Matere, i uništiće njome, radi veličanja slave Tvoje, neprijatelje koji uništavaju svete ikone.

Dok se Jovan tako radovaše sa svima ukućanima svojim, i pevaše blagodarne pesme, čuše to susedi; i kad saznadoše razlog te radosti i veselja, oni se veoma divljahu. Uskoro doznade za to i knez saracenski. I odmah pozva Jovana, i naredi mu da pokaže odsečenu ruku. Na mestu pak gde beše ruka odsečena viđaše se kao crveni konac znak, ostavljen promislom Bogomatere, kao dokaz da je ruka na tom mestu bila odsečena.

Ugledavši to, knez upita Jovana: Koji to lekar i kakvim lekom tako dobro prisajedini ruku njenome zglobu, i tako je brzo izleči i oživi, kao da ona i nije bila odsečena i mrtva?

Jovan ne prećuta čudo, nego gromko reče o njemu: Gospod moj, Svemoćni Lekar, uslišavši preko Prečiste Matere Svoje usrdnu molitvu moju, isceli svemoćnom silom Svojom ovu ranu moju, i učini zdravom ruku, koju ti naredi da se odseče.

Tada knez zavapi: Teško meni! ne ispitavši klevetu ja nepravedno osudih i nekriva kaznih tebe, dobri čoveče. Molim te, oprosti nam što te mi tako brzo i nerazumno osudismo. Evo, primi sada od nas svoj pređašnji čin i pređašnje poštovanje, i budi naš prvi savetnik. Od ovoga časa bez tebe i bez tvoga saveta ništa se u državi našoj raditi neće.

Međutim Jovan, pavši pred noge knezu, moljaše ga dugo da ga otpusti od sebe i da mu ne smeta da krene putem kuda mu duša želi: da sleduje Gospodu svome sa monasima koji su se odrekli sebe i uzeli na sebe jaram Gospodnji. No knezu se nije htelo da ga otpusti, i na sve moguće načine pokušavaše da privoli Jovana da bude upravnik dvora njegovog i ureditelj vascele države njegove. I beše među njima duga raspra: jedan drugoga moljaše, i jedan drugoga staraše se pobediti molbom. Najzad, jedva nadvlada Jovan: premda ne brzo, ipak on umoli kneza, te mu ovaj dopusti da čini što mu duša želi.

Vrativši se kući svojoj, Jovan odmah, ne časeći ni časa, razdade siromasima sva svoja bezbrojna imanja, i sve robove pusti na slobodu, a sam sa sa učenikom svojim Kozmom[34] otputova u Jerusalim. Tamo poklonivši se svetim mestima on ode u lavru svetoga Save, i moli igumana da ga primi kao zalutalu ovcu, i prisajedini svome izabranom stadu. Iguman i sva bratija raspoznaše svetoga Jovana, jer on već beše slavan, i svi su ga znali, blagodareći njegovoj vlasti i ugledu i velikoj mudrosti. I radovaše se iguman tome, što je takav čovek priveo sebe u toliku smirenost i siromaštinu i hoće da bude monah. Primivši ga s ljubavlju, iguman dozva jednoga od bratije, i to najiskusnijeg i najopitnijeg u podvizima, želeći mu poveriti Jovana: da ga nauči duhovnoj filosofiji i monaškim podvizima.[35] Ali ovaj odbi, ne želeći da bude učitelj takvome čoveku koji svojom učenošću prevazilazi mnoge. Iguman prizva drugog monaha, no i ovaj ne hte. Takođe i treći, i četvrti, i svi ostali otkazaše se, jer je svaki od njih bio svestan da nije dorastao da bude nastavnik takom mudrom čoveku; pritom se stiđahu i njegove znatnosti. Posle svih bi pozvan neki starac, prost po naravi, ali vrlo pametan; on ne odbi da bude nastavnik Jovanu.

Uzevši Jovana u svoju keliju i želeći da u njemu postavi osnov vrlinskog življenja, starac mu pre svega dade ovakva pravila: da ništa ne radi po svojoj volji; da svoje trudove i molitve prinosi Bogu kao neku žrtvu; da lije suze iz očiju, ako želi da očisti grehe ranijeg života svog. Jer je to pred Bogom dragocenije od svakog najskupocenijeg tamjana. Ova pravila biše postavljena kao osnov za ona dela koja se obavljaju telesnim trudom. Za ono pak što dolikuje duši, starac propisa ovakva pravila: da Jovan ne drži u umu svom ništa svetovno; da ne zamišlja u umu svom nikakve neprilične slike, nego da um svoj čuva neprikosnovenim i čistim od svakog sujetnog pristrašća, od svake strasne ljubavi i puste nadmenosti; da se ne hvali svojom mudrošću i učenošću, i da ne misli da može sve postići potpuno do kraja; da ne želi kakva otkrivenja i poznanje sakrivenih tajni; da se do kraja života ne uzda u svoj razum kao da je nepokolebljiv i da ne može pogrešiti i pasti u zabludu; naprotiv, treba da zna: da su misli njegove nemoćne, i razum njegov pogrešiv, pa se zato starati: ne dopuštati pomislima da se rasejavaju, nego se truditi sabrati ih ujedno, da bi se na taj način um prosvetio od Boga, i duša osvetila, i telo očistilo od svake skverni; neka se duša i telo sjedine sa umom, i budu simvol Svete Trojice, i izgradiće se čovek ni telesan ni duševan već po svemu duhovan, izmenivši se dobrovoljno iz dva dela čoveka – tela i duše, u treći i najvažniji, to jest u um.

Propisavši takva pravila, duhovni otac svome duhovnom sinu i učitelj učeniku dodade još i ove reči: Ne samo ne piši nikome pisma, nego čak i ne govori nikome ni o čemu iz svetovnih nauka. Imaj ćutanje sa rasuđivanjem; jer ti znaš da ne samo naši filosofi uče ćutanju, nego i Pitagora nalaže svojim učenicima mnogogodišnje ćutanje; i nemoj misliti da je dobro u nevreme govoriti o dobru. Čuj Davida šta kaže: Mučah i o dobru (Psal. 38, 3). A kakvu od toga on dobi korist? Čuj: Zapali se srce moje u meni (Psal. 38, 4), tojest ognjem božanske ljubavi, koji se u proroku zapali bogorazmišljanjem.

Vascelo ovo poučenje starčevo pade u srce Jovanovo kao seme na dobru zemlju, i proklijavši ukoreni se. Jer Jovan, živeći dugo vreme pored ovog bogonadahnutog starca, marljivo ispunjavaše sve pouke njegove i slušaše naređenja njegova, potčinjavajući mu se nelicemerno, bez pogovora i bez ikakvog roptanja; štaviše, on se ni u pomislima nikada ne protivljaše naređenjima starčevim. Jer u srcu svom, kao na tablici, on beše napisao ovo: „Svaku zapovest oca ispunjavati, po apostolskom učenju, bez gnjeva i premišljanja“ (sr. 1 Tm. 2, 8). Ta i kakva je korist poslušniku: imati u rukama posao, a u ustima roptanje; izvršivati naređenje, a jezikom i umom prigovarati; i kada će takav čovek postići savršenstvo? Nikada. I uzalud se takvi ljudi trude, i smatraju da izvršuju vrlinu; jer sjedinjujući s poslušanjem roptanje, oni zmiju u nedrima svojim nose. Međutim blaženi Jovan, kao istinski poslušnik, sve naložene mu poslove i službe obavljaše bez ikakvog roptanja.

Jednom prilikom starac, želeći da ispita Jovanovu poslušnost i smirenost, sabra mnogo kotarica, – a pletenje kotarica bejaše njihovo zanimanje, njihovo rukodelje -, i reče Jovanu: „Slušao sam, čedo, da se kotarice prodaju skuplje u Damasku nego u Palestini, a mi u kelijama, kao što i sam vidiš, nemamo ni najneophodnije. Stoga uzmi ove kotarice, pa pohitaj u Damask, i tamo ih prodaj. Ali pazi, nemoj ih prodavati jevtinije od određene cene“.

I odredi starac cenu kotaricama daleko veću no što ona vrede. A istinski poslušnik se ni rečju, ni mišlju ne usprotivi, niti reče da te kotarice ne vrede toliko, i da je put dalek, on ne pomisli čak ni to, da je sramota za njega ići u taj grad gde ga svi znaju, i gde on ranije beše svima poznat po svojoj vlasti. Ništa slično on ne reče, niti pomisli, budući podražavalac poslušnog do smrti Hrista Gospoda. Naprotiv, rekavši: „Blagoslovi, oče!“ on odmah natovari kotarice na leđa, i krenu hitno u Damask. Odeven u poderane haljine, on hoćaše po gradu, i prodavaše na pijaci svoje kotarice. Ljudi koji su se interesovali za kotarice, prilazili su i pitali za cenu. No čim bi čuli onako visoku cenu, udarali su u smeh i podsmevanje; a neki su čak grdili i vređali blaženoga Jovana. Poznanici blaženoga nisu ga mogli raspoznati, jer je bio odeven u prosjačke rite on koji je nekada nosio zlatotkane haljine, i lice mu se bilo izmenilo od posta, obrazi usahli i lepoga uvenula. Ali jedan građanin, koji nekada bejaše sluga Jovanu, zagledavši se pažljivo u lice njegovo, poznade ga, i začudi se prosjačkom izgledu njegovom. No sažalivši se i uzdahnuvši od srca, on priđe Jovanu, kao nepoznatom čoveku, i kupi sve kotarice po ceni određenoj starcem. On kupi kotarice, ne što su mu one trebale, već iz sažaljenja prema takvom čoveku, koji od onolike slave i bogatstva dovede sebe, Boga radi, u takvo smirenje i siromaštvo. Primivši novac za kotarice, blaženi Jovan se vrati k starcu kao neki pobednik iz rata, koji svojom poslušnošću obori na zemlju neprijatelja – đavola, a s njim i gordost i sujetnu slavu.

Nakon izvesnog vremena prestavio se ka Gospodu jedan monah te lavre. Rođeni brat njegov, ostavši sam posle bratovljeve smrti, plakaše neutešno za preminulim bratom. Jovan ga mnogo i dugo tešaše, ali ne mogaše utešiti neizmerno ucveljenog brata. Zatim ucveljeni brat sa suzama poče moliti Jovana da mu za utehu i olakšanje u žalosti napiše neku umilnu nadgrobnu pesmu. Jovan to odbijaše, bojeći se da ne prekrši zapovest svoga starca, koji mu je zapovedio da ništa ne radi bez njegovog naređenja. No ucveljeni brat ne prestajaše moliti Jovana, govoreći: Zašto se ne smiluješ na moju ojađenu dušu i ne daš mi makar mali lek u velikim patnjama srca mog? Da si lekar tela, a mene snašla neka telesna bolest, i ja te zamolio da me lečiš, a ti, imajući mogućnosti da me lečiš, odbiješ da to učiniš, i ja umrem od te bolesti, zar ti ne bi odgovarao Bogu za mene, jer si mi mogao pomoći a odbio si? Međutim sada, ja evo silno patim srcem i ištem od tebe malu pomoć, a ti mi je ne daš. No ako ja svisnem od žalosti, zar nećeš strahovito odgovarati za mene Bogu? Ako se pak bojiš zapovesti starčeve, onda ću ja to što budeš napisao sakriti kod sebe, da tvoj starac ne bi saznao za to, niti čuo.

Privoljen ovakvim rečima, blaženi Jovan najzad napisa sledeće nadgrobne tropare: „Koja to sladost života ostaje nedirnuta tugom?“… „Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje“… „Avaj meni, kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela!“… i ostale, koje Crkva i danas peva na opelu pokojnika.

Jednom kada starac ode nekuda iz kelije, Jovan sedeći unutra pevaše sastavljene tropare. Kroz neko vreme starac se vrati, i približujući se keliji on ču Jovana gde peva. Hitno ušavši u keliju, on stade s gnjevom govoriti Jovanu: Što si tako brzo zaboravio svoja obećanja, i umesto da plačeš, ti se raduješ i veseliš pevušeći nekakve pesme? – Jovan mu ispriča razlog svoga pevanja, i objašnjavajući da je suzama brata bio primoran napisati pesme, stade moliti oproštaj od starca pavši ničice na zemlju. Međutim starac, neumoljiv kao neki tvrd kamen, tog časa odluči blaženoga od svota sažića, i izgna iz kelije.

Izgnan, Jovan se opomenu Adamovog izgnanja iz raja, koje ga snađe zbog neposlušnosti, i ridaše pred kelijom starca, kao nekada Adam pred vratima raja. Zatim ode on k drugim starcima, za koje znađaše da su izvrsni u vrlinama, i moleći ih da otidu k njegovom starcu i umole ga da mu oprosti sagrešenje. Oni odoše i moliše starca da oprosti svome učeniku i primi ga u svoju keliju; ali starac ostade neumoljiv. Jedan od otaca reče starcu: Daj epitimiju sagrešivšem učeniku, ali ga ne odluči od sažića s tobom. – Starac odgovori: Evo, dajem mu ovu epitimiju: ako hoće da dobije oproštaj za svoju neposlušnost, neka rukama svojim očisti nužnike svih kelija i opere sva smradna mesta u svoj lavri.

Čuvši takve reči, oci se postideše, i zbunjeni odoše, čudeći se žestokoj i nesavitljivoj naravi starčevoj. A Jovan, predusrevši ih i po običaju poklonivši im se, pitaše ih šta im je rekao njegov otac. Oni mu ispričaše o surovosti starčevoj, ali mu ne smejahu kazati šta starac predloži kao epitimiju; beše ih stid govoriti o tako stidnim naređenjima starčevim. Međutim Jovan ih od sveg srca moljaše da mu kažu šta mu je naložio otac. A kad mu oni najzad kazaše, on se, preko njihovog očekivanja, obradova, i s radošću primi naloženu mu epitimiju. I spremivši odmah sudove i oruđa za čišćenje, on poče s usrćem izvršivati naređenje, dotičući se nečistote onim rukama koje je ranije mazao raznim mirisima, i prljajući izmetom onu desnicu koja je čudesno bila isceljena od Prečiste Bogorodice. O, dubokog smirenja neobičnoga muža i istinitoga poslušnika!

Međutim starac, videvši takvo smirenje Jovanovo, milina mu obuze dušu, i potrčavši zagrli ga, i celivaše mu glavu, ramena i ruke, govoreći: „O, kakvog stradalca za Hrista ja rodih! O, zaista je ovo istinski sin blažene poslušnosti“! – A Jovan, stideći se starčevih reči, pade ničice na zemlju pred njim kao pred Bogom i, ne prevaznoseći se zbog pohvalnih reči starčevih nego se još više smiravajući, moljaše ga sa suzama da mu oprosti sagrešenje njegovo. Uzevši Jovana za ruku, starac ga uvede u svoju keliju. Tome se Jovan toliko obradova, kao da je ponovo vraćen u raj; i življaše sa etarcem u ranijoj slozi.

Nakon malo vremena Vladateljka sveta Prečista i Preblagoslovena Djeva, javi se starcu u noćnom viđenju, i reče: Zašto si zatvorio izvor koji može točiti iz sebe slatku i izobilnu vodu? vodu, koja je bolja od one što je potekla iz kamena u pustinji; vodu, koju zažele piti David; vodu, koju Hristos obeća Samarjanki. Ne smetaj izvoru da teče: jer će poteći izobilno, i svu vaseljenu zaliti i napojiti; pokriće i mora jeresi, i pretvoriće ih u divnu sladost. Neka žedni hitaju na tu vodu; i oni koji nemaju srebra čistoga života, neka prodadu svoja pristrašća, i podražavanjem Jovanovih vrlina neka pomoću njih steknu čistotu u dogmatima i u delima. Jer on će uzeti gusle proroka, psaltir Davida, i sastavljaće pesme nove Gospodu Bogu, i prevazići će pesme Mojsija i kliktanja Marijame. U poređenju sa njim ništa će biti pesme Orfeja o kojima se govori u basnama; on će sastaviti duhovnu nebesku pesmu, i podražavaće heruvimska pesmopjenija. I učiniće on da će crkve Jerusalimske, kao devojke s bubnjima, pevati Gospodu, objavljujući smrt i vaskrsenje Hristovo. On će napisati dogmate Pravoslavne vere, i izobličiće lažna učenja jeretika. Srce će njegovo otkliktati reč dobru, i opisati svečudesna dela Careva“.

Sutradan izjutra starac prizva Jovana i reče mu: O, čedo poslušnosti Hristove! otvori usta svoja, da privučeš Duha, i što si primio srcem, to otklikći ustima; usta tvoja neka govore premudrost, koju si stekao razmišljanjem o Bogu. Otvori usta svoja ne radi pričanja već radi reči istine, i ne radi gatanja već radi dogmata. Govori k srcu Jerusalimskome koje Boga gleda, tojest ka umirenoj Crkvi Njegovoj; govori ne reči prazne i u vazduh izgovorene, nego reči koje Duh Sveti napisa na srcu tvom. Uzići na visoki Sinaj Bogoviđenja i otkrivenja Božanskih tajni; i za preveliko smirenje svoje, kojim si sišao do poslednjeg dna, uziđi sada na goru Crkve i propovedaj blagovesteći Jerusalimu. Snažno podigni glas svoj, jer mnogo slavnih stvari reče mi o tebi Bogomati. A meni, molim te, oprosti što sam ti bio smetnja po svojoj grubosti i iz neznanja.

Od toga vremena blaženi Jovan poče pisati božanstvene knjige i sastavljati milozvučne pesme. On sastavi Osmoglasnik, kojim kao duhovnom sviralom uveseljava Crkvu Božju sve do današnjeg dana. Prvu svoju knjigu, bogonadahnuti Jovan otpoče ovim rečima: „Tvoja pobedonosna desnica bogodolično se proslavi u sili“.

Povodom čudesnog isceljenja svoje desne ruke, sveti Jovan, ushićen od radosti, otklikta iz sve duše divotnu pesmu Presvetoj Bogorodici: „O tebje radujetsja, Blagodatnaja, vsjakaja tvar“. – Ubruščić pak, kojim je bila obavijena njegova odsečena ruka, blaženi Jovan nošaše na svojoj glavi, kao podsetnik na predivno čudo Prečiste Bogorodice. Napisa sveti Jovan i žitija nekih svetitelja; sastavi praznične reči i razne umilne molitve; izloži dogmate vere i mnoge Tajne bogoslovlja; pisa on i protiv jeretika, naročito protiv ikonoboraca; napisa on i druga dušekorisna dela, kojima se verni i danas hrane kao duhovnom hranom, i poje kao iz slatkog potoka.

Na ovakav trud prepodobnog Jovana podsticaše blaženi Kozma, koji je zajedno s njim odrastao i zajedno se s njim učio kod jednoga učitelja. On ga pobuđivaše na pisanje božanstvenih knjiga i sastavljanje crkvenih pesama, a i sam mu pomagaše. Docnije Kozma bi od patrijarha Jerusalimskog postavljen za episkopa Majumskog. Posle toga isti patrijarh prizva prepodobnog Jovana i rukopoloži ga za prezvitera. No prepodobni Jovan, ne hoteći se dugo zadržavati u svetu i biti hvaljen od ljudi, vrati se u obitelj svetoga Save, i usamivši se u svojoj keliji, kao ptica u gnezdu, on se usrdno bavljaše čitanjem i pisanjem božanstvenih knjiga i rađaše na svom spasenju. Sabravši sve knjige koje ranije beše napisao, blaženi Jovan ih ponovo pročitavaše i vrlo marljivo ispravljaše što je trebalo ispraviti, naročito u rečima i izrazima, da ne bi u njima ništa ostalo nejasno.

U takvim trudovima, njemu korisnim i Crkvi Hristovoj veoma potrebnim, i u podvizima monaškim, prepodobni Jovan provede mnoge godine i dostiže monaško savršenstvo i svetost. I tako ugodivši Bogu, on pređe ka Hristu i k Prečistoj Materi Njegovoj; i sada, klanjajući Im se ne na ikonama, već gledajući sama Lica Njihova u nebeskoj slavi, moli se za nas, da se i mi udostojimo istog božanstvenog gledanja svetim molitvama njegovim a blagodaću Hrista, kome sa Preslavnom i Preblagoslovenom Majkom Njegovom neka je čast, slava i poklonjenje vavek. Amin.