Veliki i po imenu i po životu, Maksim prepodobni bi rođen u Carigradu od roditelja visokorodnih i pravoslavnih. Školovao se mnogo; proučio je svu filosofiju i bogoslovlje; i postao muž premudar i slavan, i na carskom dvoru poštovan. Videći njegovu obrazovanost i čestit život, car Iraklije ga postavi, iako Maksim nije hteo, za prvog savetnika svog Carskog Senata. I beše veoma omiljen i ugledan u Senatu, i celom prestonom gradu od velike koristi.
No duboka priroda Maksimova i njegova velika ljubav prema Gospodu Hristu kao i njegovo neslaganje sa nekim stvarima na dvoru, o čemu će još biti reči, učiniše da on posle ne mnogo godina napusti ovaj svoj visoki položaj carskog sekretara i otide u manastir da se tamo u tišini potpuno posveti Bogu. Najpre stupi u manastir Filipik u Hrisopolju. U tom manastiru on ne ostade dugo zbog najezde persijske vojske, koja u to vreme stiže do Halkidona, nego uskoro pređe u manastir sv. velikomučenika Georgija u mestu Kiziku u Helespontu.
Ovaj manastir se nalažaše pod nadzorom episkopa kizičkog Jovana, čoveka veoma blagočestivog i obrazovanog, koji postade sv. Maksimu duhovni otac i učitelj u bogoslovlju. Ali kasnije, prepodobni Maksim je prevazišao svoga učitelja u duhovnoj mudrosti i vrlini, što se vidi iz knjiga koje je prepodobni Maksim uputio ovom episkopu Jovanu. U ovom manastiru sveti Maksim življaše u velikim telesnim i duhovnim podvizima duže godina sve dok 626. godine, pri napadu Persijanaca i Avara na Carigrad i okolinu, on bi prinuđen, kao i sva bratija u manastiru, da napusti manastir. Zajedno sa svojim poslušnikom Anastasijem, koji ga od tada praćaše nerazdvojno do same smrti, on krenu najpre u Jeladu, zatim ode na ostrvo Krit, gde je imao prepiranja o veri sa nekim episkopima monofizitskim, takozvanim severijanima.
U to vreme beše rasprostranjena jeres monofizitska, koja se iščauri iz jeresi Evtihijeve, i koja je bulaznila da u Gospodu Hristu postoji samo jedna priroda. Nasuprot pravoslavnom ispovedanju, koje veruje i tvrdi da u Gospodu našem, ovaploćenom Bogu, postoje dve prirode, božanska koju ima od večnosti, i čovečanska koju je uzeo od Svete Bogorodice kada je postao čovek. Ove dve prirode u jednom su licu Hristovom, jer se Hristos Bog ne deli na dva lica, nego se raspoznaje u dvema prirodama nesliveno. Iz ove monofizitske jeresi pojavi se u ovo vreme svetog Maksima nova jeres, jeres monoenergetska i monotelitska, koja uči da u Hristu Gospodu postoji samo jedno dejstvo, jedna energija, i samo jedna volja i jedno htenje. Pravoslavno pak verovanje i učenje u ovoj stvari jeste ovo: Bogočovek Isus Hristos, kao što ima dve prirode tako te dve prirode imaju i dva dejstva i dve volje. Zaštitnici i rasprostranjivači ove jeresi behu najpre carigradski patrijarh Sergije, patrijarh aleksandrijski Kir, i sam car Iraklije, koga oni zavedoše u tu jeres. Kroz tu jeres oni i car su želeli da ugode jereticima monofizitima i da se na osnovu nje sjedine pravoslavni i monofiziti. S tim ciljem i bi postavljen Kiros za patrijarha aleksandrijskog, da bi kao sledbenik te jeresi lakše sklopio lukavi sporazum u veri sa monofizitima, kojih je y Aleksandriji bilo najviše i gde im je bio centar. Ovom i ovakvom politikanstvu u veri i izdajstvu pravoslavne vere usprotive se odlučno sveti Maksim i Sofronije, potonji patrijarh jerusalimski.
Sa svetim Sofronijem, tada još monahom, sreo se prepodobni Maksim u Kartageni, gde je stigao sa ostrva Kipra, i nastanio se u jednom manastiru izbeglih monaha ispred arapske najezde. U tom manastiru beše iguman isti sveti Sofronije, koji beše rodom iz Palestine, i koji beše već otpočeo borbu protiv monoenergetske i monotelitske jeresi, koju osobito sprovođaše patrijarh Kir u Aleksandriji. Sofronije je još kao jeromonah lično došao da moli Kira aleksandrijskog i Sergija carigradskog da odustanu od svoje jeresi, koja ih odvajaše od pravoslavne vere Svetih Otaca. No oni ga ne poslušaše. Štaviše patrijarh Sergije pridobi za ovu jeres i papu Rimskog Honorija. Kada pak uskoro, 634. godine, Sofronije bi izabran za patrijarha Jerusalimskog on sazva tamo sabor koji osudi ovu jeres i u pismu, koje on razasla svim patrijarsima, izloži pravoslavno svetootačko učenje. U Kartageni pak borbu protiv monotelitstva vođaše sveti Maksim sa svojim učenicicima. On potstrekavaše i kartagenske episkope na borbu protiv ove jeresi i pisaše na sve strane pravoslavnima, pobijajući jeretičku laž i izlažući pravoslavno učenje. Čuvši za takvo Maksimovo protivljenje jeresi, patrijarh Sergije pokušavaše da ga pridobije za svoju jeres i svoju jeretičku politiku, no u to.me nije uspeo, te se okrenu protiv svetog Maksima. U to vreme umre i sveti Sofronije u Jerusalimu, te prepodobni Maksim ostade, takoreći, jedini borac protiv monotelitstva, jeresi koju je carska vlast poštopoto htela da sprovede i nametne svima. Patrijarh Sergije je bio nagovorio cara Iraklija da napiše i izda ispovedanje njihove krive vere, puno jeresi monotelitske. Car napisa to ispovedanje i nazva ga Ektesis, tojest Izloženje. I naredi da svi moraju tako verovati. Od toga nastade velika pometnja u Crkvi Hristovoj. A ava Maksim, gledajući kako pometnja potresa Crkvu ne samo u Carigradu, nego i po celom Istoku, i kako se jeretici umnožavaju i učvršćuju, a Pravoslavlje opada i koleba se u oluji gonjenja, tugovaše dušom, uzdisaše i mnogo plakaše.
U to vreme umre jeretik patrijarh Sergije i na njegovo mesto dođe Pir, takođe pristalica monotelitske jeresi. On sazva sabor da potvrdi carevo monotelitsko Izloženje vere (Ektesis) i onda ga posla svima na potpis. Na Istoku to Izloženje potpisa Kir aleksandrijski, no na Zapadu papa Severin odbaci carev Ektesis, a njegov naslednik papa Jovan IV predade carev Ektesis saborskoj anatemi. Car Iraklije, koji beše već pri kraju života, videći da mnogi arhijereji i bogomudri oci odbacuju i ne primaju njegovo Izloženje, pa ga čak i anatemi predaju, oseti se veoma postiđen, i razasla na sve strane svoju poslanicu u kojoj je javljao da Izloženje nije njegovo veroispovedanje nego bivšeg patrijarha Sergija, koji ga je sam napisao, a njega privoleo da potpiše.
Pošto car Iraklije umre, na presto dođe njegov sin Konstantin. Ali on carova samo četiri meseca i umre, tajno otrovan od svoje maćehe. Posle njega maćeha njegova Martina uspe pomoću patrijarha da na presto dovede svog sina Irakliona. Ali posle šestomesečnog carovanja Iraklionovog ustade protiv njega ceo Senat, uhvatiše ga i otsekoše mu nos, kao i njegovoj majci Martini, pa oboje osramoćene poslaše na zatočenje. Onda izabraše za cara sina Konstantinova, a unuka Iraklijeva, Konstansa, koji potom dobi sina Konstantina, prozvanog Pogonat. A kada se zacari Konstans, tadašnji patrijarh carigradski Pir, jednomišljenik Martine, za koga se u narodu držalo da je zajedno sa njom otrovao Iraklijevog sina Konstantina, oca novoizabranog cara Kostansa, uplaši se silno, pa se odreče patrijaršijskog položaja, i dobrovoljno ode u izgnanstvo u Afriku. Posle njega na carigradski patrijaršijski presto dođe Pavle takođe jeretik monotelit. Tom se jeresi zarazi i car, i postade njen veliki pobornik i rasprostranitelj.
Dok se prepodobni Maksim bavio u Africi, stiže tamo patrijarh carigradski Pir, pošto napusti presto. I stade obilaziti gradove zavodeći pravoverne u svoje zloverje. I mnogo bi štete naneo tamo Crkvi Hristovoj, da nije imao odlučnog protivnika u licu prepodobnog Maksima. Oni su se po čitave sate prepirali oko vere. I pojavi se potreba da se u Kartageni sastane sabor afričkih episkopa, da čuju njihov spor. A to je želeo i Grigorije, patricije te pokrajine. Sabor se sastade, i otpoče spor o veri između Pira i Maksima. I bogomudri Maksim pobedi Pira, pozivajući se na Sveto Pismo i na dogmate svetih otaca: i dokaza da u Hristu Bogu postoje dve prirode i dve volje, dva htenja i dva delovanja, ali u jednom nedeljivom licu. Pobeđen, Pir se prekloni Pravoslavnima i bi primljen od Crkve s ljubavlju i čašću, i u svojstvu patrijarha. Tada Pir sastavi i knjižicu pravoslavnog veroispovedanja, i otputova u Rim kod pape Teodora, naslednika Jovanova. I primi ga papa česno, kao pravoslavnog patrijarha carigradskog. Ču se to u Carigradu, da je Pir prišao pravoslavnima, i silna pakost obuze jeretičko zborište. I pustiše lažan glas u narod, kako su tobož afrički episkopi i papa primorali Pira, iako on nije hteo da priđe njima. Taj glas dopre i do samog cara. Car odmah posla u Italiju jednog dostojanstvenika, po imenu Olimpija, jeretika, da Pira ponovo obrati u monotelitsko veroispovedanje. Stigavši u Italiju, Olimpije ode u grad Ravenu. Tu dozva k sebi Pira iz Rima, i povrati ga opet u monotelitsku jeres. A Pir, kao pas povrativši se na svoju bljuvotinu, zasluži da sa jednomišljenicima svojim bude predan anatemi od strane svetih otaca, što kasnije i bi.
U to vreme carigradski patrijarh Pavle, jeretik, nagovori cara Konstansa, te napisa (kao što ranije i ded njegov Iraklije napisa Izloženje) ispovedanje svoje vere, prepuno jeresi, nazvavši ga Tipos, što znači Uzor, Obrazac, i razasla ga na sve strane, sa naređenjem da se tako ima verovati i da se ne sme dalje o tome raspravljati. Stiže Tipos i do Rima, kada papa Teodor već beše na samrti. Pošto on umre, papom postade blaženi Martin 649 godine. Car izrazi želju da novi papa usvoji njegov Tipos o veri. Ali on to odbi, govoreći: Kada bi i ceo svet hteo primiti to novo učenje, koje je suprotno Pravoslavlju, ja ga primiti neću, niti ću otstupiti od evanđelskog i apostolskog učenja i od predanja svetih Otaca, pa makar i smrt podneo. – A sveti Maksim, čuveni bogoslov, beše tada u Rimu i savetova papi, blaženom Martinu, da sazove pomesni sabor, i da carevo veroispovedanje, zvano Tipos, saborski prokune kao jeretičko i Crkvi Hristovoj protivno. Tako i bi. Papa sazva sabor svojih episkopa, njih sto pet; među njima beše i ava Maksim, koji beše glavna bogoslovska snaga toga sabora. On i napisa bogoslovsko ispovedanje tog sabora. Sabor predade anatemi zabludu Kirovu, Sergijevu, Pirovu i Pavlovu, kao i carevo jeretičko veroispovedanje Tipos. I posla papa svima vernima u svetu poslanicu, utvrđujući ih u Pravoslavlju, a osuđujući jeretičku zabludu i naređujući da je se revnosno čuvaju.
Čuvši za to, car se razljuti i razjari strašno. I posla u Italiju svoga namesnika Teodora Kaliopu, naredivši mu da papu Martina uhvati, i optuži kako on kobajagi šuruje sa Saracenima, podgovarajući ih da ustanu protiv grčkorimskog narstva i zarate sa njegovim carem; i kako tobož ne drži veru predanu od Otaca, pa čak i Prečistu Bogomajku huli. – Došavši u Rim juna 653. g. carev namesnik diže te optužbe protiv pape pred svima. A blaženi papa Martin, potpuno nevin u svemu zbog čega se optužuje, branjaše se od zlonamernih kleveta, i govoraše: Sa Saracenima nikada nikakve dogovore imao nisam, sem što sam preko njih slao milostinju pravoslavnoj braći koji su živeli u bedi i sirotinji. A Prečistu Bogomajku, ako ko ne poštuje, i ne ispoveda, i ne klanja Joj se, – neka bude proklet i ovog i onog sveta! Svetu pak veru, predanu od svetih Apostola i od svetih Otaca, nismo mi koji ne držimo, nego oni koji suprotno nama misle. – Ali namesnik carev ne uze u obzir odbranu papinu, nego tvrđaše da je papa kriv za sve, pa dodade naposletku da je, tobož, i na papski presto došao nezakonito. I jedne noći, da niko ne zna vojnici dođoše i odvedoše papu, i namesnik ga odasla caru u Carigrad. Zatim bi poslat u Herson na zatočenje, gde i skonča.
Na nekoliko dana pre no što papa bi odveden, po carevom naređenju bi u Rimu uhvaćen prepodobni Maksim sa svojim učenikom Anastasijem, i okovan odveden u Carigrad. Jer car je znao po čijem savetu i nastojanju bi sazvan onaj sabor što izreče prokletstvo na jednovoljnike i njegovo veroispovedanje Tipos. Kada morem stigoše u Carigrad, izađoše pred prepodobnog Maksima neki ljudi koje car beše poslao. Sam izgled njihov odavao je njihovu svirepost. Oni bezočno dohvatiše prepodobnog, pa ga onako okovanog, bosog i bez odela, stadoše vući po ulicama. A za njim iđaše njegov učenik uzdišući. I dovukavši prepodobnog do jedne mračne tamnice, zatvoriše ga tu samog. Ni učeniku ne dopustiše da bude s njim, već i njega odvojeno zatvoriše.
Posle nekog vremena odvedoše prepodobnog na ispitivanje u carevu palatu, gde je već bio na okupu ceo Senat, samo bez cara. Kada prepodobni iziđe pred njih, svi ga pogledaše mrsko, puni jarosti i gnjeva. I naložiše jednome od dostojanstvenika, rizničaru, da ga ispituje. Ovaj rizničar beše krasnorečiv, i vešt da postavlja lukava pitanja i da pravdu pretvara u nepravdu, i da istinu izvitoperi bolje nego iko. I kakvo zlo i bezočnost ne projavi ovaj islednik pri isleđenju! Kakve sve pretnje i uvrede ne nanese svetitelju! He postide se ni česne starosti njegove (jer blaženome beše tada preko sedamdeset godina); ne poboja se ni blagodati koja je zračila iz lica svetiteljeva; ne poštedi ni krotku, blagu, smelu i ljubavnu narav njegovu, ni sveti čin njegov. Islednik iznošaše protiv nevinog pravednika najnepravednije optužbe, koje ne dolikuju iole pravičnom i zdravom razumu. Kroz njegovu prelukavu krasnorečivost probijala je veština, drskost i prepredenost, a isto tako bestidnost i bezumlje. Protiv krotkih i blagorazumnih reči pravednoga muža on nije mogao izneti ništa stvarno i istinito, nego je na krasnorečiv način govorio sve same besmislice i bestidnosti. I očigledno bio pobeđen. Kakve su lažne i neosnovane optužbe iznošene tada protiv svetog Maksima, i kakve su laži hteli da proture kao istinu, pokazuje učenik prepodobnoga Maksima, drugi Anastasije, opisujući sve to podrobno. Mi ćemo od toga izneti ovde nešto malo.
Čim sveti Maksim pretstade Senatu, odmah ga bezakoni čovek onaj, senator – rizničar, stade nezlobivog najsurovijim rečima izazivati, i pretnjama plašiti, nazivajući ga bezakonikom, izdajicom otadžbine, i neprijateljem carevim, i pripisujući mu sve što je najodvratnije i najgore. A svetitelj ga upita, zbog kakve krivice on govori protiv njega takve stvari, i za kakvo ga to izdajstvo optužuje. A on, podmukli klevetnik, privede svedoke koji očigledno lagahu i budalaštine iznošahu protiv prepodobnog, kako je on, tobož, kao prijatelj i naklonjen varvarima – Saracenima, predao im velike gradove i pokrajine grčkorimskog carstva: Aleksandriju, Pentapolj i Egipat. A svetitelj dokaza da je to laž, dostojna smeha, i reče: Šta će meni monahu zauzimanje gradova, i kakve veze ja hrišćanin imam sa Saracenima? Zar ja ne želim više dobra hrišćanskim gradovima?
Tada bezumni klevetnik pribeže drugim lažima, i, kao buncajući u snu, poče se derati i sipati klevete kako je, kobajagi, blaženi Maksim grdio cara istočnog a veličao careve zapadne. Pa izvede i lažne svedoke. A prepodobni, uzdahnuvši duboko, reče: Blagodarim Boga mog, što sam dat u ruke vaše, te me tako nepravedno optužujete, da bih se na taj način očistio od voljnih grehova mojih i od poroka života mog. Ali, evo, odgovoriću kratko na vaše klevete: Pitam vas najpre, da li od mene lično čuste to što kažete da sam grdio cara, ili vam je neko drugi pričao? A oni odgovoriše da su im to pričali drugi, koji su to iz njegovih usta čuli. No kad svetitelj zatraži da dovedu te ljude da se suoči sa njima, oni izjaviše da su ti ljudi već pomrli. Tada ih svetitelj upita: Kada izjavljujete da su pomrli ti ljudi koji su iz mojih usta čuli kako grdim cara, zašto me ne izvedoste na sud dok oni behu u životu? Da ste to uradili, uštedeli biste sebi mnoge napore, a i ja bih za dokazanu krivicu iskusio kaznu. No očigledno je da nije istina to zbog čega me klevetate; i oni koji me na sud izvedoše, sigurno nemaju pred očima svojim Boga koji ispituje srca ljudska. He video lica Gospoda mog, niti se hrišćaninom zvao, ako sam ikada pomislio, ili pred kim govorio, ili od koga čuo te laži koje protiv mene izmišljate.
Zatim privedoše lažnog svedoka, nekog Grigorija. On ispriča kako je u Rimu čuo gde učenik Maksimov Anastasije cara naziva “popom” – čemu se taj Anastasije naučio od učitelja svog Maksima. A sveti Maksim smelo razgoliti ovu laž i klevetu, izjavljujući: Kada Grigorije beše u Rimu, razgovarao je s nama o jednovoljiju, i želeo da mi usvojimo dogmat o tome kako je izložen u Tiposu. Mi to odbismo, držeći se onoga što je korisno po duše naše. A to što vi sada govorite, to mi nije poznato, jer ni ja, ni učenik moj, nikada tako nešto govorili nismo, Bog je svedok. Ali znam, da tom prilikom rekoh, ne učeniku mom, već samom Grigoriju ovo: Dogmate vere treba da ispituju i da o njima donose odluke sveštenoslužitelji a ne carevi, jer je sveštenoslužiteljima povereno da i careve pomazuju, i ruke na njih stavljaju, i Hleb Nebeski prinose, i oltaru pretstoje; njima je dato da vrše i sve ostale Božanske i uzvišene Tajne. – To rekoh tada, i sada govorim. I sam Grigornje neće odreći da se seća tih reči mojih. Odrekne li to, on će se odreći sebe sama. Zbog ovoga neka me svaki ili osudi, ili opravda.
Tužioci, koji su svu nadu svoju bili položili na laži, ne znajući šta da rade, izvedoše pravednoga Maksima napolje, a uvedoše njegovog učenika Anastasija. Preteći mu strašno i svirepo, oni ga nagovarahu da rekne nešto protiv svog učitelja, i primoravahu ga da izjavi kako je učitelj njegov mučio u Rimu Pira dok su se prepirali o veri. A Anastasije, muški se držeći, izjavi: Učitelj moj, ne samo nije nikakvo zlo učinio Piru, nego ga je i veoma poštovao. – Kada to Anastasije izjavi, oni ga stadoše pesnicama tući po vratu, po licu, po glavi, želeći na taj načnn da nepravdom pobede. I onda ga opet poslaše natrag u tamnicu. A svetog Maksima ponovo uvedoše. I pokušaše da drugom klevetom pobede nepobedivog. A kleveta beše ova: on je, tobož, sledbenik Origenovih dogmata, i u svemu saglasan sa njim. – Svetitelj odmah lako opovrže ovu bezočnu klevetu, pokazujući da je Origen odlučen od Hrista i od udela hrišćana, a ko sleduje njemu i njegovim basnama, tome će Bog suditi. Tada ga opet ispitivahu o Piru, i zbog čega se on otpadi od carigradskog patrijarha, ne želeći da ima opštenje sa njim. I još mu mnoga druga pitanja postaviše. Onda pokrenuše pitanje o carskom Tiposu, kojeg se svetitelj gadio. I stadoše govoriti kako ovaj Tipos treba da se drži u velikom poštovanju, kao veliki i nepromenljivi dogmat vere. A kad svetitelj to opovrže, oni ga obasuše silnim grdnjama. I videći da su pobeđeni od prepodobnog Maksima, i u svoje mreže uhvaćeni, raspustiše Senat .
Posle toga otidoše caru, i podneše mu izveštaj o nesavladljivom junaštvu ovoga ave. I govorahu: Maksim je nepobediv u prepirkama, i niko ga ne može pridobiti za našeg jednomišljenika, makar ga i na muke stavili. – I prepodobni bi ponovo bačen u tamnicu. A posle kratkog vremena dođoše kod njega drugi, misleći da će ga čestim raspravloanjima i pretnjama uplašiti, te tako i na svoju veru skloniti. Oni mu rekoše da ih je patrijarh poslao, i stadoše pitati svetitelja: Kojoj crkvi pripadaš: vizantijskoj ili rimskoj, antiohijskoj ili aleksandrijskoj, ili jerusalimskoj? Eto, sve su te crkve s nama saglasne. Ako si ti dakle član vaseljenske Crkve, onda budi u jedinstvu s nama, da ne bi lutajući u izgnanstvu nastradao. – Blaženi muž im mudro odgovori: Hristos Gospod nazva vaseljenskom Crkvom pravo i spasonosno ispovedanje vere. Zato i Petra nazva blaženim što izreče takvo ispovedanje, i obeća da na takvom ispovedanju sazida Crkvu svoju. I ja hoću da čujem vaše veroispovedanje, kome su prišle sve crkve, kako vi kažete. Jer ne želim ni ja da se otpadim, ako je to veroispovedanje dobro. – Poslanici mu odgovoriše: Mada nismo ovlašćeni da o tome s tobom govorimo, ipak ćemo reći: mi govorimo da u Hristu postoje dva delovanja zbog razlike priroda, a jedno delovanje zbog sjedinjenja dveju priroda u jedno lice. – A svetitelj im reče: Kažete da se dva delovanja pretvoriše u jedno delovanje zbog sjedinjenja dveju priroda u jedno lice. Na taj način vi osim ta dva delovanja uvodite treće delovanje, sliveno. He, odgovoriše oni, nego kažemo dva delovanja, a jedno zbog sjedinjenja. Svetitelj reče: Vi sami sebi sačinjavate veru nepostojanu, i ispovedate da je Bog bez bića. Jer ako u jedno delovanje slivate dva delovanja zbog sjedinjenja priroda u jedno lice, i opet u dva delovanja razdeljujete jedno delovanje zbog razlike priroda, onda neće biti ni jedinstva ni dvojstva u delovanjima, koja se međusobno uklanjaju, i čine nedelatnim ono u čemu borave, i potpuno nepostojećim, nemajući ni jedan pokret od prirode, koji se prirodi ne može oduzeti ili promeniti. Jer inače priroda bi bila lišena svoga bića, nemajući delovanja po prirodi. To ja ne mogu da primim, niti naučih od svetih Otaca da tako ispovedam veru. A vi imate vlast, pa izvolite činiti što vam je volja. – Oni pak, nemajući šta da odgovore na to, rekoše mu da onaj koji se ne povinjava njima mora biti stavljen pod anatemu, i primiti propisanu za to smrt. Svetitelj im krotko i smireno odgovori: Ono što je Bog unapred blagovoleo o meni, to neka sada bude na slavu svetog imena Njegovog.
Poslanici onda otidoše i obavestiše o ovome one koji ih behu poslali. I pošto se car posavetova s patrijarhom (kao ono nekada Pilat s Jevrejima protiv Gospoda), osudiše svetoga na progonstvo u neki gradić, zvani Vizija, u Trakiji. Tako isto i učenika njegovog Anastasija poslaše na zatočenje u najudaljeniju pokrajinu grčkoga carstva, u neko ozloglašeno mesto Perveru. To isto uradiše i sa drugim učenikom prepodobnoga, onim Anastasijem iz Rima, koji napisa ovo Žitije prepodobnog Maksima. Njega poslaše u trakijski grad Mesemvriju.
U isto to vreme bi doveden u Carigrad i blaženi Martin, papa rimski. I pošto ga tu mnogo mučiše, poslaše ga y Herson u progonstvo. Dok još on beše u Carigradu, umre patrijarh carigradski Pavle. Posle Pavla opet dođe za patrijarha gorespomenuti Pir. A kad on posle četiri meseca umre, na presto patrijarškn stupi Petar, koji se isto tako čvrsto držaše monotelitske jeresi i nastojaše da pridobije za sebe i papu Evgenija I.
Pošto prođe mnogo dana, car i patrijarh Petar poslaše kod prepodobnog Maksima ugledne ljude: Teodosija, episkopa Kesarije Vitinijske, i dva patricija, Pavla i Teodosija. Poslaše ih, da prepodobnoga pridobiju za svoga jednomišljenika. Oni su mnogo i dugo govorili prepodobnome, čas laskajući mu, čas preteći mu, čas ispitujući ga, a čas pitajući ga. Prisutan beše i vizijski episkop. Episkop Teodosije upita prepodobnoga: Kako živiš, gospodine avo Maksime? – On odgovori: Onako kako je pre vekova predznao Gospod i odredio da bude delovanje moga života, o kome On promišlja. – Upita ga Teodosije: Šta dakle, zar Bog pre vekova predznade i odredi dela svakoga od nas? – Svetitelj odgovori: Predznade Bog pomisli naše, i reči, i dela, koji su u našoj vlasti; a predodredi i odredi ono što ima da nam se desi, i nije u našoj vlasti nego u Njegovoj božanskoj volji. – Upita ga episkop Teodosije: Šta je u našoj vlasti, a šta nije? – Odgovori sveti Maksim: Sve to zna gospodin moj, samo kuša slugu svog. – Episkop na to reče: Uistini ne razumem i ne znam, i hoću da se naučim, kakva razlika postoji između onoga što je u našoj vlasti i onoga što nije u našoj vlasti. – Prepodobni Maksim odgovori: U našoj su vlasti naša dobra i zla dela, a nisu u našoj vlasti nakazanja i kazne koje nas snalaze, ili nagrade; jer mi nemamo vlasti ni nad bolestima ni nad zdravljem, nego samo nad uzrocima njihovim, koji bolest izazivaju, ili zdravlje čuvaju. I kao što je neuzdržanje uzrok bolesti, a uzdržanje uzrok dobroga zdravlja, tako je i držanje zapovesti Božjih uzrok dobijanja carstva nebeskog, a narušavanje zapovesti Božjih odvodi u pakao ognjeni. – Upita ga episkop: Zašto mučiš sebe ovim progonstvom, čineći dela koja to zaslužuju? – Svetitelj odgovori: Molim Boga da, kažnjavajući me ovom mukom, oprosti meni ono što sam učinio narušavajući svete zapovesti Njegove. – Episkop upita: He dešavaju li se nevolje mnogima radi iskušenja? – Svetitelj odgovori: Svetitelji bivaju iskušavani, da bi se obelodanile njihove tajne vrline, kao što je to slučaj sa Jovom i Josifom. Jer Jov bi kušan, da se pokaže dotle nepoznato junaštvo njegovo; a na Josifa nasrnu iskušenje, da bi se obelodanila njegova celomudrenost i uzdržanje, koji čoveka čine svetim. I svaki od svetitelja, koji su makar i nedobrovoljno stradali u ovom svetu stradali su zato, da nevoljama, koje ih po popuštenju Božjem snalaze, satru gordog otstupnika – đavola. Jer u svakom svetitelju trpljenje je delo iskušenja. – Episkop Teodosije reče: Zaista si dobro i korisno rekao, i želeo bih da o takvim stvarima uvek razgovaram s tobom. Ali, druga je stvar posredi, zbog koje ja i ova gospoda, uvaženi patriciji, dođosmo do tebe, prevalivši toliki put. Stoga te molim, pristani na ono što ti predlažemo, i obraduj celu vaseljenu. – Svetitelj odgovori: A šta je to, gospodine? I ko sam ja, i otkuda da moj pristanak na vaš predlog znači radost za celu vasellnu? – Episkop reče: Tako mi istine Gospoda mog Isusa Hrista, ovo što ti ja i ova mnogouvažena gospoda patriciji kažemo, to čusmo iz usta gospodina našeg patrijarha i blagočestivog cara. – Sveti Maksim reče: Recite mi onda, gospodo, šta želite, i šta čuste. – Teodosije odgovori: Patrijarh i car žele da preko nas saznadu od tebe, zbog čega ne držiš opštenje sa carigradskim prestolom. – Maksim odgovori: Znate za novačenja koja potekoše od spisa Kira, bivšeg patrijarha aleksandriskog, o devet poglavlja, koje usvoji i potvrdi carigradski presto patrijarški, i druge promene i dodatke i povrede svetih Sabora, koje počiniše prvosveštenici vizantijske crkve: Sergije, Pir i Pavle. Ta novačenja su poznata svima crkvama. I to je razlog što ja, sluga vaš, ne održavam opštenje sa carigradskom crkvom. Neka se uklone od Crkve sablazni, koje uvedoše pomenuti ljudi! Neka re uklone sa onima koji su ih uveli! Neka se otstrani s puta kamen spoticanja, i vi pođete glatkim putem Evanđelja, očišćenim od svake jeresi! I kada budem video da je crkva carigradska onakva kakva je ranije bila, tada ću i ja biti prema njoj kakav sam ranije bio, i obnoviću opštenje s njom bez ikakvog potsticanja od strane ljudi. A dok u njoj budu bile jeretičke sablazni, i arhijereji – sablaznitelji, dotle me nikakve reči ni dela neće navesti da sa njima uspostavim opštenje.
Episkop Teodosije ga upita: Kakvo zlo mi ispovedamo, te se tuđiš opštenja s nama? – Prepodobni Maksim odgovori: Vaše je zlo u ovome: Vi govorite da je jedno delovanje Božanstva i čovečanstva Spasiteljevog. No ako treba verovati svetim Ocima koji kažu, da je i priroda jedna u onih kojih je delovanje jedno, onda vi ispovedate Svetu Trojicu ne Trojicom nego četvoricom, kao da je ovaploćenje bilo saprirodno Logosu, i otstupi od srodne po čovečanskoj prirodi istosti koju ima s nama i s Prečistom Djevom Bogorodicom. Otstupanjem pak od srodne istosti, načini se drugi sastav, saprirodan Logosu, kao što je i Logos saprirodan Ocu i Duhu, i dobija se tako ne Trojica nego četvorica. I još: Kada oduzimate delovanje, i tvrdite da je jedna volja Božanstva i čovečanstva Hristova, smanjujete My razdeljivanje dobara. Jer ako svaka priroda nema svoje vlastito delovanje, onda i kada hoće kome da čini dobro, ne može, jer joj je oduzeto činjenje dobra: bez prirodnog delovanja i dejstva nijedna stvar ne može činiti što i delovati. Usto govoreći da i telo Hristovo ima jednu volju u dvema prirodama, vi ispovedate da je ono po volji sazdatelj svih vekova i celokupne tvorevine zajedno sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom, a po prirodi sazdano. Ili tačnije govoreći: po volji telo je bespočetno (jer je volja Božja bez početka, kao što i Božanstvo nema početka), a po prirodi ono je novosazdano. Tako pak ispovedati, ne samo je bezumno nego je i bezbožno. Jer vi ne samo kažete da je u Hristu jedna volja, nego i da je ta volja božanska. A božanskoj se volji ne može pripisivati nikakav početak ili kraj, kao ni samom Božanstvu. Isto tako i Hristu, Gospodu oduzimate sva čudesa i osobine, pomoću kojih se raspoznaje njegovo Božanstvo i čovečanstvo, kada zakonom i Tiposom tvrdite da u Njemu niti je jedna niti dve volje ili delovanja. Nije jedna, jer razdeljujete u dve: nisu dve, jer ih slivate u jednu.
Govoreći im takve i mnoge druge stvari, kao što o tome opširno piše učenik svetiteljev Anastasije, oni počeše da uviđaju svoju zabludu. Reče mu episkop: Primi carev Tipos, ne kao pouzdani dogmat vere, nego kao rešenje spornih pitanja, jer je napisan ne kao dogmat nego kao rešenje. Sveti Maksim ga upita: Ako Tipos nije dogmat, koji određuje da je u Gospodu našem jedna volja i jedno delovanje, zašto me onda nizašta predadoste varvarima i neznabošcima? Zbog čega sam osuđen da boravim ovde u Viziji? i zbog čega su moji saslužitelji proterani, jedan u Perveru a drugi u Mesemvriju? – A kada bi spomenut onaj pomesni sabor u Rimu, sazvan od blaženog pape Martina radi anatemisanja monotelita, episkop Teodosije primeti: Nema važnosti taj sabor, jer ne bi sazvan po carskom naređenju. – Prepodobni odgovori: Ako se sabori, koji se drže, utvrđuju carskim naredbama, onda nema pravoslavne vere. Pogledaj na sabore, koji se po carskim naredbama održaše, a na kojima bogohulno proglasiše za dogmat da Bog Sin nije jednosuštan sa Bogom Ocem: prvi u Tiru, drugi u Antiohiji, treći u Selevkiji, četvrti u Carigradu pod arijancem Evdoksijem, peti u Nikeji, šesti u Sirmiji, a mnogo kasnije sedmi u Efesu pod pretsedništvom Dioskora, – svi se ti sabori održaše po carskim naređenjima. Ali su svi odbačeni, i anatemi predani, jer na njima behu doneseni bezbožni i bogoprotivni dogmati. Zašto ne odbacujete onaj sabor koji odluči Pavla Samosatskog, i predade ga anatemi? A taj sabor beše pod Dionisijem, papom rimskim, i Dionisijem Aleksandrijskim, i Grigorijem Čudotvorcem, koji i pretsedavaše ovome saboru. I ovaj sabor održa se bez carske naredbe, pa ipak je čvrst i neodbacljiv. Crkva Pravoslavna priznaje za istinite i svete one sabore, koji pokazaše da su njeni istiniti dogmati istiniti. I kao što tvoja preosvećenost zna, i druge tome uči: kanoni zaista naređuju da se u svakoj hrišćanskoj zemlji dva puta godišnje drže pomesni sabori radi zaštite spasonosne vere naše i radi ispravljanja onih kojima je potrebno ispravljenje. A kanoni i ne spominju carske naredbe.
Posle dugog razgovora i raspravljanja, bogomudra i bogoglagoljiva usta prepodobnog Maksima, i njegov jezik Duhom Svetim kretan, pobediše protivnike. I seđahu oni dugo ćuteći, pognjurene glave i oborenih očiju. Zatim ih obuze umilenje, i oni stadoše plakati. I ustavši pokloniše se svetitelju, našto im on takođe odgovori poklonom. I pošto satvoriše molitvu, oni s radošću pristupiše pravoslavnom veroispovedanju Maksimovom, i s radošću ga primiše. I obećaše da će i oni tako verovati i ispovedati kao i on, i da će i samog cara privesti Pravoslavlju. Da bi sve to potvrdili, oni celivaše sveto Evanđelje i časni Krst i svetu ikonu Spasitelja i Presvete Bogorodice. Posle toga dugo razgovarahu o korisnim stvarima, pa se oprostiše celivavši jedan drugog. I onda se episkop Teodosije sa patricijima vrati u Vizantiju.
Kada obavestiše cara o svemu što su razgovarali i uradili, razljuti se car strašno. I dogodi se to, da se episkop Teodosije i oba patricija, bojeći se carevog gneva, ponovo vratiše u jeres. I Pavle patricije bi nanovo poslat u Viziju, da otuda dovede u Carigrad prepodobnog Maksima ali sa čašću. A kad bi doveden, dadoše mu da živi u manastiru svetog Teodora.
Sutradan posla car kod prepodobnoga dva patricija, Epifanija i Troila. Praćeni mnogim visokim dostojanstvenicima, vojskom i slutama, oni dođoše s ohološću i sa slavom svetskom.
Dođe s njima i gorespomenuti episkop Teodosije. Ovoga prepodobni Maksim očekivaše. A očekivaše i da ispuni obeđanje: da ne samo on pravoslavno veruje, nego da i cara, i druge privede Pravoslavlju. Ali on slaga, ugađajući više zemaljskom caru i sujetnom svetu, nego nebeskom Caru i njegovoj svetoj Crkvi. Pošto svi posedaše, nateraše i prepodobnog da sedne. Tada patricije Troil povede razgovor, govoreći: Gospodar vaseljene, car, posla nas k tebi, da razgovaramo o onome što je korisno po njegovo carstvo, Bogom utvrđeno. Ali nam najpre kaži, da li ćeš ispuniti ono što se naređuje ili ne? Odgovori sveti Maksim: Da najpre čujem, gospodine šta mi naređuje njegovo veličanstvo, pa ću odgovoriti šta treba. Jer kako mogu odgovoriti na ono što mi nije poznato? A Troil nastojavaše na tom, govoreći: Nećemo ti kazati šta donosimo, dok nam kajpre ne kažeš da li ćeš se poviniti caru. Videći da uporno nastojavaju, i surovim rečima iznuđuju odgovor od njega prepodobni odgovori: Pošto vi nećete da kažete meni, sluzi svome, šta gospodar naš cap želi, onda evo mog odgovora pred samim Bogom n Anđelima njegovim, i pred svima vama: Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu i ne škodi večnom spasenju duše. – Čim to svetitelj reče, patricije Troil ustade da ide, govoreći: Ja odlazim, jer vidim, da ovaj neće ispuniti volju carevu. – A prisutni ljudi uskomešaše se i nastade graja. Tada episkop Teodosije obrati im se rečima: Recite mu najpre šta car naređuje, pa ćete doznati njegov odgovor, jer ne dolikuje da otidete ne kazavši mu ništa, niti što čuvši od njega. – Onda patricije Epifanije reče prepodobnome: Car ti preko nas poručuje i kaže ovo: Pošto ceo Istok i oni na Zapadu, naši protivnici i raskolnici, gledaju u tebe, i zbog tebe se bune, ne želeći da se sjedine s nama u veri, neka Gospod omekša tvoje srce umilenjem, da nam se pridružiš, usvojivši Tipos koji smo mi sastavili. A mi ćemo te primiti s ljubavlju, i sa velikim počastima i slavom uvešćemo te u veliku crkvu, i postaviti pored nas, gde po običaju stoje carevi, i pričestiti se zajedno s tobom prečistim i životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Nazvaćemo te i ocem našim, i biće radost ne samo u našem hristoljubivom gradu, nego i po celoj vaseljeni. Jer smo mi tvrdo ubeđeni: ako ti priđeš ovoj svetoj carigradskoj crkvi, pristaće uz nas svi koji se zbog tebe i zbog učenja tvog otrgoše od nas.
Sveti ava Maksim, obraćajući se episkopu Teodosiju, rečs sa suzama: Sve nas čeka veliki Dan sudni, vladiko. Ti znaš šta ugovorismo i utvrdismo pred svetim Evanđeljem i životvornim Krstom i svetom ikonom Spasitelja našeg Isusa Hrista i Presvete Majke Njegove, Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije. – Episkop obori oči, i odgovori krotko: Šta mogu da radim, kada se blagočestivom caru drukčije hoće? – Ava Maksim reče: Zašto si onda ti, i oni što s tobom behu, celivao sveto Evanđelje za potvrdu, kada u vas nije bila čvrsta namera da u delo privedete ono što govorite? Zaista me sve Nebeske Sile neće nagovoriti da učinim ono što car zahteva. Jer kakav ću izgovor navesti, ne kažem Bogu, nego samoj savesti svojoj, ako se zbog slave i poštovanja ljudskog, koje su ustvari ništa, odreknem prave vere koja spasava one koji je ljube?
Kada to svetitelj reče, skočiše svi, besni od ljutine, i nagrnuše na njega, i stadoše ga ne samo rečima grditi nego i rukama udarati. Jer, zgrabivši ga, oni ga bijahu, gurahu, odelo mu kidahu, tamo i ovamo vucijahu, nogama ritahu i gažahu, i svaki se truđaše da ga udari. I sigurno bi ga ubili, da to nije sprečno episkop Teodosije, i umirio ih. I kada prestadoše da ga tuku, oni ga stadoše pljuvati, i popljuvaše svega čoveka Božjeg od glave do nogu, i ppocto zaudarahu gadne pljuvačke njihove, kojima beše sva odeća njegova ubrljana. A episkop im reče: Ovo nije trebalo da se desi, nego je trebalo čuti njegov odgovor, i obavestiti cara. Jer drukčije se sude stvari koje podleže kanonima. – I jedva ih usavetova episkop, da se stišaju i sednu. I tako sedoše, pošto bezbrojne poruge i neiskazane uvrede sručiše na svetitelja.
Onda patricije Epifanije, dišući jarošću, vrlo surovo reče svetitelju: Kaži nam, zli starče, demonijače, zašto si ono rekao? Smatraš li za jeretike nas, i grad naš, i cara Hašeg? Mi smo nesumnjivo bolji od tebe Hrišćani i pravoslavci; i ispovedamo da Gospod naš Isus Hristos ima božansku i čovečansku volju, i dušu razumnu. Jer svaka priroda, koja ima um, nesumnjivo od prirode svoje ima i volju i delovanje, pošto je životu svojstven pokret a umu je svojstvena volja. I znamo da Gospod ima vlast htenja ne samo Božanstvom nego i čovečanstvom; naročito ne odbacujemo njegove dve volje i dva delovanja. – Odgovori Ava Maksim: Ako tako verujete, kao što uči Crkva Božja i kao što dolikuje razumnim bićima, zašto me onda primoravate da usvojim Tipos koji potpuno odbacuje sve što vi sada govorite? – Epifanije reče: To je učinjeno, da bi teške stvari postale razumljive, kako ne bi oni prefinjeni izrazi naškodili ljudima. – Ava Maksim reče: Naprotiv, svaki se čovek osvećuje ispovedanjem vere. – Patricije Troil prozbori: Tipos ne odbacuje dve volje u Hristu, već naređuje da svi preko toga prelaze ćutke. – Ava Maksim odgovori: Prećutati reč, to znači odbaciti je. Jer Duh Sveti kaže preko proroka: He postoje govori niti reči, gde se ne čuje glas njihov (Ps. 18, 4). Zbog toga, ako se neka reč ne izgovori, ona uopšte ne postoji. – Troil reče: Imaj u srcu svom što hoćeš, niko ti ne brani. – Odgovori sveti Maksim: No Bog svih nije ograničio spasenje samo na srce čovekovo, rekavši: Ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32). I božanstveni apostol uči, govoreći: Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za spasenje (Rm. 10, 10). Kad dakle Bog, i Božji proroci, i apostoli naređuju da se tajna vere ispoveda rečima i glasom, što donosi spasenje celome svetu, onda nije korisno nalagati da se to veroispovedanje pokriva ćutanjem, da se ne bi umanjivalo spasenje ljudima. – A Epifanije razjareno upita: Jesi li potpisao Sabor u Rimu? – Svetitelj odgovori: Potpisao sam. – Epifanije upita: A kako si se usudio da potpišeš i anatemišeš one koji tako ispovedaju, kao što priliči razumnim bićima i kao što uči veseljenska Crkva? Zaista ćemo te po sopstvenoj presudi odvesti u grad, i izvesti vezana na trg, pa ćemo pozvati skitnice i bludnice, i sav narod, da te svi biju po licu i pljuju ti u usta. – Na ovo svetitelj odgovori: Neka bude kao što kažeš. Mi nismo anatemisali one koji ispovedaju dve prirode, iz kojih se sastoji Gospod naš, i dve prirodne volje i dva delovanja, koji dolikuju svakoj prirodi i Hristu Gospodu, koji je božanskom prirodom istiniti Bog, i čovečanskom prirodom istiniti čovek. Stoga pročitaj gospodine knjižicu u kojoj je izložen rad onoga Sabora, i ako nađeš ono što maločas reče, činite sa mnom što vam drago. Jer ja i moji saslužitelji, i svi koji su potpisali, anatemisali smo one koji kao Arije i Apolinarije govore da u Gospodu postoji jedna volja i jedno delovanje, i ne ispovedaju da je Gospod naš i Bog po obema prirodama, od kojih i u kojima postoji, i ima vlast htenja i delovanja, kojima izvršuje naše spasenje.
A Epifanijevi prijatelji, i ostali koji behu došli sa tim patricijama, govorahu među sobom: Ako ovoga i dalje budemo slušali, onda nećemo ni jesti ni piti. No hajdemo da obedujemo, a potom da idemo i obavestimo cara i patrijarha o onome što čusmo. Jer ovaj bednik, kao što vidimo, predade sebe Satani. – I ustavši, odoše da obeduju. A beše predprazništvo Krstovdana, i približavaše se vreme svenoćnog bdenja. Oni dakle obedovaše, i otidoše u grad razjareni.
Sutradan rano dođe kod prepodobnog Maksima patricije Teodosije, i oduze svetitelju sve knjige koje imađaše, ponavljajući careve reči: Nisi hteo počasti, onda idi u progonstvo, koje si zaslužio. – I predade ga vojnicima. Oni ga najpre odvedoše u Selemvriju, gde se zadržaše dva dana. Za to vreme jedan od tih vojnika pusti glas među narod u Selemvriji, da su vojnici doveli nekog starog inoka koji huli Prečistu Bogorodicu. A vojvoda onda dozva najviđenije klirike grada Selemvrije: prezvitere, đakone i česne inoke, pa ih posla kod blaženog Maksima da ga ispitaju, da li je istina, kako se priča o njemu, da on huli Božju Majku. Kad oni dođoše kod njega, prepodobni ustade i pokloni im se do zemlje, čestvujući česna lica njihova. Isto tako se i oni pokloniše svetitelju, pa posedaše svi. Tada jedan između njih vrlo uvaženi starac, obrati se svetitelju sa velikom krotošću i poštovanjem: Oče, pošto nas neki sablazniše povodom tvoje svetinje, pričajući kao da ti ne priznaješ Bogorodicom gospoću našu Prečistu Djevu Bogorodicu, to te zaklinjem Presvetom Saprirodnom Trojicom, da nam kažeš istinu, i tako ukloniš sablazan iz duša naših, kako se ne bismo ogrešili, sablažnjavajući se o tebe bez razloga. – A prepodobni Maksim se rasprostre krstoliko po zemlji, i onda ustavši i podignuvši ruke k nebu, izjavi gromko sa suzama: Ko ne ispoveda Gospođu našu svehvalnu, svesvetu, svebesprekornu, i prečasniju od svih Umnih Priroda, da je zaista po prirodi Majka Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima, neka bude proklet od Oca i Sina i Svetoga Duha, saprirodne i natprirodne Trojice, i od svih Nebeskih Sila, i od lika svetih Apostola i Proroka i beskrajnog mnoštva Mučenika, i od svakoga duha pravednoga koji je u veri skončao, sada i svagda i kroza sve vekove! – Čuvši to, svi se rasplakaše, i blagosloviše ga govoreći: Bog neka te ukrepi, oče, i neka te udostoji da bez smetnje dovršiš podvig svoj!
Slegoše se tu i mnogi vojnici, da čuju i pouče se razgovorom koji oci vođahu između sebe. A neko od domaćih vojvodinih videći gde se sleže vojska, i s poštovanjem sluša reči svetiteljeve, i negoduje protiv progonstva njegovog, naredi da prepodobnoga odmah vode odatle dve stadije daleko, dok se ne spreme oni koji će ga odvesti u Perveru na zatočenje. Klirici pak, pokrenuti božanskom ljubavlju, prođoše pešice sa svetiteljem te dve stadije, prateći ga. I kada dođoše vojnici koji su imali da ga vode u izgnanstvo, klirici oni na rukama odnesoše svetitelja i posadiše ga na konja. I grleći ga plačući, oprostiše se s njim, i vratiše se u grad svoj. A svetitelja odvedoše u Perveru, i tamo baciše u tamnicu.
Pošto prođe mnogo vremena, car opet posla, te iz zatočenja dovedoše u Carigrad prepodobnog Maksima i oba njegova učenika. Kad lađa stiže u grad, na zalasku sunca, dođoše dva zapovednika sa desetinom stražara, pa sužnje izvedoše iz lađe nage i bose, razdvojiše ih, i svakog posebno čuvahu. A posle nekoliko dana odvedoše ih u carevu palatu. Oba učenika ostaviše napolju pod stražom, a starca uvedoše unutra. Tamo beše na okupu Senat bez cara, i mnogo uglednih ljudi. I izvedoše prepodobnoga na sredinu. Tada ga rizničar ljutito upita: Jesi li hrišćanin? Starac odgovori: Blagodaću Hrista Boga svih – hrišćanin sam. A rizničar, sav besan, povika: Neistinu govoriš! Svetitelj odgovori: Ti kažeš da ja nisam hrišćanin, ali Bog kaže da ja jesam hrišćanin, i ostajem to nepokolebljivo. Rizničar ga upita: Ako si hrišćanin, zašto onda mrziš cara? Svetitelj odgovori: Otkud to znaš, kada je mržnja skriveno raspoloženje duše, kao i ljubav? Rizničar reče: Po onome što radiš, svima je postalo jasno da ti mrziš i cara i carstao njegovo. Jer si ti predao Saracenima Egipat, i Aleksandriju, i Pentapolj, i Tripolis, i Afriku. Sveti Maksim ga upita: Kakve dokaze imate za to? – Onda uvedoše nekog Jovana, koji je nekada bio u telesnoj gardi Petrovoj, kada je Petar bio vojvoda u Numidiji afričkoj. I taj Jovan izjavi: Pre dvadeset i dve godine, ded gospodara našeg cara naredi blaženom Petru, da krene sa vojskom u Egipat protiv Saracena. Petar, pak verujući u svemu tebi kao sluzi Božjem, napisa pismo tebi, tražeći od tebe savet. A ti mu odgovori da nije bogougodno pomagati Iraklijevo carovanje i njegove naslednike. Svetitelj mu reče: Ako istinu govoriš, i imaš Petrovo pismo upućeno meni i moj odgovor njemu, pokaži ih neka se pročitaju, i ja ću dobiti zasluženu kaznu po zakonu. Jovan odgovori: Ja nemam vaše pismo, niti znam da li ste pisali jedan drugome, no to se u ono vreme pričalo po vojničkim kasarnama. Svetitelj upita: Kada se to govorilo među tolikim vojnicima, kako se ti jedini nađe da me klevetaš povodom toga? Jesi li me ikada video, ili ja tebe? Jovan odgovori: Nikada te video nisam. Obraćajući se onda Senatu, svetitelj reče: Je li pravedno dovoditi ovakve klevetnike kao svedoke, sami sudite. Jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, meriće vam Bog, pravedni sudija nad sudijama (Mt. 7, 2).
Onda dovedoše Sergija Maguda, i on izjavi: Ovo je već deveta godina kako mi je blaženi ava Toma, došavši iz Rima, pričao ovo: Preko mene papa Teodor poruči Grigoriju, patriciju zapadnih zemalja, koji se beše odmetnuo od grčkoga carstva, da se ne plaši grčke sile, jer sluga Božji, ava Maksim, vide ovakav san: Na nebu, i na istoku i na zapadu beše mnoštvo Anđela: Anđeli što behu na istoku kliktahu: Konstantine avguste, ti ćeš pobediti! oni što behu na zapadu vikahu: Grigorije avguste, ti ćeš pobediti! i glas istočnih beše jasniji od glasa zapadnih. – Kada to Magud reče, rizničar povika prema svetitelju: Gle, Bog te posla u ovaj grad da budeš spaljen? A svetitelj reče: Blagodarim Boga što voljne grehe moje očišćuje nevoljnim kaznama. Teško svetu od sablazni, jer je potrebno da dođu sablazni; ali teško onome čoveku kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7). Nije trebalo takve laži govoriti pred hrišćanima, niti treba da ostanu nekažnjeni oni koji govore i rade ugađajući ljudima, koji danas jesu a sutra ih već nema. Ovo je trebalo govoriti u ono vreme kada je Grigorije bio u životu. I pravedno bi bilo da je ovde doveden patricije Petar, i ava Toma, i blaženi papa Teodor. I ja bih pred svima upitao patricija Petra: Reci gospodine patricije, jesi li mi ikad pisao o onome o čemu svedoči tvoj telesni gardist, ili ja tebi? Slično bih rekao i blaženom papi: Reci vladiko, jesam li ti ikada pričao san? I ako bi me papa i izobličio za san, to bi ipak bila njegova krivica, a ne moja. Jer snovi nisu stvar slobodne volje, a zakon sudi samo za one stvari koji potiču od slobodne volje.
Još iznošahu i druge klevete i neosnovane optužbe protiv nevinog i svetog muža; naročito o tome kako su tobož on i njegov učenik u Rimu grdili cara. No sve te klevete svetitelj u nezlobivosti svojoj obesnaži smirenim, mudrim i bogonadahnutim rečima, i dokaza svoju nevinost. Zatim uveden bi zasebno i učenik Anastasije. I primoravahu ga da rekne koju rđavu reč o svome učitelju. I kada on ne pristade da pravednika kleveta, oni ga žestoko tukoše pesnicama po ustima. Posle toga svakog posebno odvedoše u tamnicu i zatvoriše.
Sutradan uveče dođoše kod prepodobnoga Troil patricije i Sergije Eufraćanin, načelnik carske trpeze. Pošto sedoše, i narediše svetitelju da sedne, oni ga upitaše: Reci nam, gospodine avo, kakve si razgovore vodio s Pirom u Africi i u Rimu? i kakvim si ga razlozima ubedio, te je prokleo svoj vlastiti dogmat a usvojio tvoj? Svetitelj odgovori: Da su mi ovde moje knjige, u kojima sam izložio moje razgovore i raspravljanja s Pirom, ja bih vam to podrobno izneo. Ali, pošto su mi knjige oduzete, ja ću vam to izložiti, ukoliko se sećam. I izloži im svetitelj, ukoliko se sećao. A dodade i ovo: Ja nikakvog svog vlastitog dogmata nemam, već opšti veseljenske Crkve. Jer ja nisam uneo nijednu novu reč, koja bi se nazivala mojim dogmatom. Onda ga zapitaše: He opštiš li sa carigradskim prestolom? Svetitelj odgovori: He opštim. Upitaše ga: Zašto? Svetitelj odgovori: Zato što predstavnici ovoga prestola odbaciše Četiri Sveta Sabora preko Devet Poglavlja, sastavljenih u Aleksandriji, i zatim preko Izloženja napisanog patrijarhom Sergijem u ovom gradu, i nedavno preko Tiposa. I ono što preko Izloženja dogmatiziraše, to Tiposom odbaciše, i sebe same toliko puta prokleše i razoriše. Stoga oni koji su sami od sebe prokleti, i od pomesnog u Rimu sabora odlučeni, i tuđi sveštenstvu, kakve Tajne mogu vršiti? I kakav Duh silazi na one koje takvi rukopolažu?
Upitaše ga: Šta dakle, ti se jedini spasavaš, a svi ostali propadaju? Odgovori im svetitelj: Kada se u Vavilonu svi ljudi klanjahu zlatnom teletu, sveta tri Mladića nikoga ne osudiše na pogibao, jer ne gledahu na tuđa dela, nego samo na sebe, da ne bi otpali od istinite vere. Tako isto i Danilo, bačen u jamu, ne osudi one koji se ne moliše Bogu po naređenju Darijevom, nego mišljaše na sebe i staraše se o sebi, i voljaše umreti nego sagrešiti Bogu i biti ubijen od svoje savesti zbog narušenja Božjeg zakona. He dao stoga Bog ni meni, da koga sudim, ili govorim kako ću se samo ja spasti. A koliko mogu gotov sam umreti nego savest svoju smutiti, sagrešivši ma čime protiv pravoslavne vere. Oni ga upitaše: A šta ćeš raditi, kada se Rimljani sjedine sa Vizantijcima? Jer juče stigoše iz Rima dva pregovarača, i sutra u nedelju pričestiće se sa patrijarhom Prečistim Tajnama. Prepodobni odgovori: Makar se sva veseljena stala pričešćivati s patrijarhom, ja se neću pričestiti s njim. Jer znam da Duh Sveti, preko apostola Pavla, i Anđele predaje anatemi, ako bi drugačije objavili Evanđelje, unosećn što novo (Gal. 1, 8). – Oni ga upitaše: Da li je neizostavno potrebno ispovedati u Hristu dve volje i dva delovanja? Svetitelj odgovori: Neizostavno je potrebno, pošto želimo da blagoverje poštujemo istinom, jer nijedno biće ne može ostati bez prirodnog delovanja. Sveti oci jasno govore da nikakva priroda ne može biti niti se poznavati bez svojstvenog joj delovanja. Ako dakle nema takve prirode i ako se priroda ne poznaje bez delovanja, kako se onda može poznati da je Hristos po prirodi zaista Bog i čovek? Tada oni rekoše: Znamo da je zaista tako, ali ne ožalošćuj cara, koji sastavi onaj Tipos, ne da išta oduzme od onoga po čemu se Hristos poznaje, nego radi umirenja, da mir zavede u crkvi, naređujući da se ćuti o onim stvarima koje stvaraju nesuglasice. A čovek Božji, bacivši se na zemlju, odgovori sa suzama: Neka se dobri i bogoljubivi car ne ljuti na moju ništavnost, jer ne mogu da gnevim Boga, prećutkujući ono što On naredi da se kazuje i ispoveda. Jer kada je, po božanstvenom apostolu, On taj koji postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, onda preko njih On sam govori (1 Kor. 12, 28). I celo Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta, i sveti učitelji i Sabori uče nas da znamo ovo: Da ovaploćeni Hristos Isus Gospod i Bog naš ima silu hteti i delati i Božanstvom i čovečanstvom. Jer My ništa ne nedostaje od onog čime se raspoznaje kao Bog, i od onoga čime se raspoznaje kao čovek, osim greha. Ako je pak savršen po obojima, i ničega nije lišen, onda svu tajnu Njegovog očovečenja sramoti i unakažuje onaj koji ne ispoveda da je On biće koje ima odgovarajuća dolična svojstva obeju priroda, od kojih, i u kojima, i kroz koja On jeste.
To i mnoge druge stvari izreče svetitelj. Njegovi posetioci pohvališe njegovu mudrost, i ne mogahu mu ništa prigovoriti. Tada gospodin Sergije reče: Avo, svima pada teško to što mnogi, gledajući na tebe, prekidaju opštenje sa Vizantijskom crkvom. Svetitelj upita: Ima li koga, koji bi izjavio da sam mu ja zapovedio da ne opšti sa Vizantijskom crkvom? Odgovori gospodin Sergije: Sama činjenica da ti ne opštiš, vrlo mnoge odvraća od opštenja. Na to im čovek Božji reče: Ništa nije teže i žalosnije nego kada čoveka izobličava sama savest njegova; i nema veće slobode nego kada čoveka ne kori savest njegova.
Zatim Troil ukaza na to, da je na celom Zapadu carev Tipos anatemisan, pa upita svetitelja: Je li lepo da se izvrgava poruzi spis blagočestivog cara našeg? Svetitelj odgovori: Neka Bog oprosti onima koji usavetovaše cara gospodara da napiše Tipos, i onima koji pristadoše na Tipos. Troil upita: Ko usavetova, i ko pristade? Prepodobni odgovori: Pretstavnici Crkve usavetovaše, a velikaši pristadoše. I tako se smrad rana sruči na nevinog i od svake jeresi dalekog. No vi savetujte caru da se ugleda na blažene uspomene deda svog, cara Iraklija. Jer on kada saznade da mnogi oci Izloženje njegovo ne primaju, i izobličavaju, i odbacuju jeres što je u njemu, očisti se od te mrlje, poslavši na sve strane svoja pisma u kojima je objavio da Izloženje nije njegovo već bivšeg patrijarha Sergija. Neka i ovaj car postupi tako, pa će biti slobodan od svake mrlje. A oni ćutahu dugo, mašući glavama. A zatim rekoše: Sve je to nezgodno, niti može tako biti, kao što govoriš, avo. – I posle dugog razgovora, oprostiše se s njim, i odoše.
Posle nedelju dana u drugu subotu odvedoše u carsku palatu svetog Maksima i oba Anastasija, njegove učenike, radi ispitivanja. I najpre bi uveden prvi njegov učenik Anastasije, dok drugog Anastasija, onog iz Rima, ostaviše napolju. Anastasija uvedoše u dvoranu gde su već sedeli sa Senatom dva patrijarha: Toma, ondašnji patrijarh carigradski, i neki drugi. Utom uđoše i klevetnici, koji mnoge laži izrekoše protiv prepodobnog Maksima. I moljahu Anastasija da izjavi da je sve istina što klevetnici govore. Ali on veoma smelo izobliči njihove laži, muški govoreći pred patrijarsima i Senatom. A kada ga upitaše, da li je on anatemisao carev Tipos on odgovori: He samo da sam ga anatemisao, već sam i knjižicu protiv njega napisao. Upitaše ga velikaši: Šta dakle, zar nećeš izjaviti da si zlo učinio? On odgovori: He dao Bog, da rečem da sam zlo učinio, kada sam učinio ono što je po crkvenim pravilima dobro. – Zatim ga ispitivahu i za mnoge druge stvari. I pošto odgovori kako mu Bog pomagaše, izvedoše ga iz dvorane.
Onda uvedoše starca prepodobnog Maksima. I patricije Troil mu reče: Pazi avo, govori istinu, i Bog će se smilovati na tebe. Jer kada te po zakonu ispitamo, nađemo li da je istinita jedna od ovih optužbi što su protiv tebe iznesene, bićeš po zakonu stavljen na muke. Starac odgovori: Rekoh već, i opet kažem, nijedna od tih optužbi ne može biti istinita, kao što Satana ne može biti Bogom. No pošto Satana nije Bog, niti može biti, jer je otstupnik, tako i optužbe te ne mogu biti istinite, jer su lažne. Ipak, što hoćete da činite hajde činite. Ja se ne bojim muka, pošto blagočestivo poštujem Boga. Troil ga upita: Zar nisi anatemisao Tipos? Starac odgovori: rekoh već ne jedanput da sam ga anatemisao. Troil reče: Ako si anatemisao Tipos, onda si i cara. Prepodobni odgovori: Ja cara nisam anatemisao, nego spis tuđ pravoslavnoj i crkvenoj veri.
Troil upita: Gde si anatemisao? Sveti Maksim odgovori: Na pomesnom saboru u Rimu, u crkvi Spasitelja i Presvete Bogorodice. Tada ga upita eparh: Jesi li u zajednici sa ovom crkvom, ili ne? Svetitelj odgovori: Nisam u zajednici. Eparh upita: Zašto? Svetitelj odgovori: Zato što je odbacila pravoslavne Sabore. Eparh mu reče: Ako je naša crkva odbacila Sabore, kako se oni onda nalaze u kalendarskom diptihu. Svetitelj odgovori: Kakva je korist od imena njihovih i spominjanja, kada su dogmati njihovi odbačeni? Eparh upita: Možeš li javno pokazati, da je sadašnja crkva odbacila dogmate pređašnjih svetih Sabora? Starac odgovori: Ako izvolite mogu vam pokazati.
Pošto nastade tišina, upita prepodobnoga rizničar: Zašto Rimljane voliš, a Grke mrziš? Svetitelj odgovori: Od Boga imamo zapovest, da nikoga ne mrzimo. Rimljane volim, jer su mi jednoverni; Grke volim, jer su istoga jezika sa mnom. Rizničar upita: Koliko ti je godina? Svetitelj odgovori: Sedamdeset i pet. Ovaj ga upita: Koliko je godina s tobom tvoj učenik? Svetitelj odgovori: Trideset i sedam. Tada neki klirik doviknu: Neka ti Bog plati za ono što si učinio blaženom Piru. A svetitelj ne odgovori ništa tome kliriku.
Isleđenje je dugo trajalo, i mnoga su pitanja bila postavljena, no dva prisutna patrijarha ni reči ne rekoše. A kada se reč o saboru u Rimu oteže, neki Demosten viknu: Nije važan bio taj sabor, jer ga je sazvao zbačeni papa Martin. Odgovori mu čovek Božji Maksim: Nije papa Martin zbačen, nego je gonjenje podneo. – Zatim udaljiše svetitelja iz dvorane, i dogovarahu se šta da rade s njim. I dogovoriše se nečovečni mučitelji, da mu tobož čovekoljubivo oproste život, ali da ga stave na muke strašnije od smrti. I predadoše ga u ruke gradskom eparhu.
Eparh uze prepodobnog Maksima i njegove učenike, i odvede ih u pretor. Tamo najpre svukoše svetoga starca, i povališe ga na zemlju, pa ga, po eparhovom naređenju, strašno tukoše opakim žilama. Bezakoni mučitelj ne poštede starost njegovu, niti se postide ugleda njegovog, niti bi tronut videvši telo njegovo izmoždeno od isposničkih podviga. I svetitelj bi tako svirepo bijen, da se zemlja zali krvlju njegovom, i otpadahu parčad tela njegova, i ne ostade nijedno mesto na telu njegovom da ne bi pretvoreno u ranu. Zatim se taj svirepi zver besno okomi na učenike prepodobnoga, te i njih obojicu izbi isto tako. A kada ih bijahu, mučitelj vikaše: Takve patnje zaslužuju oni koji se ne pokoravaju carskim naredbama, i ostaju uporni. I tako ih, jedva žive, vrgoše u tamnicu.
Sutradan opet dovedoše u pretor svetog i prepodobnog muža sa prvim učenikom njegovim Anastasijem. Sveti starac beše jedva živ, sav u ranama. Bio je to dirljiv prizor gledati česnog starca, svetog podvižnika, bogoglagoljivog učitelja, bogoslova ispovednika – svega okrvavljenog, ljutim ranama pokrivenog od glave do nogu. Ali to ne dirnu tvrdokorne, nego ga podvrgoše još strašnijim mukama: nemilosrdno mu iz korena iščupaše bogoglagoljivi jezik, koji je točio reke premudrih učenja i potapao jeretička mudrovanja. To uradiše, da bi ućutkali bogoslovska usta. To isto uradiše i prvom učeniku njegovom Anastasiju. Pa ih opet vrgoše u tamnicu. Ali Gospod Hristos, koji je nekada učinio da odojčad slave sveto ime njegovo i da nemi progovori, učini te i ove verne i istinske sluge njegove: prepodobni Maksim Ispovednik i Mučenik, i prepodobni Anastasije njegov učenik, stadoše govoriti i bez jezika, i to bolje i jasnije nego pre no što im iščupaše jezike. A kada za to saznadoše bedni jeretici, o kako se postideše! i usto silnom zavišću ispuniše: desnu ruku prepodobnome nožem i maljem otsekoše, i na zemlju baciše. Pa to isto učiniše i njegovom učeniku, svetom Anastasiju, odrezavši mu ruku. A drugog učenika Anastasija iz Rima, poštedeše, zato što je nekada bio pisar kod cara.
Zatim prepodobnog Maksima sa učenikom njegovim izvedoše iz pretora, i vukoše ih po celome trgu ismevajući ih i pokazujući svemu narodu njihove iščupane jezike i otsečene ruke. Pritom derahu se i vikahu na sav glas. Posle takog nečovečnog mučenja i bestidnog ismevanja, svu trojicu poslaše svakog posebno u progonstvo u najzabačenije pokrajine. Poslaše ih bez ičega, bez hrane i odela, gole i bose. I oni mnoge muke i nevolje videše na putu. Prepodobni Maksim, teško bolestan, nije mogao ni da se vozi niti da jaše, nego vojnici načiniše nosiljku kao postelju, položišs na nju teško bolesnog starca, i sa velikim mukama ga jedva odnesoše u mesto zatočenja. To mesto beše u zemlji Skita, pod Kavkazom, grad Shimar. I tu ga vrgoše u tamnicu. A prepodobni Anastasije, učenik njegov, kome kao i njemu iščupaše jezik i otsekoše ruku, na putu umre svojim mnogonapaćenim i teško obolelim telom, a sveta duša njegova pređe ka Bogu u život besmrtni.
U tom zatočenju prepodobni Maksim provede još neko vreme među živima, ali u velikim patnjama. Zaključan u tamnici, on ni od koga nije imao nikakve usluge u starosti svojoj, niti ičije čovekoljubivo sažaljenje. A kada Gospod ushte da učini kraj njegovim patnjama i mukama, i da ga iz tamnice izvede u bezgranična prostranstva i večnu radost Nebeskog Carstva, On ga prethodno uteši na zemlji jednim božanskim viđenjem, kojim mu objavi dan i čas končine njegove. To velikom radošću ispuni blaženog stradalca. I ma da je svagda bio gotov na odlazak iz ovog sveta, on se ipak stade naročito pripremati. I kad dođe željeni dan i čas, on s radošću predade dušu svoju u ruke Hristu Bogu, koga od mladosti zavole, i za koga toliko postrada. Tako ispovednik Hristov i mučenik pređe iz ovog sveta, 13. avgusta 662 godine, i uđe u radost Gospoda svog. I bi sahranjen u tom gradu.
Posle svetiteljeve sahrane, pojaviše se na grobu njegovom tri sveće, koje su čudesno gorele plamenom neiskazanog bleska, i osvetljavale ono mesto. Jer on koji je za života svog bio svetlost svetu, ne prestade svetleti ni po prestavljenju svom. I sada svetli primerom vrlinskog i mnogostradalnog života svog i velike revnosti za Boga. A te tri sveće što tada behu viđens na njegovom grobu, behu očigledan znak da je takav ugodnik Presvete Trojice nastanjen u nezalaznoj svetlosti u Carstvu Božjem, gde sa pravednicima sija kao sunce, naslađujući se sozercanjem Trojične Svetlosti.
Po prestavljenju prepodobnog Maksima ostade u životu, u posebnom zatočenju drugi učenik njegov, Anastasije iz Rima, koji potom podrobno i opširno opisa život i podvige i stradanja oca i učitelja svog. Ovde je to žitije izloženo ukratko, koliko je potrebno za našu duhovnu korist, radi proslavljanja Boga, slavljenog u svetima, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas grešnih neka je čast i slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
