Rodom iz sela Koriše, više manastira Svetog Marka kod Prizrena (po drugom pak predanju iz jednog sela kod Peći). Kao mladić orao na jednom ćoravom volu. Bio je neobično krotak i bezgnevan. Sa svojom sestrom Jelenom udaljio se rano na podvig.
Podvizavao se vrlo tvrdo i istrajno. U teškoj borbi s demonskim iskušenjima pokazao se pobedonosan. Oko njega sabralo se mnoštvo monaha, i on im je bio nastavnik. Bežeći od slave ljudske, on se neko vreme sklonio u Crnu Rijeku, gde se docnije podvizavao sveti Janićije Devički. U starosti upokojio se u svojoj pešteri u Koriši. One noći kada se on upokojio, videla se svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini i čulo se angelsko pojanje. Ovaj divni svetitelj živeo je verovatno u XIII veku. Nad njegovim čudotvornim moštima car Dušan podigao crkvu, koja je bila metohom hilandarskim. U novije vreme ostatak moštiju svetog Petra prenet je tajno u Crnu Rijeku, gde i danas počiva.
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG PETRA KORIŠKOG,
isposnika i otšelnika
Kada Srpska zemlja i narod koji živi u njoj primi svetlost Hristovog Evanđelja, i kada se apostolskim delima i podvizima bogonosnog oca našeg Save i ostalih bogougodnika srpskih učvrsti blagočešće među Srbima, tada zasijaše mnogi bogougodni svetilnici po Srbiji i čitavom Balkanu. Među takvim podvižnicima osobito se proslavi ovaj prepodobni i bogonosni otac naš Petar, koji se podvizavaše u Koriškoj pustinji kraj Prizrena. Njegov život i podvige opisa hilandarski monah Teodosije (pisac i žitija Sv. Save Srpskog), koji je na poziv koriškog monaha Grigorija dolazio u Prizren i okolinu i od verodostojnih svedoka i monaha očevidaca doznao za sveti život i bogougodne podvige i čudesa ovoga prepodobnog. Mudri Teodosije je potom napisao i službu prepodobnom Petru Koriškom.
Bogonosni otac naš Petar beše rodom iz hvostanskog kraja u oblasti Dioklitiji, kako se onda zvala pokrajina oko današnje Peći. Selo njegovo zvaše se Unjemir, a to je današnji Ujmir kraj Peći. Roditelji mu behu pobožni i čestiti hrišćani, koji ga po rođenju krstiše i dadoše da se uči svetim knjigama. Još u mladosti blaženi Petar ispoljavaše blagodat Božju koja beše i koja imaše biti na njemu, jer od detinjstva beše krotak i smeran, bezlobne duše i nezlobiva uma. Zbog ovoga on izbegavaše dečje igre i sve nekorisne družbe i zabave, što roditelje njegove ne malo žalošćaše. Umesto svega drugoga Petar se usrdno truđaše u postu, molitvi i pohađanju hrama Božjeg, i u učenju božanstvene nauke reči Božje. Iz Svetoga Pisma on shvati da radi ljubavi Božje treba ostaviti sve na svetu, pa i same roditelje, i zato mu duša žuđaše da se posveti služenju Bogu u samoći i otšelništvu. Kada mu uskoro umre otac on beše gotov da se udalji iz doma i sveta, ali ga majka preklinjaše da nju i mlađu sestricu, koju imaše, ne ostavlja samotne i sirote. Prepodobni se smilova na majčina preklinjanja i preuze na se upravljanje kućom, ali svoje podvige posta i molitve ne umanji nego ih naprotiv udvostruči. On krotko oraše svoju njivu na jednom slepom volu, koji po smrti prepodobnoga na čudesan način prepoznade palicu svoga gospodara. Uz telo svoje prepodobni nošaše grubu vlasenicu, i to niko ne znađaše osim majke koja beše primetila njegovo naglo telesno slabljenje. Ali se majka bojaše da mu išta primeti, iz straha da ih ne ostavi i ode u pustinju. No uskoro se i majka preseli ka Gospodu, te prepodobni mogaše ispuniti svoju davnašnju bogougodnu želju.
Ostavši sam sa mlađom sestrom svojom, blaženi Petar je pitaše hoće li da se uda, jer je ne mogaše ostaviti tako mladu i nezbrinutu. No sestra takođe ljubljaše devstvenost i čistotu, i ne željaše da ostavi brata nego ga moljaše da i nju uzme sa sobom, obećavajući mu da će se podvizima njegovim posta i molitve i ona podvizavati. Tada joj on smireno reče: „Volja Gospodnja neka bude!“ Zatim izađe sa sestrom iz svoga sela i u crkvi svetih Apostola Petra i Pavla, nedaleko od sela, primi monaški postrig od jednog starca monaha koji je u toj crkvi živeo. Tu prepodobni sagradi posebne kelije sebi i sestri, gde se obadvoje podvizavahu u postu i molitvi. Podvizavao se prepodobni vrlo tvrdo i istrajno, i u teškoj borbi s demonskim iskušenjima pokazao se pobedonosnim, kao što će se dalje pokazati. Njima dvoma dolažahu srodnici i poznanici i donošahu im što im beše potrebno za život, no blaženi Petar ne beše time zadovoljan i predloži sestri da se udalje na drugo mesto, što sestra odmah i prihvati. Oni se udaljiše u drugo mesto, gde opet beše blizu crkva svetog Apostola Petra, ali se ni tu njihova vrlina ne sakri od čestih i mnogih posetilaca.
Čitajući Žitija svetih i bogonosnih drevnih Otaca prepodobni željaše da se oda većim usamljeničkim, molitveno-tihovalnim podvizima, ali to ne mogaše da učini zbog sestre svoje. Zato se u srcu reši da Boga radi ostavi sestru i tajno se od nje udalji. No kada on to pokuša sestra ga primeti i brzo ga sustiže. Tako oni putovahu zajedno i dođoše do gore visoke iznad grada Prizrena, povrh sela koje se zvaše Koriša (danas Kabaš). Behu se oboje umorili i zastadoše da se odmore. Od silnog umora sestra odmah zaspa i spavaše tvrdim snom. Tad se prepodobni pomoli Bogu i reši da ostvari svoju nameru: da Boga radi i većih podviga radi ostavi i sestru i udalji se u neku skrivenu raspuklu stenu. U toploj molitvi sa suzama Bogu on govoraše da ovo čini iz ljubavi prema Bogu, Kome i prepušta na brigu i zaštitu svoju sestru i njene podvige devičanstva i čistote. Za sebe iskaše da mu Bog podari da početak pokajanju postavi, Bogu posluži, i spasenje zadobije. Posle tople molitve oseni sestru krsnim znamenjem, i udalji se od nje plačući i sam zbog rastanka. Probudivši se, sestra ga zvaše po imenu, i ne našavši ga gorko plakaše: „Goro Božija sveta, govoraše ona, molim da smrt u tebi nađem. Makar mi ti budi milostiva, primi i mene ovde, i daj da ne izađem iz tebe do groba. Jer u svet vratiti se ili u njemu biti ne volim, niti sam dostojna da živim ne videći gospodina brata mojega“. Plačući tako i ridajući sestra otide među narod i tamo tajno požive u devstvenosti i celomudriju, dok se ne prestavi Bogu u ugodnosti Njemu kako je brat beše naučio. Za njeno prestavljenje doznade i prepodobni i toplo iz srca blagodaraše Bogu, Kome se uvek moljaše za njeno spasenje.
Potom se prepodobni Petar uspe na goru vrlo visoku i nađe u jednoj steni sebi pećinu, gde se nastani i svoje podvige produži. Mrazem smrzavan i suncem opaljivan, prepodobni se hranjaše samo divljim biljem i gorkim bukovim žirom, tako da u telu provođaše življenje bestelenih bića. Jer on beše nepoštedan i nemilosrdan neprijatelj telu svome, da bi ga od strasti očistio i u žrtvu čistu i živu Bogu prineo. Okolne zveri ne uznemiravahu prepodobnoga nego sa njim u miru življahu, ali ga zato demoni napadahu i preko jedne zmije u pešteri neprestalno uznemiravahu. Noću mu se demoni glasovima njegove sestre javljahu, kao moleći ga da je od zverova izbavi i u svoju pećinu primi. No prepodobni znađaše za takva i slična lukavstva besovska, i zato neprekidno pojaše psalme i pesme duhovne Bogu. Kada mu najzad dosadi često šištanje spomenute zmije u pećini, on se usrdno Bogu moljaše i četrdeset dana strogo pošćaše, prizivajući i Anđela Gospodnjeg u pomoć, pa najzad izađe iz pećine i imenom Hristovim stade tu ljutu zmiju progoniti iz stene. Tada se pred njim pojavi sjajni Anđeo Gospodnji, a starac od sjaja njegovog uplašen posrnu, no Anđeo ga prihvati i reče: „Ne plaši se od mene, ja sam Mihailo, Arhistratig sila Gospodnjih, i gle, pošto si molio, sada sam ja od Njega poslan i dođoh da prognam lukavu zmiju, koja ti pakost čini. Sada ćeš videti slavu Boga našega!“. I Arhanđeo s mačem odmah progna zmiju, a starcu reče: „Mir tebi, dušo koja tražiš Gospoda! Vide li slavu Boga našega? Gle, molbu tvoju Bog preko mene ispuni, i pokvarena i lukava zmija više nikada neće doći. Pazi na sebe i jačaj u Gospodu, jer ćeš mnoge napade morati da podneseš od zlih duhova koji ti ovde zavide, ali ih se ti nemoj bojati i ne plaši se njihova zastrašivanja, nego im se imenom Gospodnjim suprotstavi i oni će otići posramljeni“. I Arhistratig odmah postade nevidljiv. Prepodobni sav u trepetu i velikom smirenju, bijući se u prsa svoja, govoraše: „Ko sam ja, u strastima pocrneli i u gresima ogrezli i usmrdeli, te si Ti, Gospode, poslao u pomoć meni Tvog preslavnog i presvetlog vrhovnog Anđela!“ I ušavši u pećinu on sa suzama zablagodari Bogu i Njegovom Arhanđelu za ovo čudo.
Po ovom viđenju prepodobni se dade na još veće podvige, i dostiže takvu čistotu uma da je sve đavolske zamke prozirao i molitvom i tihovanjem ih pokidao. Đavo se osobito staraše da prepodobnoga odagna iz pećine i sa stene. Jednoga dana navali na njega u vidu velikog oblaka crnih gavranova koji hoćahu da mu oči iskopaju, no prepodobni ih odagna molitvama i proiznošenjem ispovedanja vere (tj. čitanjem Simvola vere). I mnoge druge pakosti i priviđenja pričinjavaše mu lukavi demon, ali svetitelj sva iskušenja i zlostavljanja trpljaše, znajući da sve to vidi Bog, Koji će ga za trpljenje nagraditi. Nenasitom ljubavlju prema Bogu, on revnosno ulažaše u sve veće borbe, tako da se i sami besi od njegovog stradalničkog trpljenja sramljahu. Jer oni ga o stene ranjavahu i htedoše mu na svaki način doći glave, ali mu ništa ne mogahu. Oni mu prećahu i gonjahu ga, govoreći da je stena i pećina njihovo prebivalište, i zastrašivahu ga u vidu raznih zverova i drugih demonskih maštarija. Na sve njihove zamke prepodobni odgovaraše sve usrdnijom molitvom i moljenjem Bogu, a demonima govoraše: „Ako bi i još veće mnoštvo pukova vaših na mene navalilo, neće se bojati srce moje. Ako me napadnete, pokazaću smelost svoju protiv vas u ime Boga mojega“. A k Bogu vapijaše: „Gospode, pomozi mi! Smiluj mi se, Gospode, nemoćan sam, i duša se moja veoma zbunila“. I Gospod milostivi svagda uslišavaše molitvu sluge Svoga. Demoni pokušavahu da ga navedu na pomisli gordosti i samopreuznošenja, no prepodobni se ograđivaše božanskim smirenjem, jer svagda govoraše: „Ja sam prah i pepeo“ (1 Mojs. 18, 27) pred Gospodom mojim, i ništa bez Njega ne mogu učiniti. Zato je i post moj i trpljenje moje ovde u pustinji, jer je On Bog moj, i Spasitelj moj, i Zaštitnik moj, i u Njega se uzdam“.
Posle ove sjajne pobede nad svim iskušenjima demonskim Gospod ukrepi prepodobnoga i ispuni ga radosti neiskazane javljanjima božanske svetlosti u pećini njegovoj danju i noću. Ovo svetlosno viđenje potraja mnogodnevno, tako da se sveti jedino njime naslađivaše i na ionako hudu hranu svoju potpuno zaboravljaše. Raspaljen ljubavlju prema Gospodu svom i Spasitelju, on samo ponavljaše reči Davida psalmopevca: „Žedna je duša moja Boga jakoga i živoga. Kada ću doći i javiti se pred Bogom mojim?“ (Ps. 41, 2). U ovakvim podvizima nadljudskim i vrlinama ravnoangelnim prepodobni prožive i ostale godine života svoga na zemlji, uvek se duhovno veseleći i Bogu za sve blagodareći. A đavoli se više ne usudiše ni da mu se približe, jer ih blagodat Božja koja beše u prepodobnome, uvek daleko odgonjaše. No prepodobni se od toga nimalo ne pogordi, već sa strahom i trepetom građaše svoje spasenje, uvek se sećajući reči Apostolove: „Hristos dođe u svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja“ (1 Tim. 1, 15). On do kraja života svoga sebe osuđivaše i svagda pred Gospodom smiravaše.
No Gospod ne htede da ovaj svetilnik ostane svetu nepoznat, te uputi k njemu neke bogoljubive inoke. Došavši k prepodobnome oni ga zamoliše da ih primi i isposničkom življenju nauči, što prepodobni, predviđajuđi svoj skori odlazak Bogu, rado prihvati i blagoslovi ih da žive u pećinama ispod njega. Pred smrt ih zamoli da mu u steni u pećini useku u kamenu mesto za grob, gde će ga po smrti njegovoj položiti. Zatim im na njihovu molbu ispriča svoje žitije i podvige, pa se onda po ljudskoj prirodi nešto malo razbole. Potom se pričesti božanskim i životvornim Tajnama Hristovim, izgovarajući ove reči: „Slava Bogu za sve!“ Najzad se još jednom toplo pomoli, govoreći: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, primi u miru dušu moju i udostoji me da prođem kroz vazduh i pokraj duhova lukavstva neuznemireno i bez prepreke, bez opasnosti i njihove pakosti, uz pomoć i odbranu Tvojih svetih Anđela, i vođen i sprovođen njima tamo gde ću se Tebi, Bogu mojemu, pokloniti i od Tebe primiti nagradu po velikoj milosti Tvojoj i bez osude za mnoga moja zla dela“. Zatim dade bratiji poslednji celiv i mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga, Koga je od detinjstva toliko zavoleo i usrdno Mu podvižnički služio do duboke starosti. Upokoji se 5. juna 1270. (ili 1275.) godine za vladavine srpskog blagovernog kralja Uroša. One noći kad se prepodobni upokojio videla se svetlost od mnogo sveća u njegovoj pećini i čulo se angelsko pojanje. Od bratije je nađen ujutro gde počiva u kamenom grobu umotan u vlasenicu, sjajnoga lica i pećine prepune blagouhanoga mirisa. Gospod uskoro proslavi i sasušene podvizima mošti prepodobnoga, jer darom čudotvorstva i miomirom izobilno ih obogati. Zato se k njima stadoše sticati mnogobrojni vernici sa raznih strana, i po veri svojoj utehu i isceljenja od njih dobijati.
Uskoro zatim peštera prepodobnoga bi pretvorena u crkvu Božju, i car Dušan (1331 -1355 g.) je predade na upravu starom igumanu Grigoriju, a potom ona postade metoh manastira Hilandara. Neki delovi moštiju prepodobnog Petra biše odneti u Carigrad i na druga mesta, a krajem 16. veka monasi koriškog manastira skriše od Turaka ostatke svetih moštiju njegovih u pećinsku crkvu manastira u Crnoj Reci kod starog Kolašina, između Mitrovice, Peći i Novog Pazara, gde one i do danas počivaju. – Molitvama prepodobnog oca našeg Petra Koriškog neka Gospod i nas pomiluje i spase, kao blag i čovekoljubiv. Amin.
