Sveti Stefan se rodio u selu Kuti, u Nikšićkoj župi, od siromašnih no pobožnih roditelja, Radivoja i Marije. Još od rane mladosti on se odlikovao mirnom naravi, skromnošću i povučenošću. A kada se u njemu, kao mladiću, zapali i razgore pitanje o smislu života i sveta, pogotovu o smislu čovekova bića, on napusti roditeljski dom i ode u manastir Moraču, čiji je hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice.
U manastiru, pod preblagim okriljem svemilostive Spasiteljke roda ljudskog — Presvete Bogomajčice, Stefan se odade novom životu molitve i posta. Jer molitva i post jesu skraćeno Evanđelje Spasovo, i najkraći put ka očišćenju, ka osvećenju, ka ohristovljenju, ka oboženju, ka spasenju. Svedoci su toga svi sveti monasi, i uopšte svi svetitelji. Jer nema svetog života bez molitve i posta. Nema sumnje, molitva i post su, na prvom mestu, skraćeno Evanđelje monaško. Jer od molitve i posta niču, rastu, jačaju, množe se i usavršavaju se sve ostale svete vrline: smirenost, krotost, blagost, dobrota, ljubav, milostivost, žalostivost, hristoljublje, čovekoljublje, zdravoumlje, smirenoumlje, razboritost, hrabrost, neustrašivost, pokajanje… Molitvu pak i post rađa i razvija i oplođuje evanđelska prvovrlina — svevrlina: vera u sladčajšeg Gospoda Isusa. Jer Sveistina je objavila ovu istinu: „Sve je moguće onome koji veruje“.
Mladi Stefan se dugo podvizavao u svetoj Morači kao iskušenik, revnosno i samopregorno prolazeći sva manastirska poslušanja. Duša mu je sva rasla ka nebu. Evanđelske miomirisne vrline množile su se u njemu, i usavršavale jedna pomoću druge: svaka pomoću svih i sve pomoću svake. I hristočežnjivi Stefan bi udostojen monaškog angelskog čina. Revnostan i ognjen u svetim vrlinama, on bi u Morači rukopoložen za jerođakona, a zatim i za jeromonaha. Kasnije on postade i Iguman manastira Morače.
No u to doba, u sedamnaestom veku, Turci i okolni Arnauti su često napadali manastir Moraču. Oni su obično dolazili iz Kolašina, pljačkali manastir i zlostavljali monahe. Prepodobni otac Stefan, dok je bio iskušenik, mogao je i podnositi ove napade i zlostavljanja, jer nije među bratijom bio naročito zapažen. Ali, kao sveštenomonah, on je revnosno služio svetu Liturgiju i ostala bogosluženja, propovedao Evanđelje, pastirstvovao u narodu kao evanđelski „pastir dobri“, i time kod neprijatelja vere Hristove postao vrlo zapažen i omrznut.
To je iskonski neprijatelj roda ljudskog Satana vešto iskoristio: radio je na razne načine da putem turskih zastrašivanja i zločina odvrati prepodobnog Stefana od njegovih podviga i svete delatnosti. A kada je bes Agarjana postajao nepodnošljiv, manastirska bratija se sklanjala u okolne pećine U tim slučajevima mladi sveštenomonah Stefan ostajao je u manastiru među poslednjima. A kada se Turci okomiše na njega, preteći mu ubistvom, on odluči da se skloni. Zato manastir poveri bratiji, koja izabra između sebe novog Igumana, i ode iz manastira Morače u daleki skroviti planinski predeo, zvani Trmanje (Rovci), udaljen pet sati hoda od manastira Morače. Tu se on nastani u jednoj maloj pećini. U toj pećinici on napravi sebi keliju, čiji se ostaci, zvani Ćelište, i danas vide.
Kada Kolašinski Turci doznadoše da je prepodobni Stefan otišao iz manastira Morače, dadoše se u poteru za njim, sa željom da ga pronađu u planini i ubiju. U tom cilju oni su slali mnoge oružane potere na sve strane unaokolo. Ali milostivi Gospod, po čijem je dopuštenju prepodobni Stefan stradao u Morači od Turaka, učini te u pustinji on bi sačuvan od njihovih ubilačkih ruku. Jer: pastiri iz okolnih planinskih sela, koji tu čuvahu ovce, donošahu prepodobnome kore suvog hleba, i motrahu danju da ne naiđu Turci; a noću se spuštaše magla, te je ovaj predeo bio neprohodan.
Prepodobni Stefan provede tu sedam godina, upražnjavajući svoje monaške podvige, i tako čisteći um svoj, i dušu, i srce od strasti, od greha, od smrti, od đavola. Na taj način on odnošaše pobede i nad gresima, i nad strastima, i nad smrtima, i nad đavolima. No Satana da bi ga nadmudrio i obezoružao, stade upotrebljavati svoja raznovrsna sredstva i đavolije. Puštao je na njega, i protiv njega, razne utvare, strašilišta, sablazni, pohotljive slike, pune prljavih naslada. Pustinja je, obično noću, odjekivala od stravičnih urlika i bestidnih pesama. No sve to nije moglo ni uplašiti, ni raslabiti svetog podvižnika u njegovom hristočežnjivom hitanju ka nebu, ka Carstvu Nebeskom. Znao je on da je Gospod Hristos nesravnjeno jači od svih demonskih privida, i strahota, i sablazni, i utvara. Čvrsto se držeći svepobednog Gospoda verom, molitvom i pastom, i ostalim svetim vrlinama, on je neprekidno odnosio pobede nad svim đavoljim iskušenjima.
Pošto u Trmanju provede sedam godina, prepodobni Stefan pređe u „skenderijske predele“, koji se nalaze u plemenu Piperi, i nastani se u jednom usamljenom mestu iznad sela Crnci. Tu kraj izvora podiže crkvicu u slavu Rođenja Presvete Bogorodice i keliju, i okupi nekoliko monaha. (Po jednom zapisu izgleda da je prepodobni došao u Pipere oko 1660. godine). Plemenski knez Ananije Lalić pokloni svetom isposniku jedan deo svoga imanja, da bi se monasi imali od čega izdržavati. Piperi nisu priznavali tursku vlast iz susedne turske tvrđave u Spužu i često su bili s njima u okršajima. Oni su priznavali samo vlast srpskih pravoslavnih vladara Petrovića sa Cetinja.
U Piperskoj obitelji prepodobni Stefan provede trideset i sedam godina, razvivši mnogostruku pastirsku delatnost. Odlazio je često u narod, učio ga istinama vere pravoslavne, i lečio od greha i poroka. Naročito je prizivao narod pokajanju, jer je pokajanje svemoćni lek od svakog greha, od svakog poroka, od svakog zla, od svakog đavola. Zbog svega toga narod ga je veoma voleo kao svog roditelja i bogoposlanog učitelja.
Provevši tako život u bogočežnjivim podvizima, prepodobni otac naš Stefan upokoji se u Gospodu 20. maja 1697. godine. I bi sahranjen u svojoj obitelji do oltara s južne strane hrama. Nakon četiri godine, 1701, na njegovom se grobu stade javljati čudna svetlost, svetleći često iz njegovog groba. Osim te svetlosti, neki monasi i mirjani viđali su kako povremeno padaju s neba na grob prepodobnoga male plamene buktinje i dugo svetle. Povodom toga monasi pozvaše iz Podgorice prezvitera Lainovića (čije se lično ime ne pominje) da zajedno s njima otvori grob prepodobnoga. Posle svete Liturgije i molitava oni otvoriše grob, i ugledaše u njemu sveto telo prepodobnoga čitavo i nedarnuto truležnošću, pritom i miomirisno. Prezviter podgorički uze na ruke svete mošti prepodobnoga oca, i uz pojanje i suze piperskih monaha prenese ih u manastirsku crkvu Svetih Arhangela.
Na glas o proslavljenju prepodobnog oca Stefana narod poče dolaziti da se pokloni njegovim svetim moštima, i da ih celiva, i da u raznim nevoljama moli pomoć od hristoljubivog i čovekoljubivog i hristomoćnog svetitelja. To su činili ne samo pravoslavni Srbi već i Arnauti i Turci. I bivahu mnoga isceljenja. Prepodobni pomagaše pravoslavnima u borbama sa Turcima. Za vreme tih čestih borbi sa Turcima ljudi iz plemena Pipera hteli su nekoliko puta da sklone iz pećine mošti prepodobnog Stefana na neko drugo mesto, ali svetitelj to nije dozvoljavao. I tako sve do danas svete mošti prepodobnog oca Stefana počivaju i čudotvore u svetoj obitelji Piperskoj.
Njegovim molitvama neka Gospod pomiluje i spase sve nas. Amin.
Izvor: ”Žitija Svetih za mesec maj”
Prepodobni otac Justin Novi Ćeliski
