Prepodobni Zosim i Jakov Tumanski

U na­ro­du bra­ni­čev­skog kra­ja ve­ko­vi­ma ži­vi pre­da­nje da se Pre­po­dob­ni Zo­sim Si­na­it upo­ko­jio ka­da ga je ne­ho­ti­ce ra­nio Mi­loš Obi­lić, ko­ji je imao dvor u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ma­na­sti­ra Tu­ma­n i ko­ji je u nje­go­voj oko­li­ni obič­no lo­vio. Svi pu­to­pi­sci ko­ji su se na­šli u Tu­ma­nu to­kom XIX ve­ka sa ma­nje i vi­še de­ta­lja opi­sa­li su spo­me­nu­to pre­da­nje.

Pr­vi ko­ji je osta­vio sve­do­če­nje o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu Si­na­i­tu bio je Jo­a­kim Vu­jić, ko­ji je ma­na­stir Tu­man po­se­tio 1826. go­di­ne. U krat­kom opi­su ma­na­stir­ske cr­kve be­le­ži da je u njoj grob sve­ti­te­lja Zo­si­ma Si­na­i­ta, ko­ji je na tom me­stu kao pu­sti­njak ži­veo i umro. Ime ma­na­sti­ra Tu­ma­na ne do­vo­di u ve­zu sa ne­ho­tič­nim ra­nja­va­njem i smr­ću Zo­si­mo­vom, već sa kne­že­vim po­zi­vom Mi­lo­šu da pre­ki­ne zi­da­nje ma­na­sti­ra („tu ma­ni“) ra­di na­do­la­ze­će tur­ske voj­ske ka Ko­so­vu.

Naj­da­lje u opi­su ra­nja­va­nja i smr­ti is­po­sni­ka Zo­si­me oti­šao je To­dor Vla­jić, ko­ji ka­že da je jed­nom pri­li­kom ku­pa­ju­ći se u svo­joj ba­nji Mi­loš za­čuo šu­šta­nje iz obli­žnje šu­me. Po­mi­sliv­ši da se ra­di o ne­koj di­vljoj ži­vo­ti­nji, is­pa­lio je iz lu­ka stre­lu u prav­cu oda­kle se šum čuo. Ka­da je po­šao da vi­di šta je ustre­lio, za­ču­dio se ka­da je za­te­kao ne­ko­li­ko ka­pi kr­vi, po ko­joj je po­znao da je ne­što sa­mo ra­nio. Po­šav­ši po tra­gu, ne­ma­lo se za­ču­dio i oža­lo­stio ka­da je ugle­dao mr­tvog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma, ko­ji se pod­vi­za­vao u pe­ći­ni Ka­me­ni­ci, če­tvrt sa­ta ho­da ka pla­ni­ni od ma­na­sti­ra Tu­ma­na. Svoj ži­vot pro­vo­dio je is­po­snič­ki i pu­sti­njač­ki, do­šav­ši na to me­sto iz Si­naj­sko­ga ma­na­sti­ra, zbog če­ga je me­đu na­ro­dom u Sr­bi­ji bio ču­ven i uva­ža­van. Da bi is­ka­zao svo­je po­ka­ja­nje, Mi­loš po­dig­ne grob­ni­cu Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, nad ko­jom, pret­hod­no ras­kr­čiv­ši šu­mu, po­če da gra­di cr­kvu. Zi­da­ju­ći cr­kvu u na­me­ri da je pre­da na upo­tre­bu mo­na­si­ma, Mi­loš iz­ne­nad­no pri­mi pi­smo od kne­za La­za­ra u ko­me mu je po­ru­če­no: „Tu ma­ni za­du­žbi­nu, no oma do­đi u Kru­še­vac, da se što pre po­so­ve­tu­je­mo, oće­mo li na Ko­so­vo pro­tiv ne­pri­ja­te­lja ići či­ni­ti za­du­žbi­nu, bra­ne­ći car­stvo i ote­če­stvo od pro­pa­sti.“ Sle­du­ju­ći ver­no na­lo­gu kne­za La­za­ra, sti­gav­ši do kro­va, ne do­vr­ši svo­ju za­du­žbi­nu.
Uzev­ši u ob­zir da je To­dor Vla­jić dve go­di­ne bo­ra­vio kao uči­telj u Tu­ma­nu, ra­zu­mlji­vo je da je za to vre­me mo­gao sa­svim do­bro upo­zna­ti isto­ri­ju ma­na­sti­ra i pre­da­nje na­ro­da o nje­go­vom na­stan­ku.

Ob­i­šav­ši 1852. go­di­ne ma­na­stir Tu­man, dr Aćim Me­do­vić, u Gla­sni­ku Srp­skog slo­ve­snog dru­štva za­pi­sao je da je Mi­loš Obi­lić iz me­sta Re­ke (da­na­šnje se­lo Dvo­ri­šte) u bli­zi­ni Go­lup­ca vla­dao oko­li­nom i u bli­zi­ni svo­ga dvo­ra na Sne­go­tin­skom po­to­ku na­pra­vio se­bi ba­nju, te da je čud­nim slu­ča­jem smrt­no ra­nio is­po­sni­ka oca Zo­si­ma i da je u spo­men ne­vi­no po­stra­da­log mo­na­ha po­di­gao ma­na­stir Tu­man. Me­do­vić je vi­deo i za­ru­še­nu ke­li­ju u ko­joj je Zo­sim oba­vljao bo­go­slu­že­nje.Na­šav­ši se 1867. go­di­ne u ma­na­sti­ru Tu­man, Jo­sif Ve­se­lić be­le­ži pre­ma na­rod­nom ka­zi­va­nju za­pa­ža­nje go­to­vo iden­tič­no Vla­ji­će­vom, s tim da ga ši­ri de­ta­ljem da je Mi­loš Obi­lić za­te­kao smrt­no ra­nje­nog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i po­neo ga da bi mu uka­zao po­moć. Ka­da su sti­gli do da­na­šnje ma­na­stir­ske cr­kve sta­rac pot­pu­no iz­ne­mo­gav­ši re­če Mi­lo­šu: „Tu ma­ni me“ i upo­ko­ji se. U na­stav­ku da­je po­no­vljen Vla­ji­ćev opis, s tim što na­vo­di da je ime ma­na­sti­ra na­sta­lo i od sve­ti­te­lje­vih i ka­sni­jih kne­že­vih re­či „Tu ma­ni“.
U svo­me ču­ve­nom ra­du Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić se ukrat­ko do­ta­kao opi­sa „Mi­lo­še­ve ba­nje“ kon­sta­tu­ju­ći da je Mi­loš tu ne­ho­ti­ce ustre­lio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i da bi se po­ka­jao po­di­gao je ma­na­stir Tu­man.Isto­ri­jat ma­na­sti­ra u Bra­ni­če­vu, u Gla­sni­ku iz 1867. go­di­ne, pre­pri­ča­va ukrat­ko, bez na­vo­da iz­vo­ra, Vla­ji­će­vo iz­la­ga­nje o to­me da je Mi­loš lo­ve­ći ne­ho­ti­ce ra­nio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma Si­naj­ca, pa je ra­di bla­go­slo­va na tom me­stu sa­zi­dao cr­kvu, ko­ju tek što je do­vr­šio do­bi kne­žev po­ziv za boj. Od re­či po­zi­va „Tu ma­ni“, osta­lo je ime ma­na­sti­ru.Ar­hi­man­drit Ila­ri­on Ru­va­rac u opi­su ku­čaj­skih ma­na­sti­ra u Sta­ri­na­ru iz 1889. go­di­ne na­vo­di Pre­po­dob­nog Zo­si­ma me­đu osta­lim Si­na­i­ti­ma, uz po­na­vlja­nje pret­hod­nih iz­vo­ra o nje­mu (Gla­snik iz 1852. i 1867. go­di­ne i Mi­li­će­vi­ćev rad).

Fe­liks Ka­nic se pri­li­kom po­se­te ma­na­sti­ru Tu­ma­nu do­ta­kao već spo­me­nu­tih po­da­ta­ka o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, be­le­že­ći da je u vre­me ko­sov­ske bit­ke sta­rac ži­veo u skro­vi­toj će­li­ji i da je po­bo­žnog is­po­sni­ka za­lu­ta­lom stre­lom ra­nio Mi­loš Obi­lić. Na me­stu gde je sta­rac pao Mi­loš sa­gra­di bo­go­mo­lju, za vre­me grad­nje čuv­ši nat­pri­rod­ni glas „Tu ma­ni“. I za­i­sta po­tom do­bi­ja po­ziv od kne­za da se la­ti oruž­ja i kre­ne u boj. Ove po­dat­ke Ka­ni­cu je sa­op­štio na­me­snik ma­na­sti­ra Tu­ma­na Sa­va Mi­ha­i­lo­vić.

U za­pi­sa­nim na­rod­nim pre­da­nji­ma o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu mo­že se ne­dvo­smi­sle­no za­klju­či­ti da je sve­ti­te­lje­vo ime ži­vo i po­zi­tiv­no za­pam­će­no u na­ro­du, te da je spo­men o nje­go­voj ne­sreć­noj smr­ti čvr­sto uko­re­njen i pre­no­šen s ko­le­na na ko­le­no, sa ma­nje ili vi­še de­ta­lja, što uglav­nom za­vi­si od ulo­že­nog vre­me­na i zna­ti­že­lje ono­ga ko­ji je za­pi­si­vao, ma­da i od upu­će­no­sti sa­go­vor­ni­ka na ko­je se na­i­la­zi­lo.

Vekovima je grob, kasnije mošti prepodobnog Zosima, u velikom poštovanju naroda. O tome su i zapisana svedočanstva.

---