Prepodobni Zosim Tumanski

U na­ro­du bra­ni­čev­skog kra­ja ve­ko­vi­ma ži­vi pre­da­nje da se Pre­po­dob­ni Zo­sim Si­na­it upo­ko­jio ka­da ga je ne­ho­ti­ce ra­nio Mi­loš Obi­lić, ko­ji je imao dvor u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ma­na­sti­ra Tu­ma­n i ko­ji je u nje­go­voj oko­li­ni obič­no lo­vio. Svi pu­to­pi­sci ko­ji su se na­šli u Tu­ma­nu to­kom XIX ve­ka sa ma­nje i vi­še de­ta­lja opi­sa­li su spo­me­nu­to pre­da­nje.

Pr­vi ko­ji je osta­vio sve­do­če­nje o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu Si­na­i­tu bio je Jo­a­kim Vu­jić, ko­ji je ma­na­stir Tu­man po­se­tio 1826. go­di­ne. U krat­kom opi­su ma­na­stir­ske cr­kve be­le­ži da je u njoj grob sve­ti­te­lja Zo­si­ma Si­na­i­ta, ko­ji je na tom me­stu kao pu­sti­njak ži­veo i umro. Ime ma­na­sti­ra Tu­ma­na ne do­vo­di u ve­zu sa ne­ho­tič­nim ra­nja­va­njem i smr­ću Zo­si­mo­vom, već sa kne­že­vim po­zi­vom Mi­lo­šu da pre­ki­ne zi­da­nje ma­na­sti­ra („tu ma­ni“) ra­di na­do­la­ze­će tur­ske voj­ske ka Ko­so­vu.

Naj­da­lje u opi­su ra­nja­va­nja i smr­ti is­po­sni­ka Zo­si­me oti­šao je To­dor Vla­jić, ko­ji ka­že da je jed­nom pri­li­kom ku­pa­ju­ći se u svo­joj ba­nji Mi­loš za­čuo šu­šta­nje iz obli­žnje šu­me. Po­mi­sliv­ši da se radi o ne­koj di­vljoj ži­vo­ti­nji, is­pa­lio je iz lu­ka stre­lu u prav­cu oda­kle se šum čuo. Ka­da je po­šao da vi­di šta je ustre­lio, za­ču­dio se ka­da je za­te­kao ne­ko­li­ko ka­pi kr­vi, po ko­joj je po­znao da je ne­što sa­mo ra­nio. Po­šav­ši po tra­gu, ne­ma­lo se za­ču­dio i oža­lo­stio ka­da je ugle­dao mr­tvog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma, ko­ji se pod­vi­za­vao u pe­ći­ni Ka­me­ni­ci, če­tvrt sa­ta ho­da ka pla­ni­ni od ma­na­sti­ra Tu­ma­na. Svoj ži­vot pro­vo­dio je is­po­snič­ki i pu­sti­njač­ki, do­šav­ši na to me­sto iz Si­naj­sko­ga ma­na­sti­ra, zbog če­ga je me­đu na­ro­dom u Sr­bi­ji bio ču­ven i uva­ža­van. Da bi is­ka­zao svo­je po­ka­ja­nje, Mi­loš po­dig­ne grobni­cu Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, nad ko­jom, pret­hod­no ras­kr­čiv­ši šu­mu, po­če da gra­di cr­kvu. Zi­da­ju­ći cr­kvu u na­me­ri da je pre­da na upo­tre­bu mo­na­si­ma, Mi­loš iz­ne­nad­no pri­mi pi­smo od kne­za La­za­ra u ko­me mu je po­ru­če­no: „Tu ma­ni za­du­žbi­nu, no oma do­đi u Kru­še­vac, da se što pre po­so­ve­tu­je­mo, oće­mo li na Ko­so­vo pro­tiv ne­pri­ja­te­lja ići či­ni­ti za­du­žbi­nu, bra­ne­ći car­stvo i ote­če­stvo od pro­pa­sti.“ Sle­du­ju­ći ver­no na­lo­gu kne­za La­za­ra, sti­gav­ši do kro­va, ne do­vr­ši svo­ju za­du­žbi­nu.

Uzev­ši u ob­zir da je To­dor Vla­jić dve go­di­ne bo­ra­vio kao uči­telj u Tu­ma­nu, ra­zu­mlji­vo je da je za to vre­me mo­gao sa­svim do­bro upo­zna­ti isto­ri­ju ma­na­sti­ra i pre­da­nje na­ro­da o nje­go­vom na­stan­ku.

Ob­i­šav­ši 1852. go­di­ne ma­na­stir Tu­man, dr Aćim Me­do­vić, u Gla­sni­ku Srp­skog slo­ve­snog dru­štva za­pi­sao je da je Mi­loš Obi­lić iz me­sta Re­ke (da­na­šnje se­lo Dvo­ri­šte) u bli­zi­ni Go­lup­ca vla­dao oko­li­nom i u bli­zi­ni svo­ga dvo­ra na Sne­go­tin­skom po­to­ku na­pra­vio se­bi ba­nju, te da je čud­nim slu­ča­jem smrt­no ra­nio is­po­sni­ka oca Zo­si­ma i da je u spo­men ne­vi­no po­stra­da­log mo­na­ha po­di­gao manastir Tu­man. Me­do­vić je vi­deo i za­ru­še­nu ke­li­ju u ko­joj je Zo­sim oba­vljao bo­go­slu­že­nje.

Na­šav­ši se 1867. go­di­ne u ma­na­sti­ru Tu­man, Jo­sif Ve­se­lić be­le­ži pre­ma na­rod­nom ka­zi­va­nju za­pa­ža­nje go­to­vo iden­tič­no Vla­ji­će­vom, s tim da ga ši­ri de­ta­ljem da je Mi­loš Obi­lić za­te­kao smrt­no ra­nje­nog pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i po­neo ga da bi mu uka­zao po­moć. Ka­da su sti­gli do da­na­šnje ma­na­stir­ske cr­kve sta­rac pot­pu­no iz­ne­mo­gav­ši re­če Mi­lo­šu: „Tu ma­ni me“ i upo­ko­ji se. U na­stav­ku da­je ponovljen Vla­ji­ćev opis, s tim što na­vo­di da je ime ma­na­sti­ra na­sta­lo i od sve­ti­te­lje­vih i ka­sni­jih kne­že­vih re­či „Tu ma­ni“.

U svo­me ču­ve­nom ra­du Kne­že­vi­na Sr­bi­ja, Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić se ukrat­ko do­ta­kao opi­sa „Mi­lo­še­ve ba­nje“ kon­sta­tu­ju­ći da je Mi­loš tu ne­ho­ti­ce ustre­lio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma i da bi se po­ka­jao po­di­gao je ma­na­stir Tu­man.

Isto­ri­jat ma­na­sti­ra u Bra­ni­če­vu, u Gla­sni­ku iz 1867. go­di­ne, pre­pri­ča­va ukrat­ko, bez na­vo­da iz­vo­ra, Vla­ji­će­vo iz­la­ga­nje o to­me da je Mi­loš lo­ve­ći ne­ho­ti­ce ra­nio pu­sti­nja­ka Zo­si­ma Si­naj­ca, pa je ra­di bla­go­slo­va na tom me­stu sa­zi­dao cr­kvu, ko­ju tek što je do­vr­šio do­bi kne­žev po­ziv za boj. Od re­či po­zi­va „Tu ma­ni“, osta­lo je ime ma­na­sti­ru.

Ar­hi­man­drit Ila­ri­on Ru­va­rac u opi­su ku­čaj­skih ma­na­sti­ra u Sta­ri­na­ru iz 1889. go­di­ne na­vo­di Pre­po­dob­nog Zo­si­ma me­đu osta­lim Si­na­i­ti­ma, uz po­na­vlja­nje pret­hod­nih iz­vo­ra o nje­mu (Gla­snik iz 1852. i 1867. go­di­ne i Mi­li­će­vi­ćev rad).

Fe­liks Ka­nic se pri­li­kom po­se­te ma­na­sti­ru Tu­ma­nu do­ta­kao već spo­me­nu­tih po­da­ta­ka o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, be­le­že­ći da je u vre­me ko­sov­ske bit­ke sta­rac ži­veo u skro­vi­toj će­li­ji i da je po­bo­žnog is­po­sni­ka za­lu­ta­lom stre­lom ra­nio Mi­loš Obi­lić. Na me­stu gde je sta­rac pao Mi­loš sa­gra­di bo­go­mo­lju, za vre­me grad­nje čuv­ši nat­pri­rod­ni glas „Tu ma­ni“. I za­i­sta po­tom do­bi­ja po­ziv od kne­za da se la­ti oruž­ja i kre­ne u boj. Ove po­dat­ke Ka­ni­cu je sa­op­štio na­me­snik ma­na­sti­ra Tu­ma­na Sa­va Mi­ha­i­lo­vić.

U za­pi­sa­nim na­rod­nim pre­da­nji­ma o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu mo­že se ne­dvo­smi­sle­no za­klju­či­ti da je sve­ti­te­lje­vo ime ži­vo i po­zi­tiv­no za­pam­će­no u na­ro­du, te da je spo­men o nje­go­voj ne­sreć­noj smr­ti čvr­sto uko­re­njen i pre­no­šen s ko­le­na na ko­le­no, sa ma­nje ili vi­še de­ta­lja, što uglav­nom za­vi­si od ulo­že­nog vre­me­na i zna­ti­že­lje ono­ga ko­ji je za­pi­si­vao, ma­da i od upu­će­no­sti sa­go­vor­ni­ka na ko­je se na­i­la­zi­lo.

Vekovima je grob, kasnije mošti prepodobnog Zosima, u velikom poštovanju naroda. O tome su i zapisana svedočanstva.

To­dor Vla­jić, uči­telj tu­man­ski, za­pi­sao je da na­rod i dan-da­nas do­la­zi sa ve­li­kim usr­đem sva­ke ne­de­lje i pra­zni­ka na po­klo­nje­nje gro­bu Zo­si­mo­vom i na mo­li­tvu. Kre­nuv­ši u ma­na­stir go­vo­re: „Aj­de­mo sve­tom Zo­si­mu u Tu­man“. Sve vre­me bo­go­slu­že­nja na­rod na­iz­me­nič­no pred grob­ni­com Zo­si­mo­vom kle­či i na nju se na­sla­nja. Ja­san do­kaz ve­li­kog na­rod­nog po­što­va­nja i lju­ba­vi pre­ma pre­po­dob­no­me čini pre­ma Vla­ji­ću i to što sve­šte­nik sva­ki put na ot­pu­stu spo­mi­nje „i pre­po­dob­no­ga Zo­si­ma Si­na­i­ta“. Sve­do­če­ći sve na­ve­de­no, tvr­di da na­rod Po­ža­re­vač­kog i Kra­jin­skog okru­ga, po­štu­je i sla­vi Prepo­dob­no­ga Zo­si­ma. Kao do­kaz isti­ni­to­sti ove tvrd­nje do­da­je na kra­ju opi­sa da je i sam oče­vi­dac sve­ga, bu­du­ći da je dve go­di­ne bio uči­telj pri ma­na­sti­ru Tu­ma­nu.

Go­to­vo na­do­ve­zu­ju­ći se na Vla­ji­ća, Jo­sif Ve­se­lić za­pa­ža: „U osta­lom sve je u svo­me po­ret­ku i u cr­kvi vi­di se grob, za ko­ji se ve­li da je sve­tog Zo­si­ma i na ovaj grob i dan da­nas na­rod sa ve­li­kim usr­di­jem do­la­zi sva­ke ne­de­lje i pra­zni­ka, na po­klo­nje­nje i mo­li­tvu, a oso­bi­to ra­zni bo­le­sni­ci, ko­ji mi­lo­šću Bo­ži­jom i po vje­ri, gro­bu se na­sla­nja­ju­ći, is­ce­le­ni­je do­bi­va­ju i zdra­vi po­sta­ju. Po ovoj stvari bi­lo jed­no ili dru­go, to je iz­vje­sno, da se Zo­sim kao sve­ti­telj po­či­tu­je i pri­zna­je, ne sa­mo od okol­no­ga na­ro­da, ne­go svu­da gdi se je za nje­go­vo ime ču­ti i do­zna­ti mo­glo.“

I Fe­liks Ka­nic je osta­vio sve­do­čan­stvo: „U zid­noj ni­ši, de­sno od glav­nog ula­za, po­či­va­ju u jed­noj tum­bi po­smrt­ni osta­ci is­po­sni­ka So­zi­ma, ko­ji pro­gla­šen za ču­do­tvor­ca, pri­vla­či na dan cr­kve­nog sabo­ra o Ve­li­koj Go­spo­ji­ni, mno­ge ver­ni­ke i ma­na­sti­ru obez­be­đu­je obi­la­te da­ro­ve i pri­lo­ge.“

Iz Ve­se­li­će­vog i Ka­ni­co­vog sve­do­če­nja dâ se ja­sno za­klju­či­ti da je to­kom XIX ve­ka sve­šte­ni spo­men Pre­po­dob­nog Zo­si­ma bio ve­o­ma jak i raz­vi­jen, te da je na­rod i iz­da­le­ka do­la­zio, mo­lio se na gro­bu i do­bi­jao is­ce­lje­nje. Jed­no je si­gur­no, ma ka­ko za­vr­šio svoj ze­malj­ski ži­vot, u mi­ru se upo­ko­jiv­ši ili od stre­le stra­da­ju­ći, Pre­po­dob­ni Zo­sim je od Bo­ga pro­sla­vljen da­rom ču­do­tvor­stva i kao ta­kav ve­ko­vi­ma je, sve do da­nas, ostao ve­li­ki za­stup­nik na­ro­da pra­vo­slav­nog, ko­ji mu sva­ko­dnev­no sa lju­ba­vlju pri­ti­če.

I to­kom XX i XXI ve­ka mno­gi is­tra­ži­va­či ba­vi­li su se sve­tim Si­na­i­ti­ma i nji­ho­vom zna­ča­ju u sred­njo­ve­kov­noj Sr­bi­ji i Srp­skoj Pra­vo­slav­noj Cr­kvi. U svo­jim ra­do­vi­ma ne­za­o­bi­la­zno su spo­me­nu­li i Pre­po­dob­nog Zo­si­ma, uglav­nom se po­zi­va­ju­ći na ra­ni­je ob­ja­vlje­ne re­zul­ta­te is­tra­ži­va­nja.

Naj­va­žni­ja ostva­re­nja će­mo ovom pri­li­kom pri­ka­za­ti, ra­di sa­bi­ra­nja svih zna­čaj­nih ob­ja­vlje­nih sve­do­čan­sta­va i po­da­ta­ka o ovo­me pre­po­dob­nom ocu.

Opi­su­ju­ći srp­ske sred­njo­ve­kov­ne ma­na­sti­re, Va­si­li­je Mar­ko­vić sa­mo spo­mi­nje Tu­man, kao ma­na­stir ko­ji je po­di­gao Mi­loš Obi­lić, ra­di po­ka­ja­nja za greh ne­ho­tič­nog ubi­stva pu­sti­nja­ka Zo­si­ma.

Kao ro­đe­ni Bra­ni­če­vac i plo­dan pi­sac i te­o­log svo­ga vre­me­na, je­ro­mo­nah Hri­zo­stom (Vo­ji­no­vić), ka­sni­ji Epi­skop bra­ni­čev­ski, pri­ku­pio je i opi­sao ži­ti­ja sve­tih Si­na­i­ta, sa na­gla­skom na oni­ma ko­ji su se pod­vi­za­va­li na te­ri­to­ri­ji Bra­ni­čev­ske epar­hi­je.

O Pre­po­dob­nom Zo­si­mu na­pi­sao je sle­de­će: „Ime pre­po­dob­nog Zo­si­ma Si­na­ji­ta sa­ču­va­lo se u na­ro­du oko ma­na­sti­ra Tu­ma­na i o nje­mu ima i pre­da­nja. Pri­ča se da je sve­ti­te­lja jed­nom slu­čaj­no ra­nio Mi­loš Obi­lić, či­ji su dvo­ri bi­li na me­stu gde je da­nas se­lo Dvo­ri­šte (ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no od ma­na­sti­ra Tu­ma­na). Obi­lić je, pri­ča se, mi­slio da je pred njim za­ma­kla u šu­mu ko­šu­ta i pustio stre­lu za njom. Kad se pri­bli­žio, vi­deo je da je ra­nio pu­sti­nja­ka is­po­sni­ka Sve­tog Zo­si­ma. Po­neo ga je dvo­ru, no kad ga je do­neo do me­sta gde je sa­da ma­na­stir, sve­ti­telj je za­mo­lio da ga tu ostavi (‘Tu ma­ni’ – otu­da ka­žu i pra­vi po­vod za ime Tu­man). Na tom je me­stu sve­ti­telj i iz­dah­nuo. Tu je i sa­hra­njen i Mi­loš je nad gro­bom po­čeo ka­sni­je da zi­da ma­na­stir, no po­zvan je na Ko­so­vo. Knez mu je La­zar, ka­žu, pi­sao: ‘Tu ma­ni pa haj­de na boj na Ko­so­vo’. Opet se po­no­vi­le re­či, od ko­jih je sko­va­no ime ma­na­sti­ra. Ne ta­ko dav­no ma­na­stir je ob­no­vljen iz te­me­lja i ta­da su pro­na­đe­ne mo­šti ovog sveti­te­lja baš pod onom plo­čom na ko­joj se na­rod mo­lio kao nad gro­bom sve­tog Zo­si­ma.“

Ne­u­mor­ni is­tra­ži­vač sve­ti­teljâ u srp­skom na­ro­du, dr Le­on­ti­je Pa­vlo­vić, spo­ra­dič­no se do­ta­kao Pre­po­dob­nog Zo­si­ma, na­vo­de­ći sa­mo da ga je ra­nio Mi­loš Obi­lić. Mo­lio je na sa­mr­ti voj­vo­du da ga pu­sti da umre re­či­ma: „Tu ma­ni“. U spo­men tog do­ga­đa­ja Mi­loš je po­di­gao ma­na­stir Tu­man, u ko­me se na­la­ze Zo­si­mo­ve mo­šti. Nje­gov spo­men Pa­vlo­vić gru­pi­še me­đu da­ti­ra­ne lo­kal­ne kul­to­ve.

Za­slu­žni pre­ga­lac na sa­ku­plja­nju po­da­ta­ka i iz­da­va­nju mo­no­gra­fi­ja o bra­ni­čev­skim ma­na­sti­ri­ma, pro­to­je­rej Du­šan Mi­to­še­vić, iz­dao je mo­no­gra­fi­ju i o ma­na­sti­ru Tu­ma­nu u ko­joj je iz­neo sve do njegovog vre­me­na po­zna­te po­dat­ke ka­ko o tu­man­skoj sve­ti­nji, ta­ko i o Sve­tom Zo­si­mu. Ne­u­mor­no tra­ga­ju­ći po sta­rim ar­hi­va­ma, otr­gao je od za­bo­ra­va mno­ge či­nje­ni­ce ve­za­ne za ma­na­stir Tu­man i nje­go­vog svetog pod­vi­žni­ka.

Ve­li­ki do­pri­nos na po­lju pro­u­ča­va­nja ži­ti­ja, de­lo­va­nja i zna­ča­ja sve­tih Si­na­i­ta u srp­skoj sred­njo­ve­kov­noj Cr­kvi i dr­ža­vi dao je i je­ro­mo­nah dr Am­fi­lo­hi­je (Ra­do­vić), mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko- primorski. U svom ra­du o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu ci­ti­rao je ra­ni­je is­tra­ži­va­če.

Ba­ve­ći se stu­di­o­zno ma­na­sti­ri­ma i cr­kva­ma ob­no­vlje­ne Peć­ke Pa­tri­jar­ši­je, Ol­ga Zi­ro­je­vić ta­ko­đe spo­mi­nje pre­da­nje o po­di­za­nju ma­na­sti­ra i ra­nja­va­nju Pre­po­dob­nog Zo­si­ma od stra­ne Mi­lo­ša Obilića.

Je­ro­mo­nah Hri­zo­stom Sto­lić po pr­vi put je da­to­vao spo­men pre­po­dob­no­ga na 21/8. av­gu­sta, kao da­na ka­da su obre­te­ne nje­go­ve sve­te mo­šti. Kao te­melj­nom is­tra­ži­va­ču, bla­že­no­po­čiv­šem Epi­sko­pu Hrizo­sto­mu Žič­kom ni­su pro­ma­kle dve či­nje­ni­ce: pr­va o obre­te­nju mo­šti­ju pre­po­dob­nog i dru­ga o nje­go­vom uno­še­nju u dip­tih sve­tih 1962. go­di­ne.

Pro­fe­sor Slo­bo­dan Mi­le­u­snić je po pr­vi put u srp­skoj isto­ri­ji si­ste­ma­ti­zo­vao i ob­ja­vio ži­ti­ja ka­no­ni­zo­va­nih srp­skih sve­ti­te­lja. U po­gla­vlju o Si­na­i­ti­ma spo­me­nuo je i Pre­po­dob­nog Zo­si­mu, navodeći sta­ri­je is­tra­ži­va­če.

U Še­ma­ti­zmu Bra­ni­čev­ske epar­hi­je, ob­ja­vlje­nom 2003. go­di­ne, u ko­me su de­talj­no opi­sa­ni svi sve­ti­te­lji Epar­hi­je bra­ni­čev­ske, po­seb­na pa­žnja po­sve­će­na je ma­na­sti­ru Tu­ma­nu i Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, dav­ši mu na taj na­čin za­slu­žno me­sto i po­što­va­nje ko­je ovaj ve­li­ki sve­ti­telj i za­slu­žu­je.

Na osno­vu sta­ri­je gra­đe i sop­stve­nog is­tra­ži­va­nja na te­re­nu, Pre­drag Mir­ko­vić je ob­ja­vio 2005. go­di­ne rad pod ime­nom Sve­ti­nje Bra­ni­če­va. Me­đu osta­lim ma­na­sti­ri­ma vid­nu pa­žnju je po­sve­tio na­stan­ku i isto­ri­ji Tu­ma­na, kao i nje­go­vom sve­ti­te­lju. U sve­mu sle­de­ći i ana­li­zi­ra­ju­ći već po­sto­je­će iz­vo­re, iz­ra­ža­va skep­su u ve­zi na­rod­nog pre­da­nja o Zo­si­mo­voj smr­ti.

U mo­no­gra­fi­ji Srp­ski Sve­tač­nik, u ko­joj su po pr­vi put ob­ra­đe­ni svi srp­ski sve­ti­te­lji i ad­mi­ni­stra­tiv­no pro­sla­vlje­ni i me­sno po­što­va­ni, opi­sa­na je i krat­ka po­vest o Pre­po­dob­nom Zo­si­mu, ko­ja se osla­nja na ra­ni­je ob­ja­vlje­ne po­dat­ke.

U či­ta­vom opi­su Ka­nic, ve­ro­vat­no po­gre­šno raz­u­mev­ši, ume­sto ime­na Zo­sim na­vo­di So­zim.

Pro­sla­vlje­nje (ka­no­ni­za­ci­ja) Pre­po­dob­nog Zo­si­ma Si­na­i­ta

Ve­li­ko na­rod­no po­što­va­nje sve­tih Si­na­i­ta kroz ve­ko­ve ni­ka­da i ni­čim ni­je bi­lo uz­dr­ma­no. Iako bez mno­go isto­rij­skog, oni su iza se­be osta­vi­li ja­sno du­hov­no sve­do­čan­stvo, po­tvr­đe­no lju­ba­vlju ver­no­ga na­ro­da ka sve­ti­nja­ma u ko­ji­ma po­či­va­ju i ču­de­si­ma ve­za­nim za nji­ho­ve gro­bo­ve i mo­šti.

Na­kon Dru­gog svet­skog ra­ta, ka­da se ži­vot­na i de­lat­na si­tu­a­ci­ja Cr­kve ko­li­ko-to­li­ko nor­ma­li­zo­va­la, oform­lje­na je 1958. go­di­ne pri Sve­tom Ar­hi­je­rej­skom Sa­bo­ru SPC Ko­mi­si­ja za iz­ra­du ime­ni­ka srp­skih sve­ti­te­lja ili iko­sa ko­ji bi se do­dao slu­žbi srp­skim sve­ti­te­lji­ma.

Ova ko­mi­si­ja pro­u­či­la je vre­me­nom sve pre­da­te ma­te­ri­ja­le, iz­vr­ši­la kla­si­fi­ka­ci­ju, odo­bri­la i Sve­tom Ar­hi­je­rej­skom Sa­bo­ru u da­lju du­žnost po­ve­ri­la spro­vo­đe­nje. Ta­ko je na za­se­da­nju Sa­bo­ra SPC 1962. go­di­ne do­ne­ta od­lu­ka da se u He­or­to­lo­gi­on srp­skih sve­tih une­su ime­na sve­tih Si­na­i­ta i to de­ve­to­ri­ce, me­đu ko­ji­ma i Pre­po­dob­nog Zo­si­ma Tu­man­skog.

Ova od­lu­ka prak­tič­no je spro­ve­de­na tek 1992. go­di­ne, od ko­je pa na da­lje ime Pre­po­dob­nog Zo­si­ma bi­va upi­sa­no u ka­len­dar SPC, pod da­nom obre­te­nja nje­go­vih sve­tih mo­šti­ju 21/8. av­gu­sta.

U sve­toj obi­te­lji tu­man­skoj to je ve­li­ki pra­znik ko­ji se tor­že­stve­no pro­sla­vlja. Sve­to­me pod­vi­žni­ku to­ga da­na pri­ti­če mno­go­broj­ni na­rod mo­le­ći ga za za­stup­ni­štvo pred Bo­gom i bla­go­dat­nu po­moć u ne­vo­lja­ma. Nje­go­vim sve­tim mo­li­tva­ma Go­spo­de Isu­se Hri­ste, Si­ne Bo­ži­ji po­mi­luj i nas.

Izvor: Manastir Tumane