Petropavlov Manastir Sv Grigorije Bogoslov 2014

Prezviter dr Oliver Subotić: Prvi susret i potonja sretanja sa vladikom Atanasijem

Početkom juna meseca ove godine sam dobio zanimljivu poruku od mog starog prijatelja, đakona dr Nenada Idrizovića (inače službenika Narodne biblioteke Srbije). On je u to vreme bio na poslu sređivanja lične biblioteke blaženopočivšeg episkopa Atanasija (Jevtića) u manastiru Tvrdoš. Uz poruku mi je poslao fotografije prepunjenih polica sa knjigama iz vladičine biblioteke, uz završni komentar: „Ima i tvojih knjiga“.

 

Prezviter dr Oliver Subotić: Prvi susret i potonja sretanja sa vladikom Atanasijem

Te reči su me podsetile na upoznavanje sa vladikom Atanasijem (Jevtićem) i podstakle me da napišem ovaj tekst, u vidu sasvim iskrenog svedočanstva. Budući da sam u međuvremenu saznao za postojanje sajta atanasije.org, na kome se skupljaju slična svedočanstva, odlučio sam da ga na tom mestu i objavim. Ovo u neku ruku jeste i istorijsko svedočanstvo, no ima krajnje ličnu notu, bez koje bi sve bilo objektivizovano i svedeno na puku faktografiju. Pre nego krenem sa povešću, napomenuo bih da dijaloge navodim po sećanju i oni ponegde nisu precizni „u slovo“, no u potpunosti izražavaju sve što je tada rečeno i mogu se smatrati autentičnim.

+++

Moje krajnje specifično upoznavanje sa blaženog spomena vladikom Atanasijem desilo se otprilike sredinom 2005. godine. U to vreme sam radio na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao stručni saradnik na informacionim delatnostima u okviru Informaciono-dokumentacionog centra. Na tom radnom mestu sam bio zaposlen na inženjerskim poslovima, budući da sam godinu dana ranije diplomirao na odseku za informacione tehnologije Fakulteta organizacionih nauka (a te godine i na Bogoslovskom fakultetu). Bio je to ujedno i period u kome sam u novinama Pravoslavlje objavljivao seriju tekstova o odnosu Crkve prema savremenim tehnologijama, što će kasnije prerasti u nekoliko knjiga i biti tema koja će me pratiti čitavu jednu deceniju.

Jednog dana me telefonom pozva Branimir Nešić (tada operativni urednik Pravoslavlja, a danas vlasnik i glavni urednik izdavačke kuće Catena Mundi) i upita da li možda imam neki svoj bogoslovski tekst da popuni par strana u novinama. Nedostajalo mu je materijala, a novine su ubrzo morale za koji dan da idu u štampu. Sve što sam imao već napisano, a da nije objavljeno, bio je seminarski rad iz dogmatike na temu „Pnevmatologija liturgije Apostolskih ustanova“. Pošto je taj seminatski rad prošao uvid asistenta (vežbe nam je tokom studija držao protođakon Predrag Petrović), bio sam ubeđen da je potrebno samo da skratim tekst i da ga pošaljem Nešiću. Tako i učinih, a on ga objavi.

Nije prošlo ni par dana od izlaska Pravoslavlja iz štampe, kad Brana Nešić opet zove telefonom, ali ovaj put vidno uznemiren. Pita me zabrinuto šta sam to napisao u pomenutom tekstu. Ja ga zbunjeno upitah u čemu je problem, a on mi odgovori da ga je pozvao glavni urednik (u to vreme prota Miodrag Popović) da mu kaže da ga je vladika Atanasije Jevtić pozvao telefonom u po noći i da je grmeo na njega zbog objave tog teksta. „Ko je taj Subotić? Jel to neki provokator?“, pitao je vladika ljutito zbunjenog urednika. Otac Miodrag mu je odgovorio da me poznaje dobro, da sam redovan saradnik Pravoslavlja i da ne zna o čemu je reč. Onda je vladika osuo paljbu, sa ubeđenjem da iza mog teksta stoji neki akademski bogoslov koji je sa ko zna kojim ciljem objavio taj „diletantski članak“, navodeći usput da je ceo problem napravila eparhija žička štampanjem knjige o pomenutoj liturgiji.

Nikome od nas ništa nije bilo jasno, a meni ponajmanje. Objasnim zbunjenom Nešiću da je to bio moj seminarski rad koji je prošao redovnu proceduru pregleda, da sam koristio upravo knjigu koju je vladika Atanasije pomenuo i da zaista ne znam gde može biti problem. On mi odgovori da je i prota Mile Popović nekoliko puta detaljno iščitao moj tekst i da ništa sporno u njemu nije našao, te me zamoli da se malo bolje raspitam šta je tu u pitanju. I posavetova me bratski da se ubuduće klonim spornih bogoslovskih tema (već u to vreme ih je bilo poprilično) i da se držim oblasti u kojoj sam referentan, a to su informacione tehnologije posmatrane iz ugla pravoslavne antropologije i teologije.

Odmah posle tog razgovora pozvah mog prijatelja i profesora liturgike Nenada Miloševića, da mu ukratko objasnim šta se desilo, u nadi da će on znati o čemu je reč i da će mi dati dobar savet. Kada je čuo šta se desilo, začudio se kako to da ne znam za polemiku koja je vezana za tu temu, i pomenu mi da je vladika Atanasije žestoko iskritikovao Bogoslovski fakultet jednom prilikom kada je na vežbama iz liturgike služena ta drevna liturgijska forma, budući da je smatrao da u njoj postoje neki poluarijanski elementi.

E posle tih reči mi tek ništa nije bilo jasno. A još manje svejedno. Vladiku Atanasija sam kao student mnogo voleo da slušam, a njegove knjige sam čitao sa zadovoljstvom. U to vreme je za studente Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta postojala srpska bogoslovska „trijada“ prema kojoj smo svi imali posebno poštovanje i u odnosu na čije stavove smo proveravali svoje (u pitanju su, naravno, mitropolit Amfilohije (Radović), episkop Atanasije (Jevtić) i episkop Irinej (Bulović)). Biti u bogoslovskom sukobu sa bilo kim od te trojice srpskih jeraraha za mene je bilo prosto nezamislivo, ali ne zbog straha ljudskog, već zbog toga što sam svu trojicu, na svoj način, smatrao ljudima od kojih sam se učio pravoslavlju.

Duboko pogođen celom situacijom, upitah profesora Miloševića šta da radim. On mi predloži da napišem vladici Atanasiju mejl, da mu se predstavim i da mu sve lepo objasnim. Reče mi i da će mi pronaći mejl koji on koristi. A da bi me utešio, pomenu da će me uzeti u zaštitu ako bude trebalo, pošto se sve već tako zakomplikovalo.

Čim sam došao u kancelariju i dobio mejl adresu vladike Atanasija, sedoh za računar i sastavih krajnje iskreno pismo, poput ovoga koje sada pišem. Predstavih se vladici i objasnih mu da je sporni tekst skraćena verzija mog seminarskog rada koji sam pisao kao apsolvent Bogoslovskog fakulteta, da uopšte nisam imao predstavu o tome da u pomenutoj temi postoji išta problematično i da se bogoslovskih tema inače ne dotičem već da pišem uglavnom na temu IT-a iz pravoslavne perspektive. Navedoh na kraju pisma da me je njegova oštra kritika toliko pogodila, s obzirom da ga smatram autoritetom u oblasti bogoslovlja, da sam rešio da ću, ako on bude smatrao da tako treba, prestati u potpunosti sa pisanjem bilo kakvih tekstova ubuduće.

Iznenadio sam se kada mi je istog dana stigao odgovor, nisam ga očekivao tako brzo, pogotovo ne u komunikaciji sa jednim episkopom. Vladika mi je napisao pismo na dve strane gusto kucanog teksta (u PDF formatu, koliko se sećam, i to sa nekim zanimljivim fontom). Sećam se dobro uvodne reči: Dragi u Hristu brate Olivere…

Odmah mi je laknulo pošto sam pročitao tu rečenicu, te nastavih užurbano sa daljim čitanjem. U pismu je vladika Atanasije dao detaljno bogoslovsko obrazloženje gde je problem sa tekstom pomenute liturgije i naveo da su tu zabrljali naši koji su to uošte štampali u vidu knjige. Na kraju navede da će me posetiti kada dođe na Bogoslovski fakultet, da se upoznamo, i dade mi blagoslov da nastavim da pišem tekstove i dalje. Olakšanje koje sam osetio posle čitanja pisma bilo je neopisivo.

Ne sećam se koliko vremena je prošlo od dobijanja tog pisma, ali sugurno je bilo više dana. Tek jedno prepodne, iznenada čujem karakterističan glas vladike Atanasija sa stepenica međusprata fakulteta, kako govori: „Gde je taj mali, da ga vidim!“. Kad, eto vladike zajedno sa profesorom Nenadom Miloševićem na vratima moje kancelarije! Profesor Milošević me, uz blag osmeh, predstavi i reče: „To je taj Subotić“, a vladika odgovori: „Ti si, znači, taj mali! Hajde sa nama u dekanat!“. Pođem za njima, potpuno zatečen, pravo u dekanovu kancelariju, koja je bila veoma blizu kancelarije u kojoj je bio smešten Informaciono-dokumentacioni centar. U dekanatu, koliko se sećam, je bio o. Vladan Perišić (tada prodekan). Vladika Atanasije sede na neku crnu fotelju, odmah kako smo ušli u dekanat, a ja sedoh preko puta. Onda mi vladika reče: „Mali, ti si stručnjak za kompjutere, ali nisi brži od mene. Gledaj ovo!“ I izvuče iz džepa od mantije neki crkveni kalendar, otvori ga nasumično i odmah pronađe neki broj telefona koji mu je trebao. I reče: „Jesi li video, mali, iz dva poteza“. Beše mi jako drago jer videh da vladika ne samo da nije ljut na mene, već da sam mu, naprotiv, u neku ruku i simpatičan. Počeše onda u dekanatu razgovor sa vladikom prisutni profesori, a ja ih sve pozdravih i odlučih da se vratim u moju kancelariju, da nastavim sa poslom.

Posle završetka radnog vremena, uhvatih neki autobus ispod Pančevačkog mosta i krenuh ka Banovom Brdu. Samo što sam prošao stanicu-dve, zazvoni mi mobilni telefon. Zove profesor Milošević i njegovom simpatičnom intonacijom pita: „Pa gde si ti, čoveče, svuda te tražimo?!“. Ja mu odgovorih da sam krenuo kući i da sam već u autobusu, ne znajući o čemu se radi. On mi žustro odgovori: „Ma kakvoj kući, silazi na sledećoj stanici i idi pravo u restoran […]. Uzmi taksi i odmah dolazi! Svi tebe čekamo, vladika Atanasije neće da počne da jede dok ti ne dođeš!“.

Eto sad novog iznenađenja. Brže-bolje siđoh na sledećoj stanici, uzeh prvi taksi u povratnom smeru i za 15-tak minuta stigoh do tog restorana čijeg imena ne mogu da se setim (bio je negde u Mirijevu, uređen u etno stilu). Kada tamo, imam šta da vidim – zaista svi sede i čekaju da dođem. Vidim na licima prisutnih profesora da im baš i nije sve najjasnije, kao ni meni, uostalom. Kada me vladika vide da ulazim u restoran i dolazim prema njima, odmah povika: „Ti mali, ovde do mene da sedneš!“. Sedoh odmah do njega (što bi rekao naš narod: u gornji kraj) i poče ručak.

Sećam se da sam pričao sa vladikom o temi mog magistarskog rada koji je trebalo da počnem da pišem, o mom rodnom kraju (jako mu se dopalo kada sam mu rekao da sam iz Raške oblasti jer, kako kaže, u tom kraju živi čestit narod), pomenusmo usput i mog zemljaka jeromonaha Vasilija (Kopitića) i mnoge druge teme. Na kraju mi vladika povodom spornog teksta reče da će biti sasvim dovoljno da u narednom broju Pravoslavlja napišem neku kratku notu da sam došao do novih saznanja koja bacaju potpuno drugačije svetlo na datu temu i da nema potrebe dalje da se brinem oko te teme, a da će on svakako obraditi to u nekoj studiji.

Sutradan videh na fakultetu profesora Nenada Miloševića, koji mi reče: „Nikada nisam video vladiku Atanasija takvog. Pogodilo ga je to što te je napao. Mislio je da si neki provokator, a kada je saznao ko si i da je to bio tvoj studentski rad, zabolelo ga je što te povredio“. A nekoliko dana kasnije videh se i sa Branimirom Nešićem u kancelariji Pravoslavlja. On se odmah nasmeja i reče kako je dolazio vladika Atanasije u Redakciju i prokomentarisao: „Dobar ti je onaj mali. Ume da zabrlja, ali ume i da se pokaje!“.

+++

Od tada sam se svega nekoliko puta susreo sa vladikom Atanasijem i uvek bi me krajnje srdačno pozdravio. Zapamtio mi je lik, premda sam se dosta izmenio po ulasku u sveštenoslužiteljski čin koju godinu kasnije. Sećam se da me je jednom tokom vaskršnjeg perioda ispred Patrijaršije, posle nekoliko godina (kada sam već bio u svešteničkom činu), susreo sa uzvikom „Radost velika!“ i raširio ruke da me zagrli kao da vidi nekog koga poznaje godinama.

Naš ponovni upečatljiv susret se desio avgusta meseca 2014. godine. Tada sam sa svojom suprugom i ćerkom otišao u Trebinje na manji porodični odmor. Pošto smo iznajmili apartman u neposrednoj blizini sabornog hrama, svaki dan smo mogli biti na službi. Odlučih da jedan dan odemo do manastira Tvrdoš i da posetimo vladiku Atanasija. Iako smo došli nenajavljeni, obradovao se kada me je video i dočekao nas je veoma srdačno. Dadoh mu tada nekoliko mojih knjiga, verovatno upravo onih koje je đakon Nenad Idrizović pronašao u njegovoj biblioteci. On meni dade zauzvrat novo izdanje knjige Na bogočovečanskom putu, u kojoj su bili i njegovi komentari, i zamoli me da tu knjigu predstavim u Pravoslavlju. Bila je to velika čast za mene, a i potvrda da mi je zaista od srca dao onaj blagoslov da nastavim da pišem u vreme kada smo se upoznali.

Posebno se vladika obradovao što smo poveli i ćerku Ninu, koja je tada imala tri i po godine. Ona i vladika Atanasije odmah nađoše neki svoj zajednički jezik, pošto je on voleo decu, a i deca njega, što je već opšte poznato. Posle nekoliko dana, tokom liturgijske propovedi na Preobraženje, vladika u trebinjskom Sabornom reče: „Sa nama na službi je i moja drugarica iz Beograda što ima tri i po godine, nju hoću posebno da pozdravim!“.

Tih dana reče vladika našoj Nini: „Da kažeš tati i mami da ti rode brata!“. U to vreme supruga je bila u početnoj fazi trudnoće, no vladika to nije znao, i to nam je bilo veoma simpatično. I zaista, već početkom naredne godine, ispuniše se vladičine reči – Bogu slava i hvala, Nina dan uoči svog rođendana dobi brata Savu.

+++

Susret u Trebinju je bio poslednja situacija u kojoj sam imao prilike da se detaljnije ispričam sa vladikom Atanasijem. Posle tog susreta, koliko me sećanje služi, nismo imali prilike da se vidimo.

Nepunih sedam godina posle našeg susreta u Tvrdošu, vladika Atanasije se preselio u večnost. Tada sam obavljao dužnost urednika sajta Informativne službe SPC i sećam se da smo objavili toliko članaka, vesti, beseda, tekstova… povodom njegovog upokojenja, da su zaredom tri naslovne stranice sajta bile napunjene samo tom temom. Za svoje monumentalno bogoslovsko delo i žrtvu koju je podneo za srpski narod, to je najmanje što smo mogli da uradimo u njegovu čast.

Za kraj ovog prisećanja, vratio bih se na događaj kada vladika Atanasije Jevtić nije hteo da stavi zalogaj u usta dok jedan običan mladi službenik Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta ne dođe na ručak i sedne sa njim. Taj događaj zanavek je iscrtao konture lika vladike Atanasija u mom sećanju. Ako je on mene tada doživeo kao hrišćanina koji „ume da zabrlja, ali ume i da se pokaje“, ja sam njega doživeo kao episkopa koji ume oštro da ukori, ali ume i očinski da zagrli.

Vječnaja pamjat!

Prezviter Oliver Subotić, urednik Pravoslavnog misionara
Petrovske poklade, leta Gospodnjeg 2022.

Izvor: Athanasios.org