Професор Дејан Ристић уређује богословска и светоотачка издања Задужбине Светог манастира Хиландара, провео је доста година у обнови живота Призренске богословије где је био предавач и управник интерната, школован је на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, а највећи духовни печат носи од почившег Владике Атанасија на којег нас подсећа делећи са нама једну посебну анегдоту и истичући – „Ако бих узео сва моја искуства, школе, књиге и све што сам у животу радио, на један тас, а искуство са Владиком Атанасијем на други тас, овај први би полетео у висину“.
Сведочи и да је на Светој Гори видео да је императив – бити истинит. И данас, а и у време Немањића, Хиландар показује да монаси нису неки запуштени људи који су побегли од света, већ да су то најбољи српски синови који су се, удаљивши се од света, сагледавали суштину живота, препородили се благодаћу, а онда се вратили свету и као просветитељи у њему деловали – у чему се препознаје управо живот Светог Саве.
Цитирајући чувеног теолога Христа Јанараса да ми мислимо да треба да се трудимо да будемо „исправни, како треба“ или по преводу грчког израза „какотребизам“, проф. Дејан каже да треба градити односе на прави начин – Деца и други људи неће много слушати шта им говорите, него ће више упијати и живети оно што ви живите.
Дарујући слушаоцима књиге, открива лепоту издања Задужбине Хиландара, међу којима је и један – по много чему посебан молитвеник – Хиландарски молитвослов.
Разговарале Нешка Ранчић и Бојана Јовановић:
Извор: Радио Слово љубве
