Profesor Dejan Ristić uređuje bogoslovska i svetootačka izdanja Zadužbine Svetog manastira Hilandara, proveo je dosta godina u obnovi života Prizrenske bogoslovije gde je bio predavač i upravnik internata, školovan je na Bogoslovskom fakultetu Aristotelovog univerziteta u Solunu, a najveći duhovni pečat nosi od počivšeg Vladike Atanasija na kojeg nas podseća deleći sa nama jednu posebnu anegdotu i ističući – „Ako bih uzeo sva moja iskustva, škole, knjige i sve što sam u životu radio, na jedan tas, a iskustvo sa Vladikom Atanasijem na drugi tas, ovaj prvi bi poleteo u visinu“.
Svedoči i da je na Svetoj Gori video da je imperativ – biti istinit. I danas, a i u vreme Nemanjića, Hilandar pokazuje da monasi nisu neki zapušteni ljudi koji su pobegli od sveta, već da su to najbolji srpski sinovi koji su se, udaljivši se od sveta, sagledavali suštinu života, preporodili se blagodaću, a onda se vratili svetu i kao prosvetitelji u njemu delovali – u čemu se prepoznaje upravo život Svetog Save.
Citirajući čuvenog teologa Hrista Janarasa da mi mislimo da treba da se trudimo da budemo „ispravni, kako treba“ ili po prevodu grčkog izraza „kakotrebizam“, prof. Dejan kaže da treba graditi odnose na pravi način – Deca i drugi ljudi neće mnogo slušati šta im govorite, nego će više upijati i živeti ono što vi živite.
Darujući slušaocima knjige, otkriva lepotu izdanja Zadužbine Hilandara, među kojima je i jedan – po mnogo čemu poseban molitvenik – Hilandarski molitvoslov.
Razgovarale Neška Rančić i Bojana Jovanović:
Izvor: Radio Slovo ljubve
