У присуству бројних вјерника данас је прослављена храмовна слава цркве Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој. Ове године обиљежава се 200 година од изградње овог храма, па је тим поводом Парохија бјељско-крушевичка приредила тродневни програм. Синоћ је одржана Духовна академија „Народ постоји од тачке до које његово памћење (сјећање) досеже“, а у суботу вече предавање игумана манастира Подмаине Рафаила на тему „Вјера отаца наших“.
Литургију је јутрос у служио викарни епископ Диоклијски Пајсије уз саслужење локалног свештенства. У бесједи је поручио да је Пресвета Богородица оставила ризу појас као залог њеног вјечног пребивања на земљи и њене неуморне помоћи.
-Прије свог упокојења ову часну ризу чије полагање славимо, она је дала једној побожној жени, а касније је та жена другој и тако све до петог вијека. Онда у петом вијеку та света риза је из Галилеје пренијета у Констатинопољ гдје је дуго времена лијечио и претходно у Галилеји многе људе и болеснике. Тако су чуда наставила да се дешавају и у овој цркви, казао је викарни епископ Пајсије.
Сви православни храмови су, како је казао, украшени лијепим фрескама, иконама Пресвете Богородице
-Свака та икона настала је у знак благодарности на неко чудо које је неко примио од Пресвете Богородице. Временом оне су окићене многим другим драгоцјеним предметима. Кад видите те предмете знајте да је сваки предмет симбол некога чуда или неког исцјељења Пресвете Богородице. И овај свети храм је подигнут у славу њену, знак благодарности за њену помоћ. Данас слави 10 вијекова у која се утапа и два вијека постојања ове новије цркве. За сав тај период људи овог краја су приносили своје молитве и благодарења Богу и његовој пречистој мајци, казао је викарни епископ Пајсије.
Поводом 200 година од изградње цркве Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој, синоћ је одржана Духовна академија „Народ постоји од тачке до које његово памћење (сјећање) досеже“.
Професор Драго Шеровић казао је да ова 2024. година је јубиларна за Бијељане, 200 година да имају цркву, да су је преци изградили себи и њиховим потомцима.
-У њеној градњи нема посебног ктитора, изградило је опчество бјељско, као што је написано изнад улазних врата. Када народ гради цркву тада је у мјесту мир и слога, сабирање и договор, а све уз Божији благослов. Ова наша црква је у ствари надградња цркве из десетог вијека, што је закључак истраживања више научних радника, а што је потврђено и у новије вријеме. Ишчитавајући ова истраживања сазнајемо да су до овог закључка дошли проучавајући облик и начин градње сачуване апсиде и фресака, подсјетио је професор Шеровић.
На академији на тему „Сачувајмо сјећање“ бесједио је професор Игор Ђуровић и истакао да је култура сјећања дубоку укоријењена у народу.
-Нема црногорског племена, села или породице које није објавило некакав родослов даби се сјећали и они из доба објављивања, а послије и они из будућности. Како је сјећање кварљива роба и како се повремено против сјећања воде борбе онда су људи почели још од давнина да записују сјећања. Наши први сачувани писани споменици стари су више од 1000 година. Неки од најитересантнијих су глагољски, писани на српском језику сачувани у манастиру Свете Катарине на Синају. Ријеч је о Синајском псалтиру написаног руком грешног Димитрија за кога еминентни научници на основу одређених језичких карактеристика сматрају даје из наших јужних крајева, односно Зете, приморја или Херцеговине, казао је Ђуровић.
Највећи дио раних писаних докумената, а који су сачивани , какао је истако Ђуровић је религиозног карактера.
-Свим истраживачима је јасно да је прије и послије Мирослављевог јеванђеља морала постојати веома богата писарска активност. Нажалост мало тога данас имамо сачувано у односу на то колико је било написано. Како каже Његош „докумената се слабо код нас налази јер по недостатку хартије често пута и листови светих књигаза фишеке су се употребљавали“. Из тих религиозних књига које су сачуване веома су значајне посвете или предговори односно кратки ауторски записи који настављају дилему о томе ко смо и што смо. Готово сви ти уводни дјелови су и апели на сјећање и помињање у молитвама. Поменуо би Оснивачку повељу Цетињског манастира, тестамент Ђурђа Црнојевића који како пише у његовом латинском сачуваном преводу је у оригиналу писан српским језиком, затим Завјетно писмо Светог Василија Острошког… Посебно је мени јасна својеврсна енциклопедија „Врхобрезички љетопис“ из 17. вијека кога написа монах Гаврило из манастира Свете Тројице, који се сјећа Немањића и пропасти царства српског на Косову. Записује монах Гаврило памћење на библијску историју, историју европских династија, описује удаљене народе, па чак и Ескиме, Око 1300 писаних рукописа је нестало у пламену ондашњих бораца против сјећања топком бомбардовања Београда и Народне библиотеке у априлском рату 1941. године, казао је Ђуровић.
У програму су учествовали пјесникиња професор др Милица Бакрач, Српско пјевачко друштво „Светосавник“ из Подгорице, појац Марија Видаковић и полазници школе вјеронауке.
Извор: rthn.co.me
