Protojerej-stavrofor prof. dr Miloš Vesin, obraća nam se sa novim tekstom koji ekskluzivno, u celini, prenosimo u nastavku: „Umemo li da oslušnemo ‘glas tih i blag’ sa Horiva, ili nas zaglušuje sve jača vika savremenih Valovih proroka?“ sa podnaslovom „A može i ovako – šta je teže: litijum, jalovina, duša, ili olimpijski udarac u boksu u poluteškoj kategoriji“? Prota Miloš Vesin se osvrće na problematiku najavljenog iskopavanja litijuma u našoj Srbiji i pita: „Zašto još ne videsmo, a i ne čusmo, jedan otvoren, javan, staložen i razumljiv dijalog između pristalica i protivnika iskopavanja litijuma? Ali, na prvome mestu, onih koji su stručni, ali i dovoljno moralno čvrsti pa da bez strasti iznesu činjenice bilo za, bilo protiv iskopavanja litijuma. I to samo snagom argumenata, a nikako argumentima snage!“ kaže o. Miloš. „Zaboravili smo“, piše prota Vesin da „ne može zagađen čovek da čisti zemlju, vodu i vazduh oko sebe“, i dodaje da „ovako neočišćeni, a spolja naizgled „zeleni“, samo ćemo rafalnom paljbom nepromišljenih reči uvećavati jalovišta u nama samima!“. Kao posebno „jalovište naše savremenosti“, otac Miloš navodi primer Letnjih olimpijskih igara 2024. u Parizu.
Sledi ceo tekst prote prof. dr Miloša Vesina, koji najtoplije preporučujemo vašoj pažnji i pažnji svih onih sa kojima želite da ga podelite:
UMEMO LI DA OSLUŠNEMO GLAS TIH I BLAG SA HORIVA,
ILI NAS ZAGLUŠUJE SVE JAČA VIKA SAVREMENIH VALOVIH PROROKA?
(A MOŽE I OVAKO – ŠTA JE TEŽE: LITIJUM, JALOVINA, DUŠA, ILI OLIMPIJSKI UDARAC U BOKSU U POLUTEŠKOJ KATEGORIJI?)
Raspoznavanje i razlikovanje glasova nije važno samo u muzici, ili u fonetici. Ta veština je danas sve neophodnija i u ,naizgled, „malim i običnim“ svakodnevnim situacijama. A kako da tek nije preko potrebna onda kada su u pitanju značajniji događaji širih razmera, događaji koji i te kako obeležavaju vreme koje nam je dato? Da, vreme nam je podareno eda bismo u njemu činili „prave izbore“, kako to mudro napisa blaženoupokojeni Mitropolit Kalist Ver. A oni, ti naši izbori – koje svakodnevno činimo, jer uvek možemo da biramo između barem dve mogućnosti, oni uglavnom zavise od toga kakvi glasovi dopiru do nas i koji se i čiji se glas duže zadržava u nama, glas koji u velikoj meri utiče na našu svest, ali i na naša osećanja. Neki glasovi nas samo „okrznu“, neki prođu mimo nas, a neki nas svojom silinom zaista uhvate pod svoje. I što smo im češće izloženi time će i naš um, kao i duša, primati u sebe sve dublje i dublje tragove onoga što struji prvo oko nas, a onda i u nama.
Proslavismo evo već i Svetoga proroka Iliju, tog divnog drugog preteču dolaska Hristovog, kako o Sv. Iliji peva tropar praznika. Taj praznik je u izvesnoj meri i praznik umeća raspoznavanja glasova! I neka to nikoga ne čudi. Svako bi od nas, po slabostima ljudskim i prosto urođenim divljenjem pred nečim velikim, moćnim i silnim, očekivao da nam se najveći, najmoćniji i najsilniji, a to je uvek samo Onaj koji jeste – Bog, javlja kao vetar silan i jak, koji je razvaljivao brda …, ili …kao zemljotres…, ili … kao oganj... Ali Bog ne beše ni u vetru…, ni u zemljotresu…, ni u ognju…Bog je došao kao… tihi i blagi povetarac (Prva knjiga o carevima 19,11-12). I tek je taj i takav glas, dakle ne glas koji seje strah, zebnju i smutnju, već glas tihog i blagog povetarca, tek je taj glas poveo dijalog sa Ilijom: Šta ćeš ti ovde, Ilija? (isto, 19,13). Na nama je sada da odgovorimo na dva ključna pitanja, pa da onda nastavimo dalje.
Prvo: da li smo se za susret sa Gospodom pripremali isto, ili barem slično, kao Ilija pre nego što je uzišao na goru Božiju, goru Horiv, ili nas je više „pripremao“ svet oko nas, odgovarajući nas i od same pomisli ka uspinjanju? I drugo pitanje: koliko li nas danas ima, koji bismo bili u stanju da stanemo pred Gospoda i kažemo, iskrenog i otvorenog srca, ono što je Ilija odgovorio Gospodu: Trudio sam se veoma za Gospoda Boga Savaota. Sinovi Izrailjevi odbaciše zavet tvoj, žrtvenike tvoje razvališe i proroke tvoje pobiše mačem. Jedini ja ostadoh, a oni traže da me ubiju. (Prva knjiga o carevima 19,14)? Ko još danas ima snage da ostane veran Gospodu, čak i po cenu da je jedini.
Ako bi se neko sada pozvao na vremensku udaljenost između onih dana kada je živeo prorok Ilija i ovih naših dana, ta vremenska razlika se još kako da izbrisati neverovatnom podudarnošću ondašnjih i sadašnjih društvenih zbivanja. Kao što je Ilija, u svoje vreme, bio u manjini kao prorok i vesnik Božiji, dok su proroci paganskog božanstva Vala bili i brojniji i glasniji, tako je i danas sve manji broj onih koji se prvo pripreme za susret sa glasom koji je kao tihi i blagi povetarac, pa onda u tom glasu umeju i da razaznaju glas Božiji, dok je s druge strane nepregledno mnoštvo Valovih podanika koji su sve glasniji u odbacivanju onog jedinog što je na potrebu! Ali ne zaboravimo, ma koliko da ih je bilo, i ma kako glasni da su bili, a i danas jesu, Valovi proroci nisu mogli ni blizu da priđu Iliji u revnosti, jer koliko god da su od jutra do podne uzvikivali: Vale, usliši nas. Nikakav glas ni odgovor ne dođoše (Prva knjiga o carevima, 18, 26). Njihovi Bogovi su nemi, jer glasa nemaju. A Ilijin Bog, Bog otaca naših jeste Jedini Svet, a jedini je jer je savršeni um, beskrajna dobrota i apsolutna lepota. I sve se to projavljuje u načinu kako nam je govorio, jer …kada dođe punoća vremena, posla Bog Sina Svojega (Galatima 4,4).
Strpljivi čitalac se sada već pita – A kakve sve ovo veze ima sa temama u naslovu? Ima, dragi čitaoče, još kako ima. A ima, jer je jedino gora Horiv pravo mesto, a to mesto može danas da bude svuda oko nas, ima ako smo se pripremali kao Ilija, a ima i zato jer je naš razgovor sa Gospodom jedini pravi način da izmerimo stvarnu vrednost i težinu svega što je u nama i oko nas, pod uslovom, naravno, da i mi danas možemo da kažemo Gospodu: Trudio sam se veoma za Gospoda Boga Savaota.
I evo nas sada kod naših dugo očekivanih tema. Ali ne zaboravi dragi čitaoče da stojimo na gori Horiv, čak ako smo i negde u dolini. Ne smetni s uma da pitanja ne postavljamo mi, nego Onaj koji nas je iz nebića priveo u biće. Ovo nije daleko od one situacije koja je opisana u Knjizi o Jovu, kada Gospod reče Jovu: …Opaši se sada kao čovek, ja ću te pitati, a ti mi kazuj (Jov 38,3). Interesuje nas koliko je lak, ili težak litijum. I otkuda sada taj hemijski elemenat u ovome tekstu? Pa otuda što rešismo da se osposobimo u raspoznavanju raznorodnih glasova. Litijum uopšte nije težak. Naprotiv, to je najlakši hemijski elemenat koji postoji ispod površine Bogom stvorene zemlje. Nisam dobar iz hemije, ali lakoću litijuma pamtim još od šestog, ili sedmog razreda osnovne škole, tamo od kraja šezdesetih godina prošloga veka. Naime, svaki put kada bi me naša nastavnica hemije Gabi Ester prozivala da iziđem pred tablu, ona bi mi uvek govorila: „Hajde Vesin, požuri. Što se tako vučeš kao litijum, natrijum i kalijum po vodi? Dakle, lakoća litijuma mi je odavno u svesti. Ali gle čuda, taj najlakši metal u prirodi postade odjednom predmet sve težih rasprava svuda oko nas u zemlji Srbiji, pa i šire. Zastanimo na tren pa neka se, barem oni stariji, upitaju – Nismo li možda u detinjstvu i mladosti popili malo više Koka Kole, ili pak onog „dečijeg“ pića „7 Up“, koji su, da ne zaboravimo, sve do kraja pedesetih, a negde i duže, u sebi imali i malene doze litijuma? O medicinskoj upotrebi litijuma ne bismo sada na ovome mestu, mada je sve više oko nas onih sa otkrivenim, ili pak još neprepoznatim, a ipak prisutnim, simptomima bipolarnog poremećaja. A takvima su se, dosta dugo, davali lekovi koji u sebi sadrže i litijum. Dakle, lakoća litijuma je tako reći, bila ili jeste, svuda oko nas, pa ne može da ne čudi sva ova težina žučnih iskaza, uglavnom u obliku monologa, o tome šta litijum jeste, a šta nije. O rudarenju da i ne govorimo. Svi „znaju“ zašto bi rudarenje bilo dobro, a onda i isplativo, ili pak zašto bi ono bilo štetno i pogubno za nas i za generacije koje dolaze. I u sveopštoj galami oko težine tih izgovorenih ili napisanih reči, nedostaje samo jedno jedino, lakoćom zdravog razuma nošeno pitanje koje glasi: Zašto još ne videsmo, a i ne čusmo, jedan otvoren, javan, staložen i razumljiv dijalog između pristalica i protivnika iskopavanja litijuma? Ali, na prvome mestu, onih koji su stručni, ali i dovoljno moralno čvrsti pa da bez strasti iznesu činjenice bilo za, bilo protiv iskopavanja litijuma. I to samo snagom argumenata, a nikako argumentima snage! Jer nije uzalud Ajnštajn rekao: „ Može se govoriti o moralnom temelju nauke, ali se nikako ne može govoriti o naučnom temelju morala“. A ovde je moral i te kako aktivno uključen, ili bi barem trebalo to da bude. Po ovom pitanju ne bi smelo da bude ni pozicije, a ni opozicije, već jedino i samo argumentovanog sučeljavanja činjenica! Ali ne kako to obično kod nas biva – ad hominem! Sva demokratičnost u lepoj nam zemlji Srbiji bi se ili pokazala na delu jednom takvom otvorenom javnom raspravom, ne političara nego priznatih stručnjaka, ili bi se pak razvejala poput mehurića nečeg lepo zamišljenog, ali još uvek dalekog od nas.
Naravno da bi prethodno bilo poželjno da se, zarad opšteg dobra, razluči racionalno od iracionalnog, i to sa obe strane. Jer, po rečima znamenitog psihijatra dr Roberta Torrea, „…racionalno ne leči iracionalno, nego samo iracionalno leči iracionalno, tj. samo pozitivno iracionalno može poništiti negativno iracionalno. Pamet i stručnost ne leče bolesnu emotivnost, nego samo dobro emotivno i duhovno iskustvo leče ranu lošeg emotivnog iskustva.“ Dakle, tu svakako vidimo i mesto za Crkvu. I koliko god se nekima činilo da Crkva „opet ćuti“, takve bih ljubazno pozvao da dođu u bilo koji naš hram, bilo gde. Neka sami izaberu da li će doći na Večernje, Jutrenje ili Liturgiju. Na svakom će bogosluženju čuti i ovu molitvu: Za blagorastvorenje vazduha ( u nekim prevodima: Za blago podneblje..), za izobilje plodova zemaljskih i vremena mirna, Gospodu se pomolimo. A kako bi tek bilo poželjno da i jedni i drugi okrenu tabak, pa da svoje znanje, iskustvo i mudrost primene u pravcu razrade jednog zaista svenarodnog plana o mogućnostima da ova, Bogom nam dana, zemlja Srbija bude jedinstvena zemlja Evrope, pa i sveta, u proizvodnji onoga što ovde i najviše uspeva, a od čega svi mogu i višestruke koristi da imaju, a to je – uzgajanje organske hrane i čuvanje netaknutih, a verujem da ih još ima, izvora čiste i nezagađene vode za piće! Jer to su, u pravom smislu, i zlato i nafta budućnosti. I sve to bez jednog jedinog grama jalovine!
Još dok i ne dobismo prave odgovore na prava pitanja, nas sve teže pritiska i jedan drugi problem, neodvojiv od litijuma, a to je pitanje upravo pomenute jalovine. Zaista- šta će biti sa tolikom jalovinom? A ta jalovina je neizbežni produkt našeg sve jačeg ega. A ego, lepo nas je tome učio i Jung, svaki ego ima i svoju senku. I ovo kao da je sada ne borba u svakome od nas prisutnog ega, protiv ega onog drugog, ovo je sve više nalik tragikomičnoj borbi senki! A svaka senka, zar ne, uvek zaklanja svetlost. Ali čitaoče, molim te da zastaneš sada. Da li si se ikada upitao kakve jalovine već ima oko nas, ali pre toga i u nama, i šta ćemo i kuda ćemo sa tom jalovinom? Ja ovde mislim na jalovinu koja je najpopgubnija od svih mogućih. Ne, nije to jalovina od iskopavanja litijuma čija je pogubnost verovatno nesaglediva. Jalovina o kojoj govorim jeste jalovina naših pojedinačnih zagađenja u osenčenim dušama i umovima. Ne biva, i ne može ni biti, da posle toliko „izrudarene“ žuči, pokraj toliko „iskopanih“ strasti, posle otrova ogorčenosti, sa svih strana, ne ostanu tu pokraj nas, a zapravo u nama, bezbrojna jalovišta onoga što će i te kako da truje život i međuljudske odnose i kada „sve ovo“ jednom prođe! A proći će. A proći ćemo i mi. I staćemo pred Gospoda. I šta ćemo Mu tada reći? A Bog će, možda, samo tužno ćutati i gledati, kako to mudro reče naš Sveti Vladika Nikolaj, da vidi „koliko Njega ima u nama“. Jedino i samo to. A nenaučene lekcije iz našeg ovozemaljskog života ostaće kao opomena onima koji će doći posle nas. Možda će oni uzeti Knjigu u ruke i tamo pročitati ono što mi nismo: Zapitaj stoku i naučiće te, i ptice nebeske i kazaće ti. Ili se razgovori sa zemljom i naučiće te. I ribe će ti morske pripovedati (Jov, 12, 7-8). A šta ako nam se baš tada, u lelujavo i Valovim zvucima opterećeno sećanje, odnekud pojave reči sa praizvora one istinske – biblijske- ekologije: Malo li vam je što pasete na dobroj paši, nego ostatak paše svoje gazite nogama svojim? I što pijete bistru vodu, nego ostatak mutite nogama svojim (Jezekilj 34:18). Kako li će tek oni kojima je povereno staranje o narodnim poslovima, odgovoriti na pitanje koje je nemoguće izbeći, pred licem Onoga Koji sve vidi, sve čuje i sve zna: Šta to čujem za tebe? Daj račun kako si kućio kuću, jer više ne možeš kućom upravljati (Lk. 16,2).
I svima su nam, o smelosti, puna usta ekoloških tema i briga,a da pritom svi zaboravismo ono nenapisano, ali u zakon ekologije utkano, prvo i osnovno pravilo ekologije: Ne može zagađen čovek da čisti zemlju, vodu i vazduh oko sebe! Čiji um, čija svest i čija duša, čije misli i čije reči, a onda i postupci, nisu danas, manje ili više, zagađeni? Očistimo prvo sebe, i sve ostalo će onda biti mnogo lakše. Ovako neočišćeni, a spolja naizgled „zeleni“, samo ćemo rafalnom paljbom nepromišljenih reči uvećavati jalovišta u nama samima! Jedan od onih koji je pravilno shvatao, a onda i živeo, po zakonima biblijske ekologije, a to je uvek i samo asketizam, asketizam kao vrhunac slobode kao umeća sputavanja sebe zarad koristi onog drugog, taj sveti čovek- Sveti Teodor Studit, a bio je jedan od najučenijih ljudi iz osmog i devetog veka, dao nam je najprecizniju dijagnozu odnosa čoveka i prirode, rekavši: „Ova divna plava planeta je nalik jednom gizdavom i sjajnom konju, koga jaše pijani i poludeli jahač.“ Kako je bilo u njegovo vreme, tako je i danas. Malo smo se čemu naučili. I pijanstva i ludosti na pretek…
A šta tek reći o blistavo upakovanom (a bez pravoga sjaja!) jalovištu naše savremenosti, oličene u jednoj od grotesknih scena sa reke Sene, tokom „svečanog“ otvaranja tekućih Olimpijskih igara u Parizu? Naravno da ono što se tada desilo nije bilo izrugivanje Tajne večere, jer …Ne varajte se: Bog se ne da ružiti, jer što čovek poseje, ono će i požnjeti (Galatima 6,7). Ali da, to jeste bilo gromoglasno izrugivanje i bacanje u ponor besmisla – dostojanstva ljudske lepote! Lepotu ovde nikako ne svodimo na harmoniju proporcije i sklada besprekornih anatomskih linija čoveka, jer je Gospod Isus Hristos baš na Tajnoj večeri, a potom na Golgoti, podario istoriji jedan meta-istorijski i do tada neviđen standard lepote, a to je lepota u dobroti! O tome najrečitije kazuje pravoslavna himnografija rečima jedne bogoslužbene pesme u kojoj Prečista Bogomajka ovako tuži nad Sinom i Bogom svojim: „ Šta si učinio…O, Ti…koji si lep dobrotom iznad svih sinova ljudskih?“ A uzgred budi rečeno, drevni opisi lepote kod antičkih stvaralaca, mahom u vajarstvu, nisu bili tu da pokažu kakav čovek jeste, već da ukažu na to kakav bi čovek trebalo da bude u idealnom skladu duha i tela.
Ono što su idejni tvorci parade besmisla u Parizu na Seni zamislili, pa možda i sami u kaleidoskopu svoje egom preispunjene antropocentričnosti i videli, a onda to i svetu ponudili, čitaj: silom „umetničke slobode“ nametnuli kao inverzivno konceptualni performans, nema čak ni dodirnih tačaka sa umetnošću! A nema ih, jer umetnost bez lepote je samo senka i odraz neharmoničnosti bića takvih „stvaralaca“. Umetnost bez lepote jeste samo …zvono koji ječi i kimbal koji zveči (Prva Korinćanima 13,1). I umesto barem defilea sklada i naznake nekog smisla nastupajućih takmičenja, pred našim očima prodefilovaše skaradno „uparađene“ spodobe bez trunčice sklada i proporcije, kao žalosno izmanipulisani pioni, i naravno „pionke“, savremenim Valovim odjecima uobličenog, a uistinu razobličenog, trans-dženderizma. I gde se sve to dešavalo? U gradu koji je i danas, hteli to pariski mondijalisti i liberali, ili ne, još uvek pod zaštitom Svete mučenice Genoveve, koja je svojim molitvenim zastupništvom i podvizima sačuvala Pariz polovinom šestoga veka. Sve se to zbilo u gradu Svetog Germana, episkopa pariskog s kraja šestoga veka. U gradu Svetog Denisa, i tako dalje. Zato je Pariz bio grad svetlosti, a ne zbog Pigala, ili Mulen Ruža. A svi pomenuti pariski svetitelji su sledbenici one tradicije koju je na početku petoga veka sa hrišćanskog istoka doneo na hrišćanski zapad Sveti Jovan Kasijan, učenik egipatske riznice onog zlatnog doba pustinožiteljstva, ali ne manje i učenik Sv. Jovana Zlatoustog, arhiepiskopa Konstantinovog grada. I neka se niko sada ne pita: A zašto svi ti zaštitnici Pariza nisu i sada pritekli u pomoć? Pritiču oni u pomoć, i ovde navedeni i bezbrojni drugi. Pritiču onima koji ih i ovde i sada prizivaju i imaju kao svoje nebeske prijatelje. ali ni Bog, a ni oni koji Njega proslaviše nikada nikome sebe ne nameću. A šta je sa većinom? Pa dragi čitaoče, uz sve uvažavanje demokratije, ili onoga što bi ona trebalo da jeste, a često nije, to što je neko negde u većini uopšte ne znači da je istovremeno i u pravu! Zar nam svekolika istorija hrišćanstva, a tek posebno istorija naše Srpske Pravoslavne Crkve ne kazuje dovoljno jasno o tome? Na kraju krajeva, nije li Sveti Apostol Pavle to dovoljno jasno objasnio, rekavši: Govoreći da su mudri, poludeše. I zameniše slavu besmrtnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka…( Rimljanima 1, 22-23).
Slabašni su sada pokušaji da se „objasni javnosti“ kako autori nisu uopšte imali na umu Tajnu večeru, već čuveno Bejlertovo barokno delo „Pir bogova“, koje se čuva u francuskom gradu Dižonu. Tragika performansa na Seni nije u predimenzioniranoj pojavi „centralne figure“ ( jer dotična „dama“ može da bude samo figura, a nikako ličnost, a zapravo je to nevešto zamaskiran kompleks inferiornosti jedne individue, koja je odjednom „pobedila sebe“ i postala „promoterka slobode i tolerancije“). Tragika svega toga, dakle, nije u telesnosti nego u prenaglašenoj mesnatosti nazovi „umetnika“, a zapravo tužnih pajaca još tužnije, ali i opako zle, ideologije koja iza svega ovoga stoji.
Želite dokaz? I još više jalovine? Evo, izvolite… Nije prošlo ni nekoliko dana od otvaranja Olimpijade i dostojanstvo ljudskosti oličeno jedino i samo u Bogom nam dana dva pola: muškom i ženskom, to dostojanstvo je najbrutalnije narušeno i povređeno onim, i te kako muškim, udarcem u bokserskom ringu, kada je mlada italijanska sportiskinja Anđela Karini, posle samo 46 sekundi od početka meča, odustala od dalje borbe, shvativši da ona kao pravo žensko biće ne može u istom ringu da se bori protiv ideološki uokvirene „žene“, koja je u stvarnosti biološki muškarac! Taj muškarac, činjenice govore, i ovde uopšte ne dodirujemo njegovo pravo na slobodu, jeste posednik XY hromozoma, ma kako se oni njemu činili „lelujavi“ pred vetrom „jednakosti i sloboda“. Taj muškarac dakle, mentalno uokviren u ženu, jeste zapravo u ring gurnuta karikaturalna apoteoza bogoborne ideologije trans-dženderizma!
Da je bar malo bistrog i čistog srca i zdravog razuma u „deliocima pravde“ na olimpijskim nadmetanjima u boksu, Italijanka Anđela Karini je zaslužila ako ne, u trenu istinske humanosti i pravog sportskog duha, za nju posebno namenjenu zlatnu medalju, a ono svakako pehar za odbranu ženske časti i dostojanstva! Nažalost, „promoteri jednakosti“ su se ne samo narugali, nego i bukvalno iskezili u lice čitavom svetu – dozvolivši da se taj meč i održi i završi, od strane Olimpijskog komiteta ustanovljenim „pravom“ bioloških muškaraca da, po pravilima novogovora i zakonima trans-dženderizma, mogu slobodno i nekažnjeno da prebijaju žene, pa da za to, o srama i stida kojih nema, budu još i nagrađeni. A kako olimpijski dani sve više odmiču, nije nemoguće da se u finalu ženskog nadmetanja u boksu u poluteškoj kategoriji nađu dva biološka muškarca, koji se „osećaju i sebe doživljavaju“ kao žene! Kod kuće i kod njihovih mama to je možda i moguće, ali barem na Olimpijskim igrama to tako ne bi ni trebalo a ni smelo da bude! Ali, sada možemo samo sa setom da se prisetimo mudrih reči, na početku pomenutog i nenadmašnog zagrebačkog psihijatra, prerano preminulog Roberta Torrea, koji je rekao: „Mentalno zdravlje nije objektivno utvrdiv nalaz, već socijalno kostruiran koncept.“
Ako smo u ceremoniji otvaranja Olimpijade, u defileu na Seni, videli promašaj konceptualnog (tačnije: inverzivno-konceptualnog) shvatanja umetnosti, onda je ovde opisano dešavanje u olimpijskom bokserskom ringu bio definitivan igrokaz biološko-medicinsko-psihološko-socijalnog koncepta trans-dženderizma kao ogoljene pesnice potpuno nehumane i još kako jalove ideologije savremenih Valovih podanika!
I šta nam sada, na kraju, ostaje? Ostaje nam mnogo toga. Ostaje nam pre svega vera da Bog neće ostaviti one koji Njega ne ostave! Ali nam ostaju i reči opomene i saveta kako da uvek, čak i u najkritičnijim momentima, sačuvamo prisebnost, znajući da nije sve što se dešava po Božijoj volji, ali sve i te kako jeste po Njegovom dopuštenju! Možda zarad grehova naših i duhovne jalovosti, koja je, nažalost i danas, ne tek vidljiva, već prosto opipljiva u našim neslogama, u našim zavadama, u našim podelama, u našim osuđivanjima, u našem nemanju strpljenja… A strpljenje se uvek i samo gradi jedino snagom trpljenja. Neka se zato niko ne ustraši od mogućih gonjenja. Ona su već tu. Mnoga od njih, istina, vešto upakovana, umećem Valove industrije privida i samoobmana za kojima ludo trčimo jer su IN, ali ostavimo se svega toga i ako sebe iole doživljavamo kao verujuće i stradajuće, tada prvo, po rečima Svete Liturgije: Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali: Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jedinosušnu i nerazdeljivu.
A o tome kako da ljubimo jedni druge, bez obzira da li isto mislimo ili ne, o tome nam je dragocenu pouku ostavio Apostol naroda, Sveti Pavle, kada je, kako Rimljanima onda, tako i svima nama danas, napisao: Ljubav da ne bude licemerna. Mrzeći zlo držite se dobra. U bratoljublju budite jedni prema drugima nežni, čašću činite jedni druge većim od sebe. U revnosti ne budite leni: budite duhom vatreni, Gospodu služite. Budite u nadi radosni u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani. Pomažite svetima u potrebama, budite gostoljubivi. Blagosliljajte one koji vas gone, blagosiljajte a ne kunite (Rimljanima 12, 9-14).
Takav stav, takvo mišljenje i takvo ponašanje nisu slabost, kako bi se to nekima učinilo. Naprotiv! To je jedini izvor delotvorne snage. Tome nas je učio i taj nam je primer pokazao naš sveblagi Spasitelj, koji nikoga, čak ni sa Krsta, nije kleo. To nam je pokazao i Sveti Prvomučenik i Arhiđakon Stefan, a potom i čitava plejada mučenika, sve do naših novomučenika sa svih ovih prostora. Zar nije to i poruka Svetog novomučenika starca Vukašina Klepačkog: „Samo ti dijete radi svoj posao.“ A „dijeca ko dijeca“, igraju se i slave. I onda i sada. Neka ih, neka i dalje slave svoj olujni posao, umnožavajući time već dovoljno naraslu planinu „ za dom spremne“ njihove jalovine. Hajde da mi ne uvećavamo, nego da smanjujemo i čistimo našu, jer je svako odgovoran za svoju jalovinu!
Protojerej-stavrofor Miloš M. Vesin
O prazniku Svetog Proroka Ilije i o prazniku Svete Marije Magdaline – Blage Marije, u manastiru Sabora Srpskih Svetitelja, na Tari 2024.
Izvor: Radio „Slovo ljubve“
Foto: Jelena Jež, Radio „Slovo ljubve“
