Празник Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег евхаристијски је прослављен у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење браће свештенослужитеља овог древног храма: протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине цркве, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића и ђакона Ивана Црногорчевића.
Лепоти Богослужења својим појањем допринели су протојереј Јован Радовић и студент Теолошког факултета Немања Кљајевић, праћени вјерним народом Божијим.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић који је честитао данашњи празник Светог Јована, којег иначе прослављамо више пута у току године, када се сјећамо разних догађаја везаних за живот Крститеља Господњега – од зачећа његовога по Божијем благослову, (од нероткиње), преко рођења, до почетака његове проповједи. Отац је указао да га осим тога славимо и као учесника догађаја који смо јуче прослављали у великом Господњем празнику Богојављења.
“Како Јеванђеље описује Св. Јована Крститеља, он је био нарочит човјек, нарочито се издвајао у своме времену, живио у пустињи, отшелничким животом пустињака, проповиједао и крштавао људе у води, на обали Јордана. Толико се одликовао Божијим врлинама и толико је његов живот био посвећен Богу, да су многи Јудеји мислили, кад су га чули и видјели, да је он тај Месија кога је народ већ очекивао (и многи учитељи су тих времена и тих година бивали у јеврејском народу, а народ је био сав напет од те чежње, од тог ишчекивања, када ће коначно доћи Спаситељ), да су сви били убијеђени да је то он – посебно зато што је крштавао и позивао на покајање и проповиједао: Ево се приближило Царство небеско”, казао је прота у своме обраћању, подсјетивши да је и Господ посвједочио из својих уста, да нема већега између рођених од жена, од Јована Крститеља.
Прота је затим подвукао да оно што је нарочито важно за наше спасење, за спасење наших душа и за наш труд, да живимо по Божијем је чињеница да сами Јован Крститељ каже: Нијесам ја тај, него за мном иде Један који је био већ прије мене! је духовна истина да је Месија, Онај који је створен прије свих људи, а да ће доћи на крају, када прођу сви пророци, сви они који су Га најављивали.
Отац је потом указао да је то један покушај људских речи, да се опише ко је Господ? Ко је Месија ? Неко ко је Рођен прије него што је свијет постао – Син Божији. Друго лице Свете Тројице.
“Оно што је важно за наше спасење, није само да исповиједамо Господа, као и Бога и Човјека, као Онога који је рођен на Божић; него Онога који је настао од Оца прије свијета и вијека; да и наше спасење се одвија на трагу те Истине.“
Отац је затим указао да се крштење у Јордану које је Јован обављао тицало прије свега, тјелесне чистоте – јер је то било много важно у Старом завјету, код Јевреја, да оперу руке, да оперу ноге (као нпр. када Господ пере ноге својим ученицима, пре Тајне вечере), много су држали до те хигијене; јер је то пустињски свет, пустињска цивилизација – пуно има прљавога, има разлога да се човјек пере… Објаснивши да је до дан данас остало код нас, што симболички када свештеник пере руке и владика када почне Литургију… да то симболично умивање руку на самој служби нас подсјећа да смо грешни – као што Мојсије изува ципеле, јер су пуне прљавштине, где му се каже: Изуј Мојсије обућу своју, јер стојиш на Светом мјесту! … па тако и наше руке перемо пред Светињом.
Прота је потом подсјетио да у вријеме ове пандемије и болести, није згорег да се подсјетимо да нас Црква учи, да је основна, елементарна тјелесна хигијена – нешто што није страно нашој вјери, јер није Богу угодно да долазимо прљави и смрдљиви и без осјећаја за сопствену хигијену. Нити је ред да нас други показују, као неке људе који о томе не брину…
Све је то по Божијем, сматра отац Гојко, казујући да то није никаква људска измишљотина, сувишна. И да се сада показује да није сувишна, јер онај који брине о својој хигијени, онда брине и о себи и о другима.
“То је дакле прва ствар. Друга ствар везана за Јованово крштење – није то било само прање од тјелесне чистоте, – него прање од гријеха. Симболично. И то се задржало и до дан данас у нашем крштењу. Дакле, кроз то прање водом ми симболички перемо са наше душе све наше гријехе и зато је битно да осим тјелесне хигијене бринемо и за духовну хигијену, да се кајемо, да исповиједамо једни другима наше гријехе и кад се сретамо. Не мора то сад да буде свакодневна нека прича, која би банализовала сам чин исповијести, али добро је да кажемо једни другима: Извини, оно што ти рекох прије неки дан или извини, има ли нешто међу нама нејасно… Тако би људи требало да причају. Има ли међу нама нешто нејасно, па да то разјаснимо, па кад то завршимо, можемо ли то коначно оставити иза себе, како бисмо ишли напријед. Тако људи раде. Тако су хришћани радили“, нагласио је о. Гојко.
Додавши да ово време иза нас Христовога Рођења се зна добро по томе да је у народу остао један обичај, да ништа једни другима не дугујемо до Бадњега дана, него ако смо што били дужни да враћамо, ако смо што коме један другоме учинили што не треба, да се опростимо, да се мирбожамо – Мир Божији, Христос се Роди! – и да идемо даље.
Али, ништа то не би ваљало, сматра отац (ни прање руку, ни брига о хигијени, ни исповијест гријехова ни међусобно опраштање, ни труд), зато што кад погледате Јована Крститеља, колико се он трудио, како је он живео, како он ни мрава није згазио, јео је само овршке биља и мед дивљи, да није Божије благодати.
“То, какви ћемо бити, хоћемо ли што направити од себе или нећемо – то не зависи од нашега труда, него од Божијега давања. И зато је много добро да се тога сјетимо и да знамо да ми не можемо ни пред Богом да стојимо, а ни једни према другима, колико смо постили, колико смо се Богу помолили, јесмо ли метанисали, да ли чучимо, да ли сједимо, да ли све једемо, да ли ништа не једемо, да ли смо сваки дан у кафани или смо побожни … Дакле, од тога не зависи… То само може људе да опије и угони у неку јерес у неку прелест у неко лицјемерство – значи од Бога зависи, од Божијега давања. Е кад то знамо, да никаква наша врлина нас пред Бога не може поставити, него Божије давање, онда ћемо гледати, онда стварно има разлога да другога гледамо као бољега од себе! ”
Завршавајући своју бесједу отац је подвукао да су зато апостоли проповиједали Ријеч Божију, а не фарисеји и најученији људи онога времена и да зато и данас може неко ко је с краја, да буде Богу угоднији, него онај што прича или неко ко стоји, ко врши службу Божију. Та нас истина подсјећа, казао је прота, и зато долазимо на Свету литургију, иначе нам Литургија не би требала.
“Пошто нам треба ова Чаша из које се причешћујемо, јер из ње долази живот, (а не из тога, какав сам ја, јесам ли се упарадио, јесам ли се очистио, стојим ли ђе треба, пјевам ли како треба)… Него, од Чаше нам долази Божији благослов, зато долазимо и Јована Крститеља и Христово Рођење и Божије јављање, да прослављамо, тако што ћемо заблагодарити Богу, а то значи Евхаристија, Света литургија – захваљивање Богу“, указао је отац.
“И што ћемо добити Дарове с Неба који долазе, онда и то што имам, што сам добио од рођења и што сам добио васпитањем и што сам понио из куће и што сам можда стекао образовањем или животним искуством, онда то нечему вриједи. Ако су ми печат и круна свега тога оно што одозго добијем, а не оно што сам одоздо грешан од земље понио“, нагласио је прота у својој беседи на Јовањдан, пожељевши да нас Бог сачува у тој науци и таквој памети и да нам да спасење, у вјекове вјекова.
Након примања Светих Христових дарова у Светој тајни причешћа, свештенослужитељи овог Светог храма, приступили су благосиљању и ломљењу славских колача, данашњим славарима.
Заједничарење свештенослужитеља и парохијана, настављено је славском трпезом љубави у Светогеоргијевском дому, којој је домаћин био, свечар о. Гојко Перовић, који је том приликом угостио своје парохијане.
Елза Бибић
Фото: М. Матковић/ Д. Радуновић
