Округли сто: “Педесет година од разарања Његошеве капеле на Ловћену”
Протојереј Јован Пламенац: Вратити или враћати цркву на Ловћен
Иако се то догађало у тоталитарном друштвеном систему, у којем је правда заснована не на праву него на идеологији, рушењу цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену 1972. године успротивили су се многи југословенски интелектуалци, али и велики дио народа у Црној Гори. Мјера тог отпора је, по природном закону акције и реакције, одредила и мјеру насиља тог чина.
Црква Светог Петра Цетињског, општеприхваћено названа Његошевом капелом, у културолошком, па на неки начин и духовном јединству са Ловћеном, била је символ генетског слободарства црногорског, бокешког, брђанског, херцеговачког и свег српског народа и његове дубоко укоријење припадности источној, православној цивилизацији.
Отпор рушењу Његошеве капеле пратио је отпор изградњи маузолеја на врху Ловћена. Та имитација гроба предхришћанског, паганског владара малоазијске области Карије Маузола била је страни предмет у бићу овдашњег народа, као метак у тијелу.
Отпор рушењу цркве и изградњи маузолеја на Ловћену слили су се у јединствени.
Већ од самог почетка радова на маузолеју (бушењу тунела, изградња степеница, изливање темеља…), 1970. године, врх Ловћена био је окован снажним полицијским обезбјеђењем, које је додатно ојачано оперативцима тајне полиције у вријеме рушења цркве. И ова чињеница говори о степену насиља на Ловћену почетком седамдесетих година претходног вијека. Ловћену је и врх одрубљен.
Комнен Бећировић је 1990. године основао „Покретачки одбор за повратак Његошеве капеле на Ловћен“. Убрзо потом, исте године, Јеврем Брковић основао је „Ловћенске страже“. Ове двије организације, основане убрзо по званичном паду комунистичког режима у Црној Гори, на свој начин биле су илустрација погибељи његове владавине. Одбор је био, навијачким речником речено, за Капелу а Страже за маузолеј.
Управо на трагици Ловћена показало се колико дубок јаз је тај режим раскопао у српском националном бићу у Црној Гори. Постокомунистичка црногорска власт, и сам утемељена на комунистичкој идеологији, компромитована корупцијом и другим криминалом била је лак плијен евроатлантским лешинарима који су јој упумпали своју новопаганску либералну идеологију.
Управо маузолеј на Ловћену и Капела сручена у његово подножје, на Иванова Корита, најрјечитије символизују данашњу Црну Гору. Маузолеј и Капела су „два страшна символа“: маузолеј неопаганства а Капела православног хришћанства. Маузолеј као страшни насилник, Диоклецијан рецимо, а Капела као мученица, жртва тог насиља.
Символи нијесу тек пука обиљежја припадности или наклоности идеолошким, културолошким и другим обрасцима. Они су артефакти, људске творевине укоријењене у духовним сферама живота, налик брадавицама на кожи чији коријени дубоко сежу у тијело. Символи које усвајамо по од Бога нам дарованој слободи, или њеној злоупотреби, детерминишу наше духовно биће. Душом већ у овом животу урањамо у духовни живот својом вољом се приклањајући символима: петокраки, кукастом крсту, или пак Часном крсту и његовим репликама. Исто нам се догађа када се приклањамо маузолеју на Ловћену или Његошевој капели.
Духом Његошеве капеле дишу древна Црна Гора, Бока, Брда, Херцеговина…, а духом маузолеја данашња евроатлантска Црна Гора. Капела је символ врлина: духовности, слободе, етике, морала, здраве породице, рјечју хришћанског врједносног система. Маузолеј символизује материјализам, хедонизам, себељубље, ЛГБТ+, право на убијање зачетих а нерођених људи, разврат, рјечју новопагански врједносни систем живота.
Свештеник Момчило Кривокапић свједочио је да су црногорске власти убрзо по рушењу Капеле нудиле Цркви да је врати на Ловћен, негдје иза маузолеја, гдје би могла да се смјести. Али Црква на то није пристала.
„Капела и маузолеј не могу заједно“, написао је Комнен Бећировић у једном саопштењу „Покретачког одбора за повратак Капеле на Ловћен“ 1990. године. То је био став и митрополита Амфилохија. Међутим, сједећи на Цетињском трону као на жеравици, касније је прихватио став оних који су, рационално размишљајући, сматрали да цркву Светог Петра Цетињског треба изградити поред маузолеја, да је једино тако могуће вратити је на Ловћен у догледно вријеме. Чак је и ишао на Ловћен да види да ли је то физички могуће и увјерио се да јесте.
Међутим, не би ли црква и маузолеј на Ловћену, једно поред другог, у духу било настојање здруживања Бога са мамоном?
Сијасет је аргумената који свједоче да је рушење Његошеве капеле било уистину дивљачки чин. Тврдње да је Његошева капела из 1925. године не обновљена стара него нова коју је изградио краљ Александар Карађорђевић и да та нова није изграђена на темељима и по габаритима старе, којима се настоји оправдати рушење Капеле, лажне су. Прву Тврдњу лансирао је Павелићев усташа Савић Марковић Штедимлија а другу биограф Јосипа Броза Владимир Дедијер. Али, колико год пута та лаж била разобличена, њу данашњи маузолејољупци врте као покварену плочу. Мејнстрим медији, прецизно идеолошки детерминисани, у томе им свесрдно помажу. У тој буци лажи, ријеч истине бива загушена, као Моцартова музика у дискотеци.
Рушење Његошеве капеле и изградња маузолеја били су и јуристдистичко насиље. У независном судству, што подразумијева и независност државе којем припада, лако би било оборити правни основ тог чина. Али, Црна Гора је поробљена евроатлантским интерсима и њиховом идеологијом. А управо маузолеј је овдашњи символ те идеологије.
Колико год то сада изгледало нестварним, није немогуће да држава Цркви, као у Брозово вријеме, понуди да Његошеву капелу врати на Ловћен, негдје иза маузолеја, само ако глобалистички идеолози то процијене корисним за утврђивање духа њу ејџа у Црној Гори. Његошеве кости остале би забетониране у маузолеју, а његова завјетна црква, у којој је земним остацима хтио да чека свеопште васкрсење и Страшни суд, била би имиџ добрих односа у црногорском друштву.
Кад-тад, Његошева капела биће враћена на Ловћен. Маузолеј неће бити разорен. То не раде цивилозовани људи. Како је изнијет, тако може бити и снијет, па и лакше јер је техника узнапредовала.
Повратак Капеле на Ловћен биће космички знак да је у свијету добро надвладало зло. Враћање цркве на ослобођени Ловћен биће враћање икона у цркве у IX вијеку, враћање голубице са маслиновом гранчицом у кљуну Ноју. То ће бити нова побједа над иконоборством, нова побједа Православља, нова Милост Божија након Потопа. То ће бити Божији знак да је паганство овог времена утихло.
Црква Светог Петра Цетињског, Његошева капела, згучена и скрушена на Ивановим Коритима, своје вакрсење треба да чека као православни Зид плача, сузама на „ријекама вавилонским“ непрестано враћана на врх Ловћена као у Јерусалим.
